„Sve je van moje kontrole“…je užasna rečenica ako je posmatrate odozgore…
A sjajna ako je posmatrate odozdo…
Ljudi koji imaju jako visoko mišljenje o sebi se nikako ne mogu pomiriti da se i njima mogu destiti jako ružne stvari…i da se oni uglavnom ne pitaju da li i kada će se to desiti…i onda su veoma često anksiozni i kada je sve dobro…jer samo čekaju kad će nesreća početi…a potpuno očajni kada ih već nešto zadesi…jer „kako tako divne i posebne ljude tako nešto ružno može da snađe…nije pošteno…oni su navikli da sve uvek bude jako lepo i sasvim savršeno“…
Monasi po manastirima nemaju ni trunčicu anksioznosti…zato što veruju da postoji nešto mnogo veće od njih…i da će sve doći na svoje…ako ne u ovom…onda sigurno u onom drugom životu…
I što bi se onda sekirali…
Čim nema straha od smrti nema ni anksioznosti…
Čim neko nije gord što bi uopšte i bio razdražljiv…
Čim je trpljenje ultimativna vrlina što bi nešto i bilo teško…
To ide do tog nivoa da sam skoro čuo potpuno fascinantnu činjenicu da u crkvenoslovenskom ne možete početi rečenicu sa Ja…
Jednostavno vam nije potrebna ta opcija…
A i kad malo bolje razmislim sve rečenice koje počinje tako obično uopšte ne valjaju…i ne vode nigde dobro…
Mi ostali bi možda trebalo da potražimo neku Zlatnu Međupoziciju…
Da damo sve od sebe…
Bukvalno iz petinih žila…
Pa da se onda na kraju pomolimo onome u šta verujemo…
Što svako sebi treba da otkrije…
Od Univerzalnih stvari u koje puno ljudi veruje…
Preko alternativnih…
Do sasvim ličnih stvari…
Uvek se setim moje drugarice koja je ostala rano bez roditelja i koju je odgajila i podigla baka…najdivnija osoba na svetu…kojoj se posle uvek molila za pomoć u važnim trenucima…kada je baka već uveliko zaorala nebeske njive…čvrsto ubeđena da je ona njen lični Anđeo Čuvar…samo sada na drugom radnom mestu…
Pa da se fokusiramo na zahvalnost…
A ne na beskrajne prohteve…
I posebna prava…
Svesni da od nas jako puno zavisi…
Ali ne i sve…
Što je sasim ok…
Uvek su mi bili smešni ljudi koji se sekiraju na godišnjem odmoru kada im pada kiša…
Čoveče…
Pa sve najvažnije i najlepše što se uopšte i može raditi na Moru se može raditi i po kiši…
Možda je čak i bolje tako…
I više se u tome uživa…
I ceni…
A opet tako opušteni mogu biti samo oni koji čvrsto veruju da će se ranom zorom sasvim razvedriti…