Kad god se budete jako zabrinuli oko nečijeg negativnog mišljenja i lošeg utiska o vama…
Voleo bih da se setite mog dobrog druga koga prosto obožavam i koji je generalno jedan sasvim divan momak…koji je bio toliko povređen odbijanjem od strane njegove tadašnje simpatije…nesrazmerom između enormno uloženog truda i vremena i prosto minimalne satisfakcije zauzvrat…i neodlaskom večeri u željenom pravcu da je hotelu u kome je rezervisao sobu za njih dvoje ostavio veoma nisku recenziju…
U smislu sve je dobro kod vas ali nije to to…nisam zadovoljan atmosferom… 🙂
Kakav spektakl muške sujete…krhkog ega…nestabilnog samopouzdanja i kompleksa…
Prosto presmešno…
Ali ljudski…
I toliko pogrešno…da je čak u neku ruku i simpatično…
Mišljenja drugih jako često više govore o njima samima…i njihovom trenutnom stanju…
Nego o nama samima…
A za hotel ne brinem…
Ukoliko se budu jako trudili…razvijali…i napredovali…
Nakupiće se dovoljan broj „normalnih“ gostiju…
A ne ovih mojih Ranjenih Dečaka…
I na tom uzorku…sve će doći na svoje…
Što će svakako destiti i mom drugu ukoliko se i on sam okrene sebi…shvati da je sasvim ok da ga neko neće…da to ništa suštinski ne znači…i krene puno da se trudi na poljima koja su njemu lično jako važna…postane najbolji frajer u gradu…usavrši svoju Igru…i nastavi da pokušava…sa sve boljim i boljim devojkama…u sve boljim i boljim hotelima…
Čuvajte se Hiltoni…
Stižemo… 🙂
Prosto je…
Mišljenja drugih nam ne mogu ništa…
Ukoliko im mi to ne dozvolimo…
Ali mogu postati jako dobra motivacija da se dugo i puno trudimo u toj zaista i jedino važnoj Trci…koja je uvek unutra…
A to je da mi svaki dan budemo za mrvicu bolji…
Uostalom ništa i nije privlačnije od ljudi koji su jako sigurni u sebe…
A to saznanje još niko nikada nije našao van sebe…
Tako što ga je neko zavoleo…
I rekao mu da valja…
Već uvek u sebi samom…
Tako što je sam sebi počeo sa se sviđa…
Nakon svog tog vremena i truda koje je uloženo da bi se tako nešto postiglo…
Tako da…
Dobri moj Druže…
Nek’ si ti nama muški poginuo…
I to treba znati i moći…
Ma hajde…
Nije život jedna žena…
Nek’ je njoj sa srećom…
A mi ćemo se postarati za našu sopstvenu…
I ima sve da gori od lepote i radosti…
Sećaš se kad su nas one godine oni prepotentni i previsoki momci naduvali trideset razlike…u onom četvrtfinalu…
Pa smo celo leto trenirali kao potpuni manijaci…od jutra do mraka…
I dogodine puni samopouzdanja kidisali na Titulu…prosto ih preletevši…
Jedva čekam tvoje nove Dogodovštine…i Noćne Avanture…
Mada će nam i ova biti beskrajni šlagvort za zezanciju…
Do kraja života…
Koliko sam i planirao da sedimo zajedno i umireno od smeha…
Ono naše…
Izdrži Legendo… 🙂
Voli te brat!

„Sve je van moje kontrole“…je užasna rečenica ako je posmatrate odozgore…
A sjajna ako je posmatrate odozdo…
Ljudi koji imaju jako visoko mišljenje o sebi se nikako ne mogu pomiriti da se i njima mogu destiti jako ružne stvari…i da se oni uglavnom ne pitaju da li i kada će se to desiti…i onda su veoma često anksiozni i kada je sve dobro…jer samo čekaju kad će nesreća početi…a potpuno očajni kada ih već nešto zadesi…jer „kako tako divne i posebne ljude tako nešto ružno može da snađe…nije pošteno…oni su navikli da sve uvek bude jako lepo i sasvim savršeno“…
Monasi po manastirima nemaju ni trunčicu anksioznosti…zato što veruju da postoji nešto mnogo veće od njih…i da će sve doći na svoje…ako ne u ovom…onda sigurno u onom drugom životu…
I što bi se onda sekirali…
Čim nema straha od smrti nema ni anksioznosti…
Čim neko nije gord što bi uopšte i bio razdražljiv…
Čim je trpljenje ultimativna vrlina što bi nešto i bilo teško…
To ide do tog nivoa da sam skoro čuo potpuno fascinantnu činjenicu da u crkvenoslovenskom ne možete početi rečenicu sa Ja…
Jednostavno vam nije potrebna ta opcija…
A i kad malo bolje razmislim sve rečenice koje počinje tako obično uopšte ne valjaju…i ne vode nigde dobro…
Mi ostali bi možda trebalo da potražimo neku Zlatnu Međupoziciju…
Da damo sve od sebe…
Bukvalno iz petinih žila…
Pa da se onda na kraju pomolimo onome u šta verujemo…
Što svako sebi treba da otkrije…
Od Univerzalnih stvari u koje puno ljudi veruje…
Preko alternativnih…
Do sasvim ličnih stvari…
Uvek se setim moje drugarice koja je ostala rano bez roditelja i koju je odgajila i podigla baka…najdivnija osoba na svetu…kojoj se posle uvek molila za pomoć u važnim trenucima…kada je baka već uveliko zaorala nebeske njive…čvrsto ubeđena da je ona njen lični Anđeo Čuvar…samo sada na drugom radnom mestu…
Pa da se fokusiramo na zahvalnost…
A ne na beskrajne prohteve…
I posebna prava…
Svesni da od nas jako puno zavisi…
Ali ne i sve…
Što je sasim ok…
Uvek su mi bili smešni ljudi koji se sekiraju na godišnjem odmoru kada im pada kiša…
Čoveče…
Pa sve najvažnije i najlepše što se uopšte i može raditi na Moru se može raditi i po kiši…
Možda je čak i bolje tako…
I više se u tome uživa…
I ceni…
A opet tako opušteni mogu biti samo oni koji čvrsto veruju da će se ranom zorom sasvim razvedriti…

Iako nas ponekad i naš mozak…naš stomak…i naše donje particije dobro vode kroz život…
I iako bi se sam Albert Elis…tvorac REBT-a…i virtuoz u racionalnom načinu sagledavanja sveta…prevrtao u grobu da ovo pročita…
Apsolutno nikada nisam pogrešio kada sam se vodio jednom jedinom orijentacijom…
Kada god sam slušao srce…
I to ne na onaj detinji način…
Kako se želi i voli krempita…igračka u izlogu ili neka slatka simpatija iz škole…
Već na onaj suštinski orijentir u grudima…
Onaj sjajni osećaj kada se u grudima sve smiri…
I kada je u duši sve lepo…lako i dobro…
Kada je lako smejati se…
Kada se većina stvari lako dogovora u pogledu…
I sasvim je jednostavno vinuti se u lakoću postojanja i uživanja na ovom svetu…
Sa nekim ljudima je to veoma lako postići…
Da ne kažem potpuno logično…i prirodno…
Hemija uvek odradi svoje…kada se odgovarajući sastojci približe…
Dok sa nekima…iako će se pomenuta tri dela nas…sa početka teksta…jako upirati da nam objasne da grešimo…naravno iz svoje lične koristi…svog načina gledanja na svet…i svojih pravila i sistema vrednosti…
To jednostavno nikada nećemo moći da imamo…sa nekim drugim ljudima…
Stoga…
Praštaj Elise…
I nek’ ti je laka zemlja…
I hvala na tome što si mi promenio život…
Kao i mnogim našim klijentima i pacijentima…
Ali uvek…
SLUŠAJMO SRCE!
Kada bi nas više počelo tako da živi…
Ovaj svet bi postao pravi pravcati Raj…
I možda nam stručna pomoć ne bi ni bila toliko potrebna…

Jedan od najznačajnih fenomena koji se može uočiti u ovoj novoj eri „instagram“ emotivnosti i seksualnosti…koja je u potpunosti redefinisala muško-ženske odnose…je to da u tim neobaveznim i neozbiljnim vezama i vezicama moć i kotrolu uvek ima osoba kojoj je manje stalo…
Prosto je…
U odnosima baziranim na zadovoljstvu…uzbuđenju i instant radostima i gratifikacijama…i maltene neograničenom ponudom i mogućnostima…uvek će osoba koja suštinski i nema šta da izgubi…uvek napraviti pravila igre takvim…da baš njoj bude lepo…onoliko i onda kada to ona želi…
Druga strana će imati samo opciju da bira između toga da bude tako kako je ponuđeno ili da ne bude nikako…
Što je sasvim pošteno…
I ok…
Čak i prijatno…
Ukoliko ste vi ova Gornja osoba…
A to je uvek osoba koja je bolja Prilika…
Koja ima bolje resurse koji su joj bitni…
Koja je sigurnija u sebe i samopouzdanija…
I koja posledično ima više opcija…
Alternative su sve u životu…
I ultimativni repelent za nesreću…
I ko ih ima neće dugo patiti…
I brzo će naći sebi mesto pod Suncem…gde će mu biti dobro i lepo…
Stoga je jedno rešenje da mi postanemo takva osoba…
K’o u onom starom fazonu…kad drugarica teši drugaricu…“zamisli sestro nije mi dečko čestitao rođendan – pa to je zato što imaš samo jednog dečka…“ 🙂
Osoba koja se ekstremno potrudila da se unapredi na poljima koja su joj važna…
I iz kojih će posle crpiti samopouzdanje…
Koja zna koliko zaslužuje…
Koja ne pristaje na manje…
I koja to lako sebi može pronaći…
Ili da toliko sazrimo…unapredimo i očvrsnemo sebe…
Da se pitanje koliko vredi i koliko zaslužuje V.Đ. izmesti iz domena spoljašnjih uticaja…mišljenja i fidbekova…u Domen Unutrašnjeg…i da se tu uvek upoređuje sa sopstvenim sistemom vrednosti…koji je decenijama baždaren upornim radom na sebi…
Zamislite psihijatra koji je oseća dobro i zadovoljno sobom samo kad mu pacijent kaže da je dobar…i da nešto zna…
Mislim prija…
Ali nije presudno…
Profesionalci kojima se divim na svetskom nivou imaju jako precizno podešen sistem vrednosti…i manir kako šta treba raditi…godinama unapređivan čitanjem kako su najbolji psihijatri u istoriji nekada nešto radili…i posmatranjem svojih Učitelja i slušanjem njihovih iskrenih saveta…i predloga kako nešto treba uraditi…koji su iako dobronamerni ponekad veoma oštri i brutalno iskreni…jer se jedino tako i može naučiti…i jedino takvi i ostaju urezani u svest…
Recite takvima da su Budale…neće se potresti…ako su ispoštovali taj svoj unutrasnji sistem vrednosti…i samo će se nasmešiti…ili vam povećati terapiju… 🙂
Recite im da su Geniji…neće odlepiti od sreće…jer su svesni da je to što vi mislite tako samo igrom slučaja zato što se neka muka rešila ili neki bol prestao…i što su svesni koliko još trebaju da rade i uče…da bi se samo asimptotski približili tom nekom zamišljenom savršenstvu a svesni da ga nikad niko nije dodirnuo…
Ali svakako oni kontrolišu svoju sudbinu…
Raspoloženje…
I ideju koliko vrede…
Ko to uspe…
Niko mu neće moći ništa…
Čak ni seen na instagramu…
Ili nepogledan stori snimljen baš za te neke posbne oči…koje su imale nešto mnogo pametnije da gledaju… 🙂
Što su svakako jedni od najčešćih razloga zašto omladina danas dolazi na psihoterapiju…
O nek’ ih Bog čuva…
Od srca im želim da im to bude najveća muka u životu…
Zauvek… 🙂

„Ne postoji lift ka uspehu…moraš ići stepenicama“…
Natpis u mom gym-u…
Koliko je ovo samo istinito…
Prosto…
Sve što dobijemo na tacni prvo nam ništa neće ni značiti…
A drugo neće nam popraviti samopouzdanje…
Koje je možda i najvažnija pojedinačna karskteristika koja će odrediti nečiji život…
Samopouzdanje se stiče samo mukom…znojem i suzama…
Kada dugo idemo uzbrdo ka nečemu što nam je zaista važno…
Nažalost…jer je taj put uvek težak… mukotrpan…i bolan…
A na sreću jer to znači da svi mi mozemo poći tim putem…odakle god startovali…
Trud je ultimativno ljudsko pravo…
I supermoć…
Zato je i dobro upravo kad nam ne najteže pokrenuti nešto dobro…
I nešto što zavisi samo od nas…
Čisto kako bismo bili posteni prema sebi…i dobili saznanje da smo dali sve od sebe…
I ostavili srce na terenu…
Potruditi se maksimalno ne iz mrznje već iz ljubavi prema nama samima…
I poštovanja prema nekoj budućoj verziji nas…
Koja će imati bolji život…
I kojoj će sve biti lakše…
Kad jednom krene…
To ionako nikad nisam shvatio…
Ono Đoletovo „da l’ grom odabira hrast…il’ se to hrast munjama nametne?“…
Da li to važi i obrnuto…
I za sreću…
I dobre dane…
Da li je život samo beskonačna sinusoida loših i dobrih Vetrova…
Koji će nam duvati u prsa…ili u leđa…
Jer…
Prosto uvek kad sam se jako potrudio… Nagrada je došla na kraju…
I Kopno sa Rajskim Voćem se pojavljivalo na Horizontu…
Nikada pre…
Apsolutno nikada…
I sad mi je nekako glupo da taj Modus Vivendi napuštam…
I mogu samo da vas posavetujem da i vi tako probate…
Nećete verovati šta sve moji klijenti postižu…
Kad se zainate…
I zalete…
Kada dugo upiru iz petinih žila…
Iako boli…
Iako je teško…
Iako još ničega lepog nema na vidiku…
A onda odjedanput…
Voilà…
Eto stare čarobnice Inercije…
Eto dobre Sreće koja uvek prati hrabre…
I eto Duge u Grudima…
Više stvarno nisam siguran u nepomerljivost Planina…
Jedan će vala i njih pomeriti… 🙂

Uprkos svom napretku nutricionizma…svim tim režimima zdrave ishrane…dijetama…pravilima kada i šta treba jesti…i svim tim vežbanjima i načinima života…i dalje važi jedno staro pravilo…
Glad veoma retko dolazi iz praznog stomaka…
Mnogo je češće u pitanju gladna Duša…koja traži makar nešto lepo da joj se desi…
Da bi kako tako pretekla…
Ponekad se tu i krije ta Čudotvorna Dijeta…
Ko nađe način da postane srećan…zadovoljan i ispunjen na suštinskom nivou…
Lako će mu biti da se zdravo hrani…
Ma kakvi…
Shvatiće koliko je malo hrane potrebno da bi se lepršalo kroz život…
Setite se samo kada ste poslednji put bili jako zaljubljeni…
Koliko je hrana bili samo gubljenje vremena…
Ili hajde…samo oporavak da se ne onesvetite…nakon burnih noći…i prikupljanje snage za noć koja tek dolazi…u kojoj ćete još više uživati…
Stoga…
Pustite stomak…
Ja na primer imam rezervi da ne pojedem ni gram hrane do proleća… 🙂
Ništa mi ne bi falilo…
K’o medvedu koji je pošao da negde prilegne za svoj zimski san…
Ali Duša je važna…
Tu nam svima treba neograničeno punjenje…
I tu se vazda i nalazi Lek…

Koliko sam samo puta vodio ovakav dijalog u ordinaciji…
Ja – „Vaše psihičko stanje je posledica životne pozicije u kojoj ste se našli…i jednim delom svakako i vaša odgovornost pošto birate da tu i ostanete…“
Pacijent uplašeno – „Da li to znači da ja sada treba nešto da menjam u životu?“
Ja – „Ne nužno…mogu vam propisati lekove koja će smanjiti bol i patnju…i makar za kratko vam doneti olakšanje i mir…dok se ne presaberete“…
Pacijent – „Uh dobro je…uplašio sam se za trenutak da ću ja morati nešto da uradim“…
Iako ovakav način lečenja i pomaganja ljudima nije pogrešan i neetičan…jer će bol i nespokoj makar za neko vreme utihnuti…i primenjuje se i u svim ostalim granama medicine sasvim legitimno…kao kod na primer uzimanja analgetika kod ljudi koji ne čuvaju svoju kičmu ili kolena iz nekih njima znanih razloga…ili ponekad i komično kao kada moj prijatelj…kolega i vrhunski stručnjak u svojoj oblasti medicine…kada god sednemo u restoran najpre popije šaku lekova koji će unapred prevenirati bolne posledice svega onoga što će u sledećih nekoliko sati uneti u sebe… 🙂
Čvrsto verujem da je suština poziva jednog psihijatra da odgonetne koja to Dubinska Patologija stoji na putu oporavka njegovog pacijenta…
I zašto neko neće sa čuva sebe…
Moje omiljeno pitanje u tim situacijama je uvek – „Zašto vi birate sebi život kakav ja ne bih sebi izabrao ni u ludilu?
I šta to vi u stvari postižete unutra sa tim…što vam prija i godi…iako spolja svima nama kojima je stalo do vas izgleda da jako stradate?“
Kada to otkrijemo…
Obično smo već na pola puta da nam lekovi neće ni biti potrebni u lečenju…
Začudili biste se koliko puta je odgovor sasvim logičan…
Ja možda ne bih…jer volim Vladimira Đurića…tako su me naučili da treba još kad sam bio mali…i nisam od toga odustao ni pored svega što mi se kasnije dešavalo kada me je život kao i sve dohvatio i počeo da šamara…pa imam zašto i da ga čuvam…i zašto da mu i produžujem život…
Ali mnogo mojih pacijenata to niko nikada nije naučio…
Ili su se negde usput zbunili…i zaboravili na to…
Ili su se neki Zlikovci jako okoristili od toga što su im dugo isprali mozak sve dok ih nisu i ubedili da su u stvari bezvredni i nikakvi…pa onda to mučki eksploatisali…
Ili su to neki sasvim iracionalni i logički potpuno neodrživi dokazi…tipa samo lepe žene i bogati muškarci imaju pravo na lep život…da se ljube…budu voljeni i uživaju u životu…što vrišti sa većine bilborda pored kojih prolazimo svaki dan…kako bi nas naterali da kao mahniti hrčci na onim koturima po celi dan trčimo jureći za tom iluzijom…gubeći sve ostalo…a po najviše i sebe samog…
No dobro…
Još više biste se začudili koliko je to promenjivo…
Pa i kineski se može naučiti…
A kamoli to da svako zaslužuje ljubav prema sebi…
Ljudska prava…
I saznanje da nema tog ljudskog bića koje ne vredi i koje ne treba da se čuva i jako trudi…kako bi posledično vremenom i dospelo u životnu poziciju u kojoj će lako biti srećan…i u kojoj će život često biti jako lep…
Svedočiti tome i smešiti se kada nekome počnu da lepršaju Novoizrasla Krila…najpre krhko…sporo i bojažljivo…a potom u stilu nekog Orla koji juriša iznad nekih proplanaka…je i razlog zašto je psihijatrija prosto čarobna…kao Nauka i Veština…
Zato je toliko i volim…
Retko gde u medicini su takva Čuda moguća…