Архиве категорија: Psihoterapija

Porodica

Mislim…
Naravno da vi to pročitate hiljadu puta dok učite principe Racionalno emotivno bihejvioralne psihoterapije…
Osnovni postulat da se sve sme i da ništa ne mora da se dogodi…ma koliko to bilo nezgodno i neprijatno…
I da je suština racionalnosti i mudrosti u prilagođavanju Jedara na Vetar…a ne u kontemplaciji i filozofiranju što baš odatle mora da duva…kad nismo tako isplanirali…
I da je mnogo lakše ukoliko svet posmatramo iz ugla preferencija…
Ja želim…ili ne želim…da se nešto dogodi…
Nego iz ugla rigidnih apsolutističkih zahteva…ovo mora…a ono ne sme…da se dogodi…
Međutim…
Nekako uvek ostaje trunčica nade da pravda postoji…da će sudbina biti fer…i da život neće biti pretežak…i bez ikakavog smisla…
I da će sve biti onako kako i treba da bude…
Sve dok ne čujete neku od priča…koje odzvanjaju u psihiterapijskim sobama na svim meridijanima…svakoga dana…
Priču o paru koji je rodio bolesno dete…
Priču o ocu koji „to“ ne može da podnese…i koji odlazi…
Priču o majci koja ostaje…sa bolesnim detetom…sa poslom kod privatnika…i sa Srbijom…
Priču o majci…koja neposredno pred samoubistvo…kreće na psihoterapiju…čisto da još i to pokuša…pred put…
Priču o tome kako tu…između ostalog…dobija i sasvim uobičajni savet da obavezno ode i učlani se u udruženje roditelja koji imaju isto toliko bolesnu decu…
Priču o saosećanju…o razumevanju…o pomoći…o podršci…o nadi…i o veri…
Priču o Diskretnim Herojima…
Priču o podeljenoj muci…
Priču o drugom ocu kome se desila ta ista priča…samo s’ druge strane…i njegova supruga nije mogla „to“…
Priču o njihovom upoznavanju…o prvoj kafi…o prvoj crnohumornoj šali…“k’o je nas dvoje kleo taj nije dangubio“…o prvom dodiru…i o prvom osmehu…posle sto godina…
Priču o ljubavi…kojoj se niko nije nadao…
Priču o prijateljstvu…najvažnijem od svih…spram Muke…
I kada imate tu privilegiju da u rukama držite njihovu porodičnu fotografiju sa Ade…
Svo četvoro nasmejani od uha do uha…
U prolećnu nedelju…
I onda znate…
Sve se sme…
I ništa ne mora…
Bol je u ovom životu siguran…
Patnja je stvar izbora…
Život će terati svoje…
Naše je da i mi to isto uradimo…
Kako bi Dobro i Dobri pobedili…
Da damo sve od sebe…
Pa kud puklo da puklo…
Ono što je sigurno…
Nema tog besmisla koji se ne može osmisliti…
Niti te muke koja se ne može utuliti…
I nema te patnje koja nije lakša u dvoje…
Da ne kažem u četvoro…
Ja da sam sudbina…
Bojao bih se da ovu Porodicu dalje testiram…
Pokazali su se vala…
I dao bih im apsolutno sve što požele…
U stvari…
Sve što zaslužuju…

Specijalistički

Sećam se kao da je juče bilo…
Prošle godine…prvog oktobra…kada sam počeo da spremam svoj specijalistički ispit iz psihijatrije…
Laganica…opušteno…sto-sto pedeset strana dnevno…fino…polako…sa razumevanjem… i izlazim na ispit k’o Gosopodin…
Danas…
Ako do kraja juna svakog dana pređem 584 stranice…prestanem da jedem…i spavam…i ne primetim proleće…izlazim na ispit…onako…momački…na srce… 🙂
Eto…
Ode i poslednja prilika u životu…da „izneprokrastiniram“…i da se bespotrebno ne stesiram… 🙂
No dobro…
Sve je to deo Igre…i Puta…
Do sad je uvek bilo ok…
Još tri meseca mučenja…pa čitav život specijalista…
Malo li je za životni san…
Dok stojim nad kalendarom sa digitronom i ikonom Svetog Vasilija Ostroškog u ruci…ne mogu a da se ne setim stare dobre izreke Generala Dvajta Ajzenhauera…
„Planovi su ništa, planiranje je sve“…
Takođe…
Oštro protestvujem povodom letnjeg računanja vremena…
I zahtevam da mi se vrati moj sat…
Kako sada stvari stoje…
Baš taj će mi faliti…da zablistam… 🙂

Uspešnost psihoterapije

Svi znamo onu staru sportsku krilaticu koja kaže da kada tim pobedi zaslužni su igrači a kada tim izgubi odgovoran je trener…
Slično je i na psihoterapiji…
Kada je ona uspešna…to je uvek zasluga klijenata…
Kada je ona neuspešna…to je često zasluga psihoterapeuta…
Prosto rečeno psihoterapeuti ne mogu apsolutno ništa da postignu bez pomoći svojih klijenata…
Makar dubili na glavi…
Za razliku od na primer anesteziologa i hirurga…
To je i najveći limit psihoterapije kao nauke i doktrine…
Jer…
I da se nekim čudom skupi na jednom mestu konzilijum u sastavu Frojd…Jung…Frankl…Elis i Jalom…i da svi zajedno upregnu svoje genijalne mozgove i trud da pomognu jednom klijentu…uspešnost tretmana koji nude će opet tri četvrtine zavisiti od tog klijenta…
S druge strane…
Ta osobina psihoterapije je i njen najveći potencijal…
Jer…
Kad se Brava otključa…
Kad se Kockice slože…
Kad se Točkići podmažu…
Kad se Lavina Dobrih Promena pokrene…
I kad Energija prestane da se rasipa na glupo i ružno i loše…
Već se usmeri pravo ka Destinaciji…
Nema puno većih sila u ovom univerzumu…
Niti veće profesionalne satisfakcije…
Od toga da se lepo zavališ u svoju fotelju…
Smešiš se…i naslađuješ…
I uživaš u nizanju Uspeha…
U ostvarenim Željama…
I Radosti koja posledično dolazi…
Nebo je tu zaista granica…
I prosto je neverovatno da neko taj Ugođaj može nazvati poslom…

Belgijanka

Na slici je simpatična bakica o kojoj razmišljam već skoro godinu dana…
U pitanju je Suzanne Hoylaerts…devedesetogodišnja Belgijanka koja je prošle godine…u jeku najveće nestašice slobodnih kreveta i respiratora u Belgiji zbog korona pandemije…odbila respirator sa rečima: “ Ne želim ga. Sačuvajte ga za nekog mlađeg. Ja sam već imala dobar život.“
Kakav moralni i ljudski podvig…
Kakav nivo svesti…racionalnosti…mudrosti i saosećanja…
Kakva požrtvovanost…nesebičnost i ljudskost…
Razmišljam kako bi to trebalo da živim…šta sve da naučim…i koliko da porastem kao čovek…da bi mirne duše…mogao istu stvar da kažem kada na mene dođe red…
„Hvala lepo…dosta mi je bilo…nemam se za čim kajati“…
I zaista…
Ako se uopšte nešto dobro iz ovog obilja smrti i može naučiti…
Onda je to kako bi trebalo da živimo dok još možemo…
Kako izarčiti tu privilegiju što dišemo do maksimuma…
Na šta potrošiti taj vazduh…
Ne postoji važnije pitanje od tog…
Suzanne je izgleda našla odgovor…
I prešla igricu…
Nek’ joj je večna slava!
I (zaista) hvala…

Inženjer

Ne postoji priča koja na manje prostora objasnjava apsolutno sve što je potrebno znati o važnosti obrazovanja…iskustvu…tržištu rada…cenovnicima…cenjenju sebe i generalno kapitalizmu od one stare…

Na velikom prekookeanskom brodu se pokvario motor i niko nije mogao da ga popravi, te su vlasnici broda odlučili da pozovu poznatog mašinskog inženjera sa skoro 40 godina iskustva.
Inzenjer je brodski motor najpre detaljno pregledao od vrha do dna. Nakon što je sve video, inzenjer je otvorio torbu i izvadio mali čekić. Potom je udario po nekom delu jako nežno. Veoma brzo, motor je proradio.
Tri dana kasnije, vlasnicima broda je stigao račun za popravku u iznosu od 10000 dolara. Vlasnici broda su bili šokirani i odgovorili su inženjeru:
„Nisi popravljao maltene ništa na motoru, zašto je onda cena popravke 10000 dolara?“
Inženjerov odgovor je stigao veoma brzo i bio je jako kratak:
„Stavka 1 – udarac čekićem – cena 2 dolara.
Stavka 2 – znati gde i koliko jako treba udariti- cena 9998 dolara“

Jasno… 🙂
Uvek se setim ove priče kada plaćam neku uslugu…
A pogotovo kad mi se ne uči…

Disciplina

Ne postoji jači…uzvišeniji i učinkovitiji vid ljubavi prema sebi od Discipline…
A ona je često samo pitanje adekvatnog tajminga…
Da li želiš nešto sad?
Ili želiš nešto oduvek?
Disciplina je u stvari samo ignorisanje trenutnih zadovoljstava zbog većih i dugotrajnijih nagrada koje će doći…
Jednostavna matematika za mudre…
Disciplina je prosto iskreno…zdravorazumsko i pošteno čuvanje i negovanje sebe samog…koje ima za cilj da nam omogući da dobijemo sve ono što smo oduvek želeli…ukoliko prihvatimo stroga pravila igre koja važe za sve…bez obzira što nam baš nešto i ne prijaju…
E sad…
Naravno da će to ponekad biti bolno i teško…
Ali je svakako u poređenju sa ponuđenim alternativama…prava Majčina Dušica…
Zato je ponekad i najlakše proceniti koliko neko zaista voli sebe upravo po tome koliko je taj neko disciplinovan po pitanju truda u ostvarivanju njegovih suštinskih želja…
Na toj muci se zaista poznaju Junaci…
I na toj raskrsnici se suštinski i bira Destinacija do koje će neko biti u mogućnosti da dobaci…
Pa će moći da se šepuri…jer je to pošteno zaslužio…
Nema puno veće sreće na ovoj planeti…
Od toga…

Putovanje

Suština blagostanja u životu je u tome da mukotrpnim radom na sebi i mudrim izborima u krucijalnim životnim trenucima dovedemo sebe u poziciju da su trenutni izbori koji su pred nama laki i jednostavni…
Takvi…da koje god da izaberemo biće nam dobro…
Jasno vam je da nije nikakav problem odlučiti na kom moru ćete potrošiti novac koji ste zaradili svojim znanjem…sa osobom koju volite i sa kojom je svaki trenutak čaroban…
Suštinski problem psihoterapije je u tome što se često ljudi koji dođu na nju već uveliko nalaze samo pred lošim izborima…
Takvim da koji god da izaberu biće loše…
Jasno je da izbor trafike koju ćemo opljačkati u apstinencijalnoj krizi…da bismo vratili dug zelenašima…nakon što nas je ostavila devojka za koju su se svi krstili što smo s njom i nakon otkaza sa posla koji ionako ne podnosimo i na kome smo lako zamenjivi i poniženo plaćeni neće presudno popraviti naš položaj…
Zato je i vreme presudan faktor…
I nema čarobnih štapića…
Ali je uvek moguće…
Poskočiti na zelenu granu…
Pa polako krenuti u dobrom smeru…
Korak po korak…
Ni Rim nije izgrađen za dan…
Pa i Mesiju je bilo potrebno 17 godina i 114 dana da postane zvezda preko noći…
Pa sad može nasmešen natenane da razmatra ponude zainteresovanih timova…
Put je vazda isti…
Rad na sebi…
Sve dok igra ne postane laka…
I mudri izbori među ponuđenim opcijama u nekom trenutku…
Sve dok sve ponuđene opcije ne postanu dobre…
Suština uspeha u životu je u tome da dugogodošnjim izbegavanjem na oko privlačnih stranputica i stalnim fokusiranjem na dugoročni hedonizam dođemo u životnu poziciju da nam je sasvim lako i jednostavno da budemo srećni…i da smo vala i zaslužili da u toj sreći uživamo…
Najvažnija intervencija na psihoterapiji je osvestiti razliku između putovanja i destinacije…
I shvatiti ko je tu za koga odgovoran…
I ko je stariji…
Uostalom…
Pa ko ne želi da bude srećan?
Pravo pitanje je ko je spreman da uradi sve ono što je usput i potrebno uraditi…da bi stigao tamo gde se zaputio…
Sreća je stoga uvek stvar Putovanja…
Destinacija tu više dođe kao medalja za trud…
Obična Višnja na Šlagu…

Đjole

Pa dobro dokle više…
Ode i Đole…
😭😭😭😭😭😭😭😭😭
Osećam se kao da mi je umro član porodice…
Što i nije toliko daleko od istine…
S obzirom koliko smo vremena proveli zajedno…
Niko na mene nije više uticao…
Ne postoji umetnik koga sam više slušao…
Niti muzičar na čijim sam koncertima više puta bio…
Ne postoje knjige koje sam brže pročitao i koje su me više pokrenule…
Ne verujem da bih se ikada navukao na umetnost da ga nisam otkrio tamo negde u gimnaziji…i raspametio se…
Ne postoji pesma koju jos od tad ne znam napamet…
I dan danas u kolima imam folder sa svim njegovim albumima…za put…za razmišljanje…za pogled u daljini…za dert…i za kompletni ugođaj…
Hteo sam uz ovaj post da okačim i neku njegovu pesmu…međutim…odustao sam kod užeg izbora od četrdeset i sedam mojih najomiljenih pesama…
Želim da verujem da je otišao na neko bolje mesto…
I da će nas odozgore gledati sa onim svojim pogledom…
I smešiti se…
Kijanu Rivs je na pitanje šta se dešava kada umremo odgovorio da ćemo onima koji su nas voleli nedostajati…
Đole se makar obezbedio…
Mada…
Živeće dugo kroz sve one stihove koji su nam svima čvrsto impregnirani u grudima…
Znam…
Nije fer…
I boli…
Ali…
Valjda i u raju moraju nešto slušati…
Ozbiljna faca im se danas pridružila…
Odmaraj u miru…
I plovidbi nekim nebeskim morem…
Legendo…
Stari prijatelju…
I brate…
Hvala ti na svemu…
Zauvek ćeš biti ambijentalna muzika u mojoj duši…

Isključite tv

Svi znamo da je dečji mozak jedan potentni sunđer…sa maltene neslućenim mogućnostima rasta i razvoja…ukoliko se redovno i konstruktivno zaliva…
Ono što manji broj ljudi zna je činjenica da se i u mozgu odraslih menja (gubi i zamenjuje negde drugde) oko 7% svih sinapsi koje imamo u predelu korteksa (jedinog dela koji nas suštinski razlikuje kao vrstu od ostalih životinja) na nedeljnom nivou…
Meni je to potpuno fascinantno…
To hipotetički i uz malo umetničke slobode znači da za sto dana možemo imati sasvim drugačije posložen i povezan mozak…
Suštinsko pitanje je čime ćemo ga hraniti…
Šta će kroz njega prolaziti…i čime će se baviti…
To jest šta će on imati ponuđeno kao opciju da poveže i uživči…
Ja imam jedan sasvim jednostavan predlog…koji meni puno pomaže…
Potpuno je besplatan…lagan…i sigurno vam neće naškoditi…
A maltene svako može da pokuša…
Izbacite televizor iz kuće…
Na sto dana…
Televizija je ionako jedan prevaziđeni koncept…
Ko još danas gleda ono što mu je neko drugi izabrao…
I prebacite se na youtube na primer…
I postavite sebi pravilo da ćete sledećih sto dana gledati isključivo klipove koji potpadaju pod jednu od četiri kategorije:
1. Od ovoga nešto učim
2. Ovo me zabavlja
3. Ovo me opušta
4. Od ovoga se osećam bolje
Nivo iznad bi bio da se skinemo sa svih portala sa vestima…
Međutim to ide jako teško…ozbiljna je to navlakuša…moj dosadašnji rekord je svega 18 dana…i nosi sa sobom mogućnost da izađemo napolje a da nismo obavešteni da je napolju upravo počeo tornado… 🙂
Ali to možemo naknadno…
Ukoliko ovo prvo upali…
Pa da vidimo…
Šta sve ovi naši plemeniti mozgovi mogu…
Ukoliko nisu zatrovani užasima…ružnim…glupim i lošim…
Već napoljeni…namireni i  rašireni korisnim…lepim…zabavnim i dobrim…
Majstorski nivo bi svakako bio da takvo visokoselektivno sito postavimo za apsolutno SVE što ulazi u naš život…
Ali otom potom…
Od nečega se mora početi…
Srećno!

Nauka

Ubedljivo najbolja osobina Nauke je da je ona istinita bez obzira da li mi u to što ona tvrdi verujemo ili ne…
I bez obzira da li nam se to što je ona uspela da dokaže dopada ili ne…
A pogotovo bez obzira na to da li nam ta saznanja odgovaraju ili ne…
Takva bi trebalo da bude i svaka psihoterapija…
Istina leči…
Ma koliko bolela…
Prosto…
Zamislite stomatologa koji nam neće reći da imamo karijes da nam ne bi pokvario raspoloženje…da nas ne bi uvredio…i da slučajno ne bismo pomislili da nismo dovoljno prali zube…
Desilo se…pa šta sad…hajmo rešiti…da se ne bi proširilo…
Najbolji stomatolozi su oni koji će nam obezbediti najmanju moguću neprijatnost tokom intervencije…nakon koje ćemo imati najduži mogući period zubnog blagostanja…
Potpuno isto važi i za najbolje psihoterapijske procese…
Samo je u tom slučaju blagostanje nečega mnogo dragocenijeg u pitanju…
Duša je jedna osetljiva i delikatna živujka…
Ali retko gde u ovom univerzumu ima toliko snage…
I skrivenog potencijala…