Архиве категорија: Psihoterapija

Žulj na Duši

Kao što žuljevi na nogama nastaju kada nosimo neadekvatnu i tesnu obuću…isto tako velika većina naše psihopatologije nastaje kao posledica toga što se mi sami nalazimo u uslovima koji su neadekvatni i tesni…
I kao što žulj na nozi ne može govoriti o slabosti kože stopala…i bezvrednosti vlasnika noge…
Isto tako ni bilo kakva mentalna poteškoća ne može govoriti o slabosti i bezvrednosti njenog nosioca…
To je često samo običan Žulj na Duši…
Najveći problem je što i u oporavku postoji velika sličnost…
Šta mislite da li će žulj na nozi prestati ako nastavite da još više zapinjete u istim patikama…u istom pravcu…istim tempom…
E pa isto tako neće proći ni ovi gornji…koji su neuporedivo bolniji…
Stoga…
Prosto je…
Najbolje je da prvo zastanete…
Pa naučite da odmorite a ne da odustanete od svojih ciljeva…
Pa skinete patike koje su vas urnisale…
I lepo dezinfikujete rane…
Date sebi vremena da vam rane zacele…
I da koža iznad njih lepo očvrsne…
I izvučete zaključke šta vas je najviše zeznulo…
Pa potom odete u prodavnicu i probate sto različitih modela…dok ne nađete onaj pravi…sa novonastalim iskustvom u trčanju…
I onda ih postepeno razgazite…
Po nekoj mekanoj podlozi…
Dok vam lepo ne nalegnu…
I onda trčite i trčite…pun gas…sve dok ne završite svoj lični Maraton…
Koji će vam dati osećaj da možete Sve…
I satisfakciju koju jedino ostvarenost i uspešnost mogu obezbediti…u toj milisekundi dok probijamo vrpcu našeg ličnog Cilja…
Kažu da ljude treba pamtiti po kraju…jer su na početku svi med i mleko…
Slično je i sa nama samima…
Nećemo valjda odseći sebi stopalo zbog par rana…
Niti odbaciti celog sebe zbog par simptomčića i poremećajčića…
Svi smo mi samo obična ljudska bića…
I sve je to mozda samo početak…ili etapa…
Proces rasta…
Učenja o svetu…ljudima…i nama samima…
I sazrevanje…
A ko zna gde će nam biti kraj kada očvrsnemo…
Duša je to…
Kad spadnu modrice…i zacele oguljotine…
Nema šta ona ne može…
Ukoliko se lepo ispuni…
I ukoliko joj obezbedimo prostrano Igralište…

Zakopano blago

Život je na neki način kao jedrenje…
Možeš stići bilo gde sa bilo kakvim vetrom…
Naravno…
Ukoliko se ne ljutiš na to odakle vetar duva…
Ukoliko ne žuriš…
Ukoliko si postao vičan moreplovac…
Ukoliko znaš šta ti je cilj…
I ukoliko nikad ne odustaješ…
Prosto ko pasulj…zar ne…
Stoga…
Kormilo u ruke…
Neće se vaše lično Zakopano Blago samo pronaći… 🙂

Po pitanju ljubavi

Nažalost…
Puno ljudi bi na pitanje da li bi se zabavljali sa samim sobom odgovorili sa…
„Naravno da ne…pa ja zaslužujem mnogo više…“ 🙂
Stoga je ponekad najbolji lek za usamljenost…i najbrži način da pronađemo pravu osobu za sebe u stvari to da se fokusiramo na to da mi sami postanemo ta prava osoba…
Kad to postignemo…
Sve potom bude sasvim logično…
I potpada pod zakon gravitacije…
I obično nam se od tog trenutka menja mesto rođenja…
I postajemo čudotvorno Rođeni pod Srećnom Zvezdom…
Po pitanju Ljubavi…

Prosečna zebra

Jedan od boljih i bolnijih uvida koje sam stekao čeprkajući po sebi je da 90% mojih patnji nisu posledica mojih životnih okolnosti već najobičnijeg rigidnog zahteva spram Univerzuma…koji bi se najkraće mogao definisati kao „sve mora biti onako kako sam Ja zamislio“…
Znam…
I mene je sramota…
Ali dobro bio sam i mlađi…
90 % mog besa je bilo zbog toga što stvari u nekom trenutku nisu bile onakve kakve sam Ja zamislio da će biti…
90 % mojih anksioznosti su bile zbog toga što nisam bio siguran da li će stvari u budućnosti biti onakve kakve sam Ja zamislio da će biti…
90 % mojih depresivnosti su bile zbog toga što par puta u prošlosti stvari nisu ispale onakve kakve sam Ja zamislio da će biti…
90 % mojih povređenosti su nastale kada se ljudi koje sam percipirao bliskim nisu prema meni poneli onako kako sam Ja zamislio da bi trebalo da se ponašaju…
90% mojih zavisti su bile zbog toga što neko drugi ima stvari koje sam Ja zamislio da ću imati…
90% mog stida je bilo zbog toga što u nekom trenutku ljudi o meni nisu mislili ono što sam Ja zamislio da će misliti…
90% mojih osećaja krivice je bilo zbog toga što nisam ono što sam Ja zamislio da ću biti…
Bukvalno…
Ovih 10% je zaista bilo do života…
I par puta je stvarno bilo baš bezveze i teško…
Ali…
Iskreno…
90 % mojih patnji je nastalo zbog toga što mi je u tom trenutku bio pokvaren Aparat za Zamišljanje…
I što sam zaboravio koliko sam Ja zaista važan deo ovog Univerzuma…
Koliko je to bahato Ja…Ja…Ja…Ja…pogubno po nosioca…
Kako sam kroz život često prolazio kao neka Zebra Govornik koja tamo negde u Africi žustro propoveda o položaju zebri u lancu ishrane…i o tome kako je nezamislivo to da njih maltene svako ko naiđe jede iako one jedu samo travu…i kako to ne može više tako…i kako nije fer…i da nešto mora da se uradi po tom pitanju…i koja i dalje stoji za improvizovanom govornicom i nastavlja da pametuje dok sve ostale počinju da beže od čopora lavova koji hvataju zalet…
U zamišljanju je problem a ne u životu…
Život je vazda isti…
Jedna beskrajna sinusoida uspona i padova…
Loših i dobrih dana…
Povoljnih i nepovoljnih ishoda…
Iz moje perspektive…
Ili zebrine…
I to mi je dosta pomoglo…da shvatim mudrost važniju od svih…
Da ukoliko želim duševni mir…ne treba sve stvari da postanu onakve kakvim sam ih ja zamislio…
Već da ja shvatim da su one takve kakve zaista jesu…
I da to prihvatim…
Pa da se adaptiram…
Popravim što se popraviti može…
I prestanem da kontrolišem…ono što nije do mene…
I da se ljutim što sve nije onako kako sam ja zamislio…
Već da budem zahvalan na svemu onome što se igrom slučaja osvarilo…
Na dobrim danima…
Na čarobnim trenutcima kad se trud isplati…
I kad se ponekad ostvare fundamentalne želje…koje se suštinski i ne razlikuju od uobičajnih fundamentalnih želja jedne prosečne zebre…
Uostalom…
Znate onaj stari fazon da iskušenje najlakše prođe ukoliko mu se prepustiš…
Slično je i sa životom…

Dobar(a) u krevetu

Neverovatno je koliko ljudi čvrsto veruje da je za sticanje jednog od ubedljivo najpoželjnih epiteta – „biti dobar(a) u krevetu“ neophodno imati neke natčovečanske i idealne osobine…karakteristike i sposobnosti…
Sve po Men’s healthu i Cosmopolitenu…
Ogromne penise…
Ili grudi…
Snažne ruke…
Ili vitke butine…
Pločice…
Ili strukove…
Moći satima…
Ili znati sve…
Visiti s plafona kao šišmiš…
Ili oguliti kolena…
Međutim…
Ja sam poprilično ubeđen da je istina sasvim drugačija…i da je za taj ultimativni epitet…koji je neobično važan i jednom i drugom polu…i koji bi apsolutno svi želeli da imaju…neophodno svega nekoliko stvari:
1. Biti privlačan sam sebi…
2. Otključati i navežbati sopstvenu seksualnost…
3. Biti u krevetu sa nekim ko nas inspiriše…i do koga nam je stalo…
4. Biti otvoren za kreaciju…i uživanciju…
Sve ostalo su samo sitnice i trivijalnosti…
Dlake koje smetaju znate već kome…
I gluposti koje potpiruju naše komplekse i frustracije…
Alibiji koji nam nedaju da se opustimo i uhvatimo u koštac sa suštinskim stvarima…
Prava je sreća da se i ova Drevna Veština može naučiti…
K’o engleski…
Naravno…
Neko je talentovaniji…neko brže kapira…neko ima bolje učitelje…i više mogućnosti da vežba…i manje se stidi da proba…
Ali apsolutno ne postoji čovek koji ga ne može propričati…ukoliko se dovoljno jako i dugo potrudi…
Prosto je…
Svako ko je stigao Negde…morao je da započne Odande gde je bio…
Pa hajde…
Gotov je karantin…
I proleće je…
Čuvajte se…
I srećno…