Архиве категорија: Psihoterapija

Veselko

Često se setim tog popodneva…
Imali smo fantastičan terapijski odnos…
I već smo dosta toga postigli na terapiji…
Muka i bol su se već bili utulili…
Kad je spektakl nenadano otpočeo…
„I tako sam vam ja doktore ispao Veselko“
„Molim…šta ste ispali?“
„Veselko…znate li šta je to?“
„Ne“
„To vam je doktore bik koji nije plodan i koji služi da zabavi…uzbudi i pripremi kravu za seks dok ne dođe pravi priplodni bik koji će je na brzinu oploditi i ići dalje…da se gospodin ne zamara i ne gubi vreme na predigru“
„Aha“
( Natčovečanski napor da bukvalno ne umrem od smeha 🙂 )
„E to sam vam ja…ugađaj…hvali…neguj…pazi…poklanjaj pažnju…budi tu…troši pare…zasmejavaj…budi podržavajuć i saosećajan…radi sve što ona poželi…i za uzvrat ćes dobiti da ti ona kaže kako si dobar ovako kao drug ali da te ne vidi kao muškarca i gledaćeš je kako odlazi kod onog…po njenim ličnim rečima…prepotentnog zgodnog skota koji je ne zarezuje dva posto i tretira je kao kurvu…na seks…
No dobro…želim joj zdravlje…ali sreću ne…
Preživeće Veselko…nije mu ovo prvi put“
🙂
Humor…
Najzreliji…najzdraviji i najdelotvorniji mehanizam odbrane…spram uobičajnih životnih nedaća i udaraca…
I jedna od najvećih čarolija psihoterapije…
Kad klijenti počnu da se šale na svoj račun…to je to…psihoterapija je pri kraju…
A racionalnost…mir i spas su tu iza ugla…
I nema tog problema koji se neće rešiti…ako ga zdravorazumski sagledamo…i ne shvatimo kao smrtnu presudu i smak sveta…
A pogotovo ako naučimo da budemo sa sobom na ti…da ne sagledavamo život suviše ozbiljno…
I da se negujemo…
I čuvamo…
I prilagođavamo…
Posle sam ovaj dijalog često prepričavao…u sličnim situacijama…i mukama…
Pogotovo kad ljudi počnu suviše da se ubijaju u pojam što ih neko neće…
Prosto je…
Nije dovoljno da nam je neko lep…sjajan…privlačan i savršen…
I što bismo s njim hipotetički bili jako srećni…i ponosni na sebe…što smo ih osvojili…i što baš nas hoće…takvi divni…
Pitanje je šta nam taj neko zaista nudi…
I kako nas tretira…
Svakom se desi da ispadne Veselko…
To je sve sastavni deo života…i sazrevanja jednog bika…
Bitno je u tome ne istrajavati…
Raditi na osobinama kojim bi se svaki bik ponosio…
I ne trošiti vreme na krave koje nas ne zaslužuju…i koje ne znaju da cene to što im nudimo…
To je svakako njihovo pravo…
Naše je da nađemo bolju kojoj ćemo se dopadati takvi kakvi smo…ili kakvi smo u međuvremenu postali…
Jer…
Apsolutno svako zaslužuje da se prema njemu odnose kao prema priplodnom…
Naše je da se ne zadovoljimo sa manjim…
Da radimo na sebi…
Da se trudimo…
Da se unapređujemo…
Pa i da ih menjamo…
Dok tu jednu pravu…koja vredi i koja će znati da nas ceni…ne pronađemo…

Radost

Loša vest je da je još jedna godina proćerdana…
Dobra je da za ovu ja ne mogu biti kriv… 🙂
Za razliku od toliko prethodnih…
A nadam se NE i budućih…
Samo da ponovo dobijem pravo i privilegiju na godinu bez alibija…
Sve ću drugačije…
Obećavam…
Ako nam je barem nešto ova godina dobro donela to je onda vrlo realističan trejler kako život bez radosti izgleda…
Kako je to biti star…
I onemogućen…
Koliko su prilike kvarljiva roba…
Koliko vreme brzo leti…
I kako ništa nije izvesno…
I nekako cele godine uporno žalim samo za stvarima koje nisam uradio…
Ili koje nisam radio dovoljno…
I zbog toga što sam energiju i vreme rasipao na aktivnosti koje su pri dnu mog sistema vrednosti…
Na trivijalnosti i banalnosti…
Kao…
Hajde još malo se potrudi…i pomuči…završi još tu obavezu…ispoštuj još ovog…uradi još ono…i sačekaj još samo malo…
Ima vremena posle za sve…
Pa ćeš uživati…
Cvrc…
A lepo su mi pričali klijenti koji umiru…
Šta je najdragocenije…
I za čime najviše žale…
Kakvi crni fakulteti…titule…posao…pare…položaji…statusi…forme…obaveze…tuđe mišljenje…i pogrešni ljudi…
No nisam mogao to da razumem…
Možda mi je i bila potrebna lekcija…na sopstvenoj koži…
Život je vazda bio prvoklasan…mada često i podjednako surov…edukator…
Stoga…
Dogodine…
Kad se dočepam pravog života…
Kad posložim stvari po indeksu radosti koje mi donose…
I po bitnosti u mom sistemu vrednosti…
Kad udahnem punim plućima…
I popunim u kalendaru prvo Dane Radosti…pa onda sve ostale obaveze naknadno…tamo gde bude bilo mesta…
Cilj će mi biti samo da ne poginem…
Roneći…
U nekoj Plavoj Špilji…
Na Mediteranu…
Prevrćući po glavi utiske sa prethodne večeri u starom gradu…
I smešeći se…
Zna to da bude nezgodno dok dišete pod vodom…
Vazda je bilo…
Obilje smrti…
Neverovatno ogoljuje i ulepšava prednosti činjenice da smo i dalje živi…
I da imamo još uvek priliku da uređujemo život po sebi…i po svojim vrednostima…
Od četiri osnovne ljudske emocije…tuge…besa…straha i radosti…samo je jedna pozitivna i prijatna…
Zato je i treba najviše paziti…
Negovati…
Uvežbavati…
I vrednovati…
Da bismo bili u ravnoteži…
2020-ta je odradila svoje…
Dogodine smo na potezu mi…

Džeki

Eto…
Još se nisam čestito oporavio ni od Sinanovog odlaska…
A ode i Džej…
Baš sam se nešto rastužio u nedelju…
I to baš u nedelju…
Kao u pesmi…koju sam toliko voleo…i jedno milion puta pustio u povratku iz grada…i u onom posebnom dert raspoloženju…
No…
Takav je život…
Smrt je samo njegov sastavni deo…
Pravila igre su jednostavno takva…
Ono što me nekako drži spokojnim je način kako je živeo…
Džeki je bio pretalentovan u tome što je radio…i uspeo je svojim stvaralaštvom da obeleži jedno lepo i nostalgično vreme…
Džeki je bio dobrodušan…i isti prema svima…od cara do prosjaka…kao i svi ljudi sa teškom sudbinom…koji razumeju kurvinjsku prevrtljivost života…
Džeki ga je vala i živeo…kao i svi majstori života…koji su shvatali kako ta igra funkcioniše…šta je zaista važno…i kako vreme brzo proleti…i ovako i onako…
Smrt je neminovna…
Privilegija da možemo malo i živeti pre nje je neviđena prilika da ostavimo neki trag…
Da se uselimo u duše nama važnih ljudi…ili ako smo baš posebni i u duše ljudi koje ne poznajemo…
U njihovo sećanje…što je možda i jedini pravi antidot prolaznosti i ništavilu…
I da iskoristimo to pozajmljeno vreme da se malo i zabavimo…jer čemu sve ako nema i mrvice radosti…
Prosto je…
Ljudi će apsolutno sve zaboraviti o nama osim toga kako su se osećali povodom nas…
Tako jednostavno milionima godina funkcionišu sisarski delovi našeg mozga …
Nema tu puno palamuđenja…
Neko te raduje…
Ili ljuti…
Neko ti olakšava bivstvovanje na ovoj planeti…
Ili ti otežava…
Džej ne mora da brine…
Uvek sam se zbog njega osećao manje loše…
I nekako je lepše i lakše bilo biti tužan…
Pa malo li je…
Slavu mu!
I hvala brate Džeki!

To što nas neko neće

Naš odnos prema tome što nas neko neće može biti jako dobar pokazatelj zrelosti i stabilnosti naše mentalne strukture…
Nezreli i Krhki veruju da to što nekome nisu dovoljno dobri i privlačni jednostavno mora značiti da ne valjaju kao ljudska bića u celini i uopšte…i da će to prokletstvo važiti zauvek…i da ako jedan/a to misli tako će misliti i svi/e ostali/e…i onda to jedno jedino odbijanje zaista postane strašno i užasno…i to nikako ne mogu da podnesu i dozvole….pa dube na glavi da bi se dopali tom nekome i ubedili ga nekako u suprotno…da su ipak vredni ljubavi…i poželjni…što ponekad može biti i pogubno…ukoliko je druga strana zlonamerna…čvrsto zagledana u svoje interese…pa to nanjuši i baš neće da im da tu potvrdu za inat…a i što bi…kada može do mile volje da eksploatiše njihov trud i resurse…i da se naslađuje u privilegijama i svemu što im padne napamet…
A najgore je što to batrganje obično pomaže koliko i uporno mlataranje nogama bubašvabi okrenutoj na leđa…
Nažalost…u vazduhu nema dovoljno otpora i građe da bi se bilo šta promenilo…i to nije način da stvari krenu nabolje…ma koliko zapinjale…
Jednostavno sreća nije ponuđena tu
…i na taj način…
Zreli i Jaki shvataju jednu od najvećih istina ovoga sveta…da o ukusima ne treba raspravljati…i da svako ima pravo na svoj…ma koliko ispravan ili pogrešan bio…i da ne treba ljude terati ni na šta…a kamoli ih ubeđivati i primoravati u to da nas moraju voleti i hteti…i ljutiti se što nam ne daju to što nam zaista i treba…
Naravno…
To je mnogo lakše ukoliko shvatimo da nas jedno jedino mišljenje nikada ne može definisati…da ih ima toliko mnogo različitih…i ukoliko imamo na šta da se oslonimo u svojoj prošlosti…i pređašnjem trudu i radu na sebi…u prethodnim uspesima i postignućima…
Pa zamislite samo Zdravka Čolića koji u suzama prekida karijeru zbog komenatara na youtubu „šta bre arlauče ovaj“ ili Gaudija koji se prevrće u grobu što je neki čistunac na vikend putovanju u Barseloni glasno izgovorio pred svima „malo mu je ukrivo ova zgrada“…
Prosto je…
To što nas ne žele…
Nije nikakav smak sveta…
Niti prokletstvo…
Niti prognoza naše zle sudbine…
Niti pokazatelj da ne valjamo kao ljudska bića ili muškarci/žene u globalu…
To u stvari znači da nas ne zaslužuju…
A pogotovo naše vreme i energiju…od kojih nema dragocenijeg resursa na ovoj planeti…
I to ne na onaj narcistički način…zato što smo mi nešto posebno…pa svako treba da padne u nesvest od sreće što nas vidi…
Već zato što tu arbitražu „da li smo dovoljno dobri i vredni kao ljudska bića“ jednostavno nema pravo da uradi neko drugi…
Svako mišljenje tog tipa prosto ne važi…
I nije suštinski ispravno…
Jer je i to mišljenje makar dolazilo od najdivnijeg/e suštinski sasvim subjektivno…i više govori o njemu/njoj nego o nama…i ne može nas definisati…
To da li smo vredni ne može odrediti niko drugi osim nas samih…
A potpuno je spektakularna činjenica da je dovoljno samo disati i piti vodu da bismo imali ljudska prava…i pravo na ljubav…i sve ispunjene uslove da budemo voljeni…i da se prema nama ponašaju sa poštovanjem i uvažavanjem…
Naravno…
To ne znači da se nekome moramo dopasti…
Bitno je da tuđe mišljenje ne postaje smrtonosno ili spasonosno…
Tipa ukoliko mu/joj se sviđam dobro je vredim…i biću srećan/a…
Ako mu/joj se ne sviđam gotovo je…bezvredan/a sam…i zauvek ću biti sam/a…
Pa zamislite dokle bi Zdravko i Gaudi dobacili da su čekali tuđu dozvolu i potvrdu da bi stvarali…nešto što je za njihovu dušu…
Trik je upornim unapređivanjem u pravcu naših preferencija i sistema vrednosti postati dopadljiv najpre sebi…a onda i ljudima koji se nama dopadaju…koji samo igrom slučaja vole baš to što smo mi postali…pa možemo zajedno podeliti uživanje u nama…
Jasno je…
Bubašvabi na leđima može biti bolje jedino ukoliko prestane da se umara na pogrešnom mestu…tu sreće jednostavno nema…
I smogne svu snagu ovog sveta da se u jednom snažnom i konstruktivnom okretu postavi na svoje noge…
Da pusti vazduh da bude vazduh…
Okrene se za 180 stepeni…
Dođe sebi…
I osloni se na snagu svojih nogu…
Ko zna gde će joj takvoj biti kraj…
A zamislite tek jednoj ženi ili muškarcu…
Koji umesto da jure tuđe aminovanje i potvrdu da su vredni…
Počnu da vežbaju da se dopadaju sebi…
I da se ravnaju po svom sistemu vrednosti…
Koji počnu da se uporno unapređuju na svakom mogućem polju na kome se jedno ljudsko biće može i unaprediti…
Od filharmonije do kreveta…
I kojima jedino merilo napretka postaje ogledalo…
I to kakvi su bili nekad…
Koji shvataju da smo jedina konkurencija mi sami sebi…samo od juče…
I da je naše mišljenje o nama samima jedino zaista važno…
Ne znam…
Prva asocijacija na takve ljude mi je Raketa…
Ali dobro nek’ bude i Avion…
Samo nek’ polete…
I nek’ odrastu…
Ko zna gde će im biti kraj…
Cmizdriti zbog neuzvraćene ljubavi i pažnje je zaista slatko…i nekako lepo naivno…
Ali u gimnaziji…
Na fakultetu već postoji toliko mnogo različitih…zrelijih i boljih načina da budemo srećni…
A najveći biser je što nas takve Lepršave svi posle i hoće…
Slično se sličnome raduje…
I ništa ne uspeva tako kao uspeh…
Kakva je to samo karma…
Da moramo odrasti…okrenuti se sebi…i postati zreli…
Da bismo postali srećni…
I poraditi na svojim sopstvenim Krilima…
Da bismo poleteli…
Kakva je to samo božanska pravda…
I kakav je to samo Potencijal…

Skromnost

Dobro…
Priznajem…
Nisam bio u pravu…
Uprkos mom čvrstom otklonu od svih mogućih optimističkih fundamentalista i spram raznoraznih priučenih šarlatana…
Ipak postoji jedna rečenica koja nam…ukoliko je usvojimo i navežbamo…i ukoliko nam postane životni moto i manir…može omogućiti miran život ispunjen zadovoljstvom i spokojem…
Zaista je veoma jednostavna…
A toliko duboka…
I primenjiva na maltene sve moguće sfere ljudskog postojanja…
Prosto je…
I oduvek važi…
Nije srećan onaj koji puno ima…već onaj kome malo treba!
To je verovatno i jedini modus vivendi koji nam…u ovoliko nepovoljnim i nepredvidljivim okolnostima koje vladaju na ovoj planeti…i omogućava spas i blagostanje…
S druge strane…
Neviđen je trik…i božanska pravda…da urpkos tome što ne kontrolišemo maltene ništa oko nas…možemo postati srećni ukoliko izoštrimo vid…u nama…
Dioptrija…a ne destinacija na koju ćemo spustiti pogled…je zaista sve…
I zaista nema boljih naočara od Skromnosti…
Samo ih treba izbrusiti na Umerenost…
Čim se oči priviknu na taj čarobni filter…
Svaki Prizor postaje raskošan…
A onda je i lepo i lako gledati…
A samim tim i živeti…

Korona godina

Od kad su počela zatvaranja povodom korona virusa razmišljam kakva je to muka…
Razmišljam…koliko li je samo strašno…
I zamišljam…kakav je to samo pakao…
Na primer…
Kako li je biti ljubavnica čoveku koji je sad tamo negde u svom domu nedostupan i bez izgovora s kojim bi mogao da provede makar to malo vremena sa njom…kako je bez te radosti…
Kako li je biti zatočen u malom stanu sa suprugom nasilnikom…kakav je to strah…
Kako li je biti osuđen na boravak u toksičnoj atmosferi da porodicom koju ne podnosite i koja tek vas ne može da smisli…kakav je to bes…
Kako li je biti narkoman bez mogućnosti da se društveno prihvatljivo nadrogirate na nekom vikend rejvu…kakva je to praznina…
Ili alkoholičar bez mogućnosti da skoknete do kuma ispred prodavnice…kakva je to nervoza…
Kako li je biti kockar sa aparatima isključenim iz struje…kakva je to žudnja…
Ili radoholik bez alibija za isprazan život…kakva je to opustošelost…
Kako li je živeti bez putovanja gde ste jedino zaista i srećni i slobodni…dok se običan život samo ubrzano premotava…kakvo je to beznađe…
Kako li je ženi koja se prejeda da utoli usamljenost…i koja se tek sad nema pred kime skinuti…kakva je to mržnja prema sebi…
Ili siromašnom muškarcu glavi porodice koji je dobio otkaz kod privatnika zbog krize…kakva je to nemoć…
Strava i užas…
Muka je to ozbiljna…
I ne dao Bog nikom…
Korona je zaista odvratna…i smrtonosna…
Osim ukoliko se jako potrudimo da se zaštitimo od nje…
I da zaštitimo naše voljene…
Pa čak i obične sugrađane…
Da joj svi zajedno stanemo na put…
Ko koliko može…
Neko u skafanderu…
Neko u običnoj maski…
I verujem da će uskoro proći…
I da se uskoro vraćamo u naše „normalne“ živote…
Pravo je pitanje kakvi su to životi?
Koliko su normalni?
I koliko nam zaista prijaju?
Jesu li oni pravljeni po nama?
Ili mi samo preživljavamo u njima?
Mozda je ovo poslednji trenutak da zastanemo i da iskoristimo vreme… koga makar sad ima…
Makar da malo razmislimo…
Šta bismo mogli da uradimo sa svojim životom…
I šta to u njemu suštinski ne valja…
Da izađemo za trenutak iz Centrifuge…
I ludila navika i rutina…
Da isključimo autopilota za trenutak…i preuzmemo kormilo…
Jer će uskoro sve biti po starom…
Pravo pitanje je u šta se to vraćamo?
Jer…
Isto tako mogu da zamislim…
Kako ljubavnica nakon ovog perioda bez tih čarobnih vikenda shvata da postoji i period od ponedeljka do petka…okreće se sebi…i stavlja sebe na prvo mesto…šta njoj to pa fali da ona ne zaslužuje nekog svog i celog…ma koliko to bilo teško…
Kako zlostavljana žena shvata da pakao neće proći i da se on neće popraviti…da je i jedan šamar sasvim previše…i kako počinje da spašava sebe…kako okreće onog druga iz srednje što se uvek tukao…i kako joj on nosi koferče sa svim što joj je zaista i potrebno iz tog braka u sigurnu kuću…ma koliko bila prepadnuta…
Kako zanemareno dete shvata da sunce u toj kući nikad neće zasjati…i da već ima dosta godina da ih krivi za sve…da se nekad mora spastiti to što se spasiti može…kako počinje da radi kao bebisiterka ili na građevini…kako odlazi kod onog finog ujaka što ga jedino i voli i prihvata takvo kakvo jeste…ili iznajmljuje stan u Padinskoj Skeli za 70 eura…i kreće ispočetka…ma koliko izgledi delovali nepovoljni…
Kako narkoman shvata da je to to…i da je vreme da se spašava živa glava…kako više nije zezanje…jer su periodi ništavila odavno duži od perioda euforije…kako odlazi do Drajzerove…kako sluša savete i uzima terapiju…kako se distancira od loših uticaja…i počinje da trči svako veče uz te fantastične bitove…i kako oni i tada podjednako rade…i usrećuju…ma koliko naporno bilo…
Kako alkoholičar shvata da život nastavlja da teče i dok smo pijani…da su sve te priče uveliko ispričane…i da nema te doze koja će zamagliti bol neostvarenog života…koliko jedan jedini korak u dobrom pravcu…ma koliko otrežnjenje bilo bolno…
Kako kockar shvata da neće on biti prvi u istoriji kockarnica koji je pametan…i da besplatnog sira ima samo u mišolovci…i da je ideja o lakoj zaradi zaista za naivne…i kako se zariče da će stvoriti novac zaista…i naći drugu strast u životu…ma koliko vremena zaista bude bilo potrebno…
Kako radoholik shvata da mu niko neće reći hvala…i kako uspeh nije neophodan da bi bio voljen…i da nema tog uspeha koji će popuniti te rupe koje ostaju u slobodno vreme…i počinje da ostavlja jedan sat za sebe…pa od sledeće nedelje i dva…jer zaslužuje to samo zato što diše…koliko god mu neprijatno bilo da uživa…
Kako putnik koji premotava život kod kuće počinje da formira Grčku u svom stanu…Francusku u svojoj kuhinji…Italiju među svojim prijateljima i Španiju među svojim ljubavnicima…i koji shvata da i Beograd ima sve što nam je potrebno iz svih svetskih destinacija…samo ukoliko smo srećni u njemu…i ukoliko i u njemu izgradimo život…i radimo stvari koje radimo na putovanjima…koliko god nas bila sramota…
Kako žena koja se prejeda konačno dobija period bez pogleda…i vreme za koje se i samo čudo može napraviti…pa kreće od jutros na režim ishrane i treninga za svoju dušu i za svoje dobro…počinje da se odnosi prema sebi onako kako bi se odnosila prema nekome koga voli…i koga je dužba da čuva i pazi…ma koliko proleće bili daleko…
I kako otpušteni muškarac shvata da je u kapitalizmu svako zamenjiv…i da će svako sebe prvo zaštiti…i da će teško postati srećan dok radi za nekoga drugog…i kako poslednji dinar ulaže u internet preplatu…kako bi naučio neku veštinu koju voli…u kojoj može postati dobar…koja je potrebna ovde i sada…i za koju može biti adekvatno plaćen…pa pokreće nešto svoje…ma koliko tih opcija malo bilo u ponudi…
Znate onu staru…
Nije do korone…i ostalih neprijatnosti kojim nas život redovno bombarduje…
Do nas je…
To je s jedne strane strašno…
A s druge je čarobno…
U godini koja mi je bila najteža u životu sam uspeo da ostavim cigarete…
2009-ta je u pitanju…
Pitajte me po čemu pamtim tu godinu…
I reći ću vam koliko sam ponosan na to što sam nepušač od tada…
Sve ostalo je sasvim izbledelo…
I jednostavno se zaboravilo…
Samo dobre stvari ostaju…
I ideja da uvek treba čuvati i negovati sebe…
Makar bili u oku tornada…
Po čemu biste vi mogli pamtiti ovog izroda od godine?
Ma hajde…
Kad nas jos nisu slomile ove prethodne lude godine…
Neće valjda ni ova beštija…
Okrenimo se mogućem…
I unapredimo i opravimo sebe za povratak u normalu…
Pa nek’ 2021 gori!
Nek’ bude najbolja ikad!
Ne bih joj bio u koži kad opravljeni i unapređeni nagrnemo…
Srećno sa vašim ličnim demonima…
Ne mogu nam oni ništa ukoliko im mi uskratimo vazduh…
Što manje vazduha ostavimo za njih…
Više će ga biti za nas…
Prodišimo!
Uostalom…
Uskoro skidamo maske…
Pa ćemo se i ljubiti…

Kurton od psihijatra

🙂
Jedna od najpipavijih i najdelikatnijih etapa psihoterapije je svakako trenutak kada bi trebalo da shvatimo da su problemi zbog kojih jako i dugo patimo uglavnom autoplastični…što znači da zavise od nas samih i naših pogleda na ljude i svet…
A ne aloplastični…to jest uzrokovani nekim drugim ljudima…ili nepovoljnim životnim okolnostima…
Da se mi u stvari ne sekiramo zbog njih…
Već povodom njih…
A u stvari suštinski zbog našeg načina razmišljanja…koji nas uvodi u loše i nezdrave emocije…a potom u još gora ponašanja…koja nam onda još više otežaju i stalno iznova i iznova otežavaju poziciju u životu…
Koliko je to samo ponekad teško…
I koliko je samo vremena ponekad potrebno…
Prava je sreća da je ta Metamorfoza uvek moguća…
I da je to najčešće…i uprkos svemu…ipak najbrži i najlakši put da postanemo srećni i zadovoljni…i da nam bude zaista dobro…
Uostalom…
Larva nije ni dizajnirana da nešto preterano uživa…
Sve dok ne postane Leptir…

Svađanje na internetu

Život je kratak…
Stoga se potrudite da što više vremena provedete na internetu svađajući se sa nepoznatim ljudima sa kojima u realnom životu nikada ni kafu ne biste popili…
Ubeđujući ih da ste vi u pravu…
I objašnjavajući im zašto oni nisu…
Ispravjajući krive Drine…
Pokušavajući da iskorenite nepravdu…
Oporavite oštećene…
I da spasete intelektualno naivne…
To sjajno leči prolaznost…rešava prave probleme…ulepšava život i sigurno popravlja raspoloženje…
Samo malo sutra… 🙂
Prosto je…
Oduvek važi ona stara…
Sve što neko vidi u nama…nije naše…njegovo je…
Naše je to što mi vidimo u njemu…
Eto…
Toliko je jednostavno…
Koliko je samo lepo što naš pogled na svet u potpunosti zavisi samo od nas…
I što imamo pravo na njega…
Čak i da ga menjamo…
I stalno unapređujemo…
Kakva je to privilegija…
I kakva je to samo super moć…
Svako nek’ se postara za svoj…
Uostalom…
Kakve su nam Oči…
Takvih će nam Boja biti i život…

Hipohondrija

Hipohondrija u sebi često sadrži i delić narcizma…
U smislu „kako ovako divnom i sjajnom i unikatnom čoveku sa posebnim i jedinstvenim pravima…kao što je Vladimir Đurić…sme i može da se desi nešto tako strašno i neprijatno i bolno kao što je bolest…kako može on da ostari…i da umre… kad bi to takva grehota bila…nenadoknadiv gubitak za ovaj svet…i jedna skandalozna nepravda…i stvarno ne bi bilo fer…njemu treba sve uvek potaman i lepo da bude…ne sme biti muke i bola za njega na ovom svetu…nije takav čovek to zaslužio“…
Tu se često krije i suština problema u razmišljanju…
S druge strane…
Baš u shvatanju da su i bolest i starenje i smrt samo sasvim običan Deo Života se krije i lek…
Uvek postoje dva nivoa svesti…
Kukati što nešto nemamo…ili što postoji mogućnost da nešto šro nam je jako važno izgubimo…
Ili biti zahvalan na tome što nešto uopšte i imamo…ili što smo makar imali privilegiju da imamo…
Ko se nabaždari na zahvalnost i ko unapredi zrelost svog pogleda na život…i shvati da je on takav kakav jeste a ne takav kakav bi bilo lepo da bude…
Ko nauči da bude odmeren u svim okolnostima…i snažan u stoicizmu…i shvati da je i sposobnost trpljenja bitan deo jačine karaktera…i da nema nikakavih posebnih prava niti privilegija pred sudbinom…ni bolest mu neće teško pasti…
A taj čarobni period života kada je neko zdrav će biti jedan potpuni Spektakl…
Koji je do poslednje kapi ispijen…
I proživljen do daske…
Nije problem što postoji mogućnost da se razbolimo…
Problem je u tome što ne živimo dok imamo privilegiju da budemo zdravi…