„Ne postoji lift ka uspehu…moraš ići stepenicama“…
Natpis u mom gym-u…
Koliko je ovo samo istinito…
Prosto…
Sve što dobijemo na tacni prvo nam ništa neće ni značiti…
A drugo neće nam popraviti samopouzdanje…
Koje je možda i najvažnija pojedinačna karskteristika koja će odrediti nečiji život…
Samopouzdanje se stiče samo mukom…znojem i suzama…
Kada dugo idemo uzbrdo ka nečemu što nam je zaista važno…
Nažalost…jer je taj put uvek težak… mukotrpan…i bolan…
A na sreću jer to znači da svi mi mozemo poći tim putem…odakle god startovali…
Trud je ultimativno ljudsko pravo…
I supermoć…
Zato je i dobro upravo kad nam ne najteže pokrenuti nešto dobro…
I nešto što zavisi samo od nas…
Čisto kako bismo bili posteni prema sebi…i dobili saznanje da smo dali sve od sebe…
I ostavili srce na terenu…
Potruditi se maksimalno ne iz mrznje već iz ljubavi prema nama samima…
I poštovanja prema nekoj budućoj verziji nas…
Koja će imati bolji život…
I kojoj će sve biti lakše…
Kad jednom krene…
To ionako nikad nisam shvatio…
Ono Đoletovo „da l’ grom odabira hrast…il’ se to hrast munjama nametne?“…
Da li to važi i obrnuto…
I za sreću…
I dobre dane…
Da li je život samo beskonačna sinusoida loših i dobrih Vetrova…
Koji će nam duvati u prsa…ili u leđa…
Jer…
Prosto uvek kad sam se jako potrudio… Nagrada je došla na kraju…
I Kopno sa Rajskim Voćem se pojavljivalo na Horizontu…
Nikada pre…
Apsolutno nikada…
I sad mi je nekako glupo da taj Modus Vivendi napuštam…
I mogu samo da vas posavetujem da i vi tako probate…
Nećete verovati šta sve moji klijenti postižu…
Kad se zainate…
I zalete…
Kada dugo upiru iz petinih žila…
Iako boli…
Iako je teško…
Iako još ničega lepog nema na vidiku…
A onda odjedanput…
Voilà…
Eto stare čarobnice Inercije…
Eto dobre Sreće koja uvek prati hrabre…
I eto Duge u Grudima…
Više stvarno nisam siguran u nepomerljivost Planina…
Jedan će vala i njih pomeriti… 🙂