Архиве категорија: Psihoterapija

1. maj

U skladu sa današnjim praznikom…moram sa vama podeliti jedan vrlo ozbiljan savet kako da najbolje prevenirate sindrom sagorevanja na poslu…
Kako izbeći stres na poslu?
1. Nemoj ići na posao.
Iako zvuči potpuno banalno…na malo dubljem filozofskom nivou…to je zaista jedino pravo rešenje…
Premor se ne može izlečiti ni sa čim drugim no sa odmorom…I to produženim…
Nema nikakve druge magije…niti čarobne pilule…
Niti mašine koja ubrzava ili usporava vreme…
Zbog toga je Vreme ubedljivo najveći I najskuplji resurs…
I to “nemoj” me podseti na čuvenog Profesora Boričića sa Medicine koji je mrtav ladan u našem udžbeniku iz patologije napisao da je najsigurnije sredstvo kontracepcije čvrsto I odlučno Ne…
Iako je to neka druga I lepša priča…
Čvrsto I odlučno ne izrabljivanju I zlostavljanju I mučeništvu je jedini siguran način da ne budemo j…
I potpuno sam svestan…da ovaj savet može iritirati…
Svakoga ko nije bogati prestolonaslednik koji može čitav život ništa da ne radi…tojest da čitav život troši nečiji tuđi rad…
I pogotovo sve one ljude koji su bez aleterantiva…
Kao što je I mene bolelo dok sam bio doktor…sa još dve hiljade istih takvih divnih I jadnih u jednoj istoj koloni sa rečicom ne ispred koja sve obesmišljava u jednoj divnoj staroj zgradi na Novom Beogradu koja počinje na B…(I ovo slovo joj je dosta…makar na mojoj stranici)…
I ne volim tom ulicom ni da prođem…
Ali u tome I jeste suština rešenja…
Mi patimo samo dok moramo…
Čim ne moramo…
Čim imamo ili stvorimo alternative (koje zaista uvek postoje) možemo birati…
A čim možemo birati…što bismo onda patili…
Rigidnost je naš problem…a ne realnost…
Ko nauči da bude fleksibilan…teško će se slomiti…
Suština je u tome da naše resurse pretvorimo u alternative koje će nam omogućiti da izađemo na zelenu granu…u našoj ličnoj realnosti…koja je uvek onakva kakva jeste…a ne onakva kakva bi bilo lepo da bude…
Stoga je za nas Obične jedino rešenje vazda bilo da ne radimo neki posao već da da nađemo svoj Poziv…
Potpuno je nebitno šta je to konkretno…
Da se usavršimo u njemu toliko da na njega možemo ići kao u kafanu…
Da se njime bavimo tamo gde za tim poslom ima potrebe…ili da ga odaberemo u skladu sa našom geografskom lokacijom…
I da postanemo jako dobri…kako bi postali skupi…kako bi mogli raditi malo…i onako kako nama odgovara…kako bismo imali vremena za kvalitetan život…I energije za isti…
A to malo je po najnovijim istraživanjima ne više od 4 (i rečima četiri) sata dnevno…pet (ponovo rečima pet) dana nedeljno…čitavih 20 sati nedeljeno…uz naravno redovne godišnje odmore…kako naše mentalno zdravlje ne bi stradalo…
Sve preko toga je već opasno…
Zamislite…
I da shvatimo da je novac ekstremno važan…samo kao medijum koji nas spaja sa nama lično vrednim stvarima…koje su obično potpuno besplatne…I da ga baš zbog toga I mudro trošimo…ne računajuči da li bi bilo baš super da nešto još imamo I sebi kupimo …već koliko sati našeg života to nešto košta…
Verovali ili ne…
Pronaći ili stvoriti alternative je uvek moguće…
Čak I ovde…
Samo zaboravite na sindikate I političare…astrologe I pozitivne psihologe…zle sile I košavu…čarobnjake I čudotvorne esencije koje vam u trenutku promene život…
Oduvek je bilo isto…
Dok Lešinari likuju zbog Suše…
Ko pita Antilope da li im se trči tamo gde vode još uvek ima…
Čitava evolucija je u stvari pronalaženje alternativa…da se preživi…
Stoga…
Odaberite mudro čime želite da se bavite…u skladu sa vašim preferencijama I kapacitetima…
Ja sam rođen da ispijam kafe po aerodromima ili po mediteranskim gradovima…I da ocenjujem kvalitet istih…posmatrajući ljude…ali me niko neće platiti za to…I to je sasvim ok…I pošteno…
Preselite se usavršeni tamo gde ste potrebni ili izaberite da se usavršite u onome što je ovde potrebno…
Takođe…potpuno sam fasciniran onim Lovcima na krabe…po onim severnim morima…I mislim da bih u tome mogao biti jako dobar…I znam da su plate ogromne…samo ne na Slaviji…
I učite neprestano…od dobrih Učitelja…
Deset hiljada sati je potrebno da postanete majstor u bilo čemu…
U vaspitavanju dece…harmonici…vožnji…kineskom…ili stripritizu…potpuno je nebitno…
I cenite sebe…kada prođe određeno vreme koje ste proveli u tom treningu…jer to niko drugi umesto vas ne može uraditi…niti će vas zaštiti…nikoga jednostavno nije briga…za vas…
U ovom surovom svetu svako trči za svojim šargarepama I beži od svojih najdubljih strahova…
Naša sudbina nije nikome posebno važna…
I osnovna premisa kapitalizma je da smo svi u potpunosti zamenjivi…
Poenta je da postanemo što skuplje I teže zamenjivi…
I da shvatimo da sebi to nismo…
Da nema drugog života…
Niti drugih nas…
Niti ima vremena…
Niti je bilo šta važnije od nas samih…
I našeg blagostanja…
Srećan vam 1.maj…
Želim vam od srca da sledeće godine ni ne primetite da je Praznik…

Advertisements

Ukoliko mi ne zavolimo sebe…

Po mom skromnom mišljenju ukoliko bi pravili gradaciju najboljih pozicija u kojima se čovek može zateći…redosled bi otprilike bio ovakav…
Na prvom i najsrećnijem mestu bi se našli oni ljudi koji su srećni u vezi…oni koji imaju nekog svog…i oni kojima su svi potencijali otključani…
Potom bi tu bili oni koji su srećni sami sa sobom…iliti oni koji uživaju u svom singl statusu…eksploatišući sve njegove potencijalne mogućnosti i privilegije…oni koji žive punim plućima…koji sebe stavljaju na prvo mesto…i oni koji su prvo sebe otkrili do tančina pa im je sada lako da sami sebi ugađaju…i da budu Majstori Hedonizma…počevši od omiljenog vina…i malih ličnih rituala opuštanja i uživanja…pa sve do orgazma…
Pa onda oni koji su nesrećni ali u vezi…tojest oni koji su usamljeni na najgori mogući način…dok su sa nekim…koji nije za njih…ali eto makar imaju nešto…da prezentuju pred drugima…i prosto mogu da zamislim Boginju Sreće…mudru…blagu i nasmejanu staricu koja sa žaljenjem posmatra kako se muče i zlopate oni koji svoju sopstvenu sreću pokušavaju da nađu po nečijim tuđim merilima sreće…prosto mogu da je čujem kako tiho izgovara…onako više za svoju dušu…„Deco…pa ne ide to tako…kakva je to sreća koja se može kupiti?“…
I na kraju oni koji su nesrećni sami sa sobom…što je bukvalno smrtonosno…i psihički i fizički…
Ono što je dobra stvar je da su kategorije promenjive…
Niste prokleti niti blagosloveni ukoliko ste trenutno u jednoj…
Ma koliko dugo bili zaglavljeni…u istoj…
Ono što je loše je što ti skokovi nisu toliko laki…tojest iz kategorije u kategoriju se ne prelazi tako lako… Teško će neko iz četvrte kategorije odmah uskočiti u prvu…a prepodne mrzi sebe…a popodne čitav svet…
Druga loša stvar je to što ne postoji Čarobni Štapić…pa da lepo sednemo u našu dnevnu…ili još bolje spavaću sobu…izgovorimo par čarobnih reči…i pored nas se otelotvori savršeni partner…
Ne…to jednostavno ne ide tako…
Iako biste se iznenadili koliko veliki broj ljudi veruje…“da će se pojaviti Neko“…
Prosto je…
Kao i za sve važno u životu…
Prvo treba sebi odgovoriti na pitanje šta nas to onespokojava…pa poželeti…pa pretvoriti san u cilj…pa uložiti volju i trud…uprkos frustraciji i muci…kako bi se unapredili…u svakom mogućem pogledu kako jedna Žena/Muškarac može da se unapredi…i kako bismo na kraju zaslužili to malo sreće…da ostvarimo uspeh…
Suština je u tome da je Baka iz pasusa iznad dobronamerna i blagonaklona prema ljudima koji se drže ovog redosleda…
Psihoterapija je najlepši posao na svetu…
Koliko samo puta psihoterapeuti prisustvuju transformaciji Gusenica u Leptire…
I kakve sve Lepe Tajne kriju psihoterapijski kauči…
Kakve sve Čarobne Putopise koji oduzimaju dah…
Kakve Avanturističke Poduhvate koji su na početku izgledali potpuno neverovatno…i neostvarivo…
I najveća satisfakcija u našem poslu je posmatrati Leptire kada zalepršaju…
Kada rade ono za šta su stvoreni…
Gledati ih kako odleću ka svojim Cvetovima…po Sunčanim Danima…
Koliko su samo onda privlačni…
I sebi dovoljni…
A suština privlačnosti je uvek bila u nedostupnosti…
I u samopouzdanju…
Toj sigurnosti u sebe…koja se stiče tako što prvo bezuslovno prihvatimo sebe…tojest ono što smo dobili…a onda damo sve od sebe kako bi uporno postizali male i intimne pobede na nama važnim poljima…kako bi se unapredili…
Princip je uvek isti…
Surov i pošten…
Ukoliko mi ne zavolimo sebe…ko će nas drugi zavoleti?

Patike za trčanje

Ako smo već u životnoj poziciji u kojoj ne možemo da razvijemo naše Visine…onda je možda upravo i pravi trenutak da poradimo na našim Pukotinama…
Da umesto u Visinu…krenemo u Suštinu…
Jer…
Jednostavno je…
Jedina konstanta u ovom Univerzumu je neprestana promena…
I sve se stalno menja…ili je makar promenjivo…
I život…tojest okolnosti kojim nas daruje…
I mi…tojest naše sposobnosti…koje su sklone apgrejdu…
Pravi srećnici su oni kojima život pruži njihovih pet minuta baš onda kada su na vrhuncu forme…
Tako i postanu Šampioni…
Mada…
Veliko je pitanje da li su oni srećni…
Ili su samo jako dugo bili jako posvećeni treninzima koji dovode do sreće…
Dule Vujošević je uvek govorio da je bitan deo Talenta sposobnost da se nenormalno trenira…
Ne znam…
U ovo jutro i u ponedeljak mi nešto baš i ne deluje da je život krenuo da razvlači crveni tepih pred moje lakirane crne cipele…
Što znači…
Da je vreme da sebi postavim pitanje…
Gde su meni ono beše patike za trčanje?

Rulet

Uprkos uvreženom mišljenju poštovalaca lika i dela Ruleta…savršeni način da pobedite tu Paklenu Skalameriju ne postoji…
Jednostavno ne postoji Sistem kojim ćete moći da predvidite gde će se sledeći put ta Đavolja Kuglica zaustaviti…
Ponekad dolazi crveno pa crno…jedno za drugim…u regularnim razmacima…i logično…
Ponekad dolazi tri puta par…pa tri puta nepar…
Ali ni 7 crvenih polja zaredom ne dokazuje da će sledeći put biti crno…ili ne…
Orfanele su Vrlo Zle Čarobnice…
I uvek može biti i ovako ili onako…
Plus Nula koja sve to komplikuje time što nit je obojena…nit je parna…nit neparna…nit je pre 18…niti posle…
Jednostavno je nemoguće predvideti šta će se desiti u budućnosti…
I zbog toga je jedini siguran način da zaradite od ruleta…to da ga obilazite u širokom luku…
Jer…
On je jednostavno potpuno nekontrolisan…i dizajniran tako da iskoristi sve ljudske slabosti…i da upropasti…svakoga ko mu se približi…
Ono što me fascinira je… da je Rulet potpuno nedokučiv…a ima svega 36 brojeva i Nulu…
A zamislite tek Život…
Koliko je tu kombinacija…i koliko mogućnosti…
Do kojih sve vrednosti dobacuju Brojevi…
I koliko su Nule bolne…
A opet još nisam upoznao čoveka koji ne bi voleo da zna tačno šta će se dešavati u budućnosti…
Baš njemu…
Da predvidi…i da se pripremi…
Da bude spreman na najgore…
Da napravi plan…i da sve bude onako kako je on zamislio…
I zbog toga anksioznost vazda postoji…oduvek…
Ona je uzgredna karakteristika (ili bolje rečeno neželjeno dejstvo) velikog i plemenitog mozga koji imamo…
Čim možemo da predviđamo…automatski smo nagrabusili…
Čim imamo nešto do čega nam je jako stalo…i mogućnost da to izgubimo u jednoj jedinoj sekundi…kako da se opustimo?
I mnogi koristeći te naše strahove jako lepo žive…još od praistorije…
Međutim…ne znam kako to naš horoskopski znak može odrediti da li je pametnije žetone staviti na veliku ili malu seriju…
Na crveno ili crno…
Na par ili nepar…
A tek se zaista divim onima koji veruju u Magiju…i Ostala Proročanstva…
I često se pitam ko je tu srećniji…Lakoverni ili Mudri…
Ne znam da li ste znali da je anksioznost direktno srazmerna inteligenciji…po principu što je neko pametniji…više će se mučiti…
Ni sa pameću ne treba preterivati…
I to je prosto tako…
Ali zato čvrsto verujem da je i ta banalna odluka…gde staviti Žetone…a i celokupna naša Sudbina…uvek zavisna samo od onoga ko nam glavu nosi…
Isključivo od nas samih…
Koliko god to prestrašno i preodgovorno izgledalo…
I koliko god nas činilo krivcima ukoliko ne ide…
To je jednostavno tako…
I što pre to shvatimo…lakše i brže će nam biti bolje…
Isto tako…
Neki moji klijenti su čvrsto ubeđeni da su Baksuzi…
Da zbog toga što je dugo dolazila Crna boja…da će svaki sledeći krug biti isto tako poguban…
I da zbog toga što su par puta sve izgubili…na bitnim ulozima…da nikada ništa ništa dobiti…pogotovo ako im je važno…
Neki drugi su pak ubeđeni da su preplaćeni na Crvenu…i da oni to zaslužuju…jer su Bogom dani…pa se smrtno iznenade kada crna nadođe…
A Crna uvek naiđe…kad tad…
I Veterani Ruleta uvek pričaju da nisu prokleti dani kada su gubili…već oni kada su dobijali…
Oni navlače…
I uvlače…u Vrtlog koji vodi samo na Dno…bez Vazduha…
Posle tih „blistavih trenutaka“…sve je samo obično vađenje…i životarenje…
Obična jurnjava za tim Osećajem Pobede…
Rulet je svakako najbolje zaobići…ali šta da radimo sa životom?
Ideja čitavog trećeg talasa kognitivno bihejvioralnih terapija kojima sam sve više opčinjen i po kojima pokušavam i sam sve više da razmišljam…i da živim…je da je budućnost potpuno nezivesna i da je zbog toga potpuno iracionalno preterano se baktati s njom…
Da je suština u Mindfulnessu…
U toj usredsređenosti…u punoj svesnosti…i u prisustvu u sadašnjosti…
Tojest…da je jedino što mi zaista imamo samo ovaj trenutak…SADA I OVDE…
I da smo naša najbolja investicija na koju vredi ulagati…upravo MI SAMI…
Da neke bolne istine o nama samima…o bitnim drugima…i o životu moramo prihvatiti…i onda se posvetiti tome da ostvarimo ono što nam je zaista važno…
I da je najbolji lek za anskioznost upravo život u sadašnjosti koji je u potpunosti u skladu sa našim istinskim smislom koji smo sami sebi otkrili…
I da ukoliko smo već primorani da se kockamo…a to je jedostavno cena postojanja na ovoj Planeti…(neizvesnost je uključena u Ulaznicu…s tim što to piše malim slovima na drugoj strani) da bi svakako bolje bilo da za taj Rulet Života sedamo kao ljudi koji su tu samo navratili…uz čašicu…i u društvu osobe u koju smo zaljubljeni…i koja nam donosi sreću…čisto da se zabavimo u nekom Hotel Kazinu na nekoj Čarobnoj Rivijeri…umesto kao narkomani koji na ruletu pokušavaju da povrate novac za sledeču zelenašku ratu…koji su njihove vene već odavno proćerdale…
Nema pravila…
Niti načina da predvidimo budućnost…
Ali…
U kakvoj god …
Crvenoj ili Crnoj Varijanti…
I gde god…
Na Malim ili Velikim Brojevima…
I u Paru…ili Sami…
Jedino što ćemo uvek imati smo MI SAMI…
I baš ti Mi smo nam sasvim dovoljni…
Ukoliko smo mudro i uporno ulagali…
Ukoliko smo se razvijali…napredovali…jačali…i rasli…
I živeli…u skladu sa sopstvenim Vrednostima…
Dok je bilo vreme…
I dok nam nismo trebali…
U dve rečenice…
Budućnost nije problem…
A rešenje smo Mi…

Glass Ceiling

Najfascinantnija stvar koju sam čuo na skorašnjem kongresu u Poljskoj je tzv. „Glass Ceiling Metaphor“…

O čemu se zapravo radi u ovom Staklenom Plafonu…

Studije medicine na evropskom nivou upisuje 65 posto žena i 35 posto muškaraca…

Specijalizaciju iz psihijatrije upisuje 75 posto žena i 25 posto muškaraca…

Profesori psihijatrije su 85 posto muškarci…

Čoveče…

Poražavajuće…ali istinito…

Što znači da za žene postoji nevidljivi graničnik…Stakleni Plafon…do koga mogu dobaciti…i nakon koga mogu samo posmatrati naviše…zalepljeni za staklo…ali ne i proći…

Fascinatno…

I to u uređenim zemljama…

Zapitajte se koji su to Stakleni Plafoni u vašim životima…

Koje su to nevidljive barijere koje zvanično ne postoje…koje sprečavaju ljude vaših karakteristika da dospeju do određenih nivoa hijerarhije…

Koja su to neprobojna stakla o koje vi možete udarati dok ne poplavite…i dok ne ostanete bez snage u nogama…ali se jednostavno ništa neće desiti…sve dok ne vidite nekoga za koga ta prepreka nije ni postojala…s one druge strane…nasmejanog i srećnog…sa idejom kako je život baš lep…

Koji su to Stakleni Plafoni na vašem fakultetu?

Na vašem radnom mestu?

U vašem biznisu?

U vašem udruženju?

U vašoj rođenoj zemlji?

U vašem gradu?

U vašoj vezi?

Pa čak i u vašoj porodici?

Neobično sam ubeđen da razumete ovo o čemu pričam…

Nažalost na svojim ličnim primerima…

Sećam se…kada sam 2002-te kročio u Beograd…kao Brucoš…kako mi je kao i svakom Uspešnom Provincijalcu delovalo da ovaj grad čeka samo na mene…i da je crveni tepih za moju presjajnost odmah tu iza Balkanske…

No Beograd vam vrlo brzo da sve ono što vam je potrebno…

I sjajan je pedagog i edukator…ponekad strog…i oštar…ali zato kada objasni…nikad nećete zaboraviti…

Velika je privilegija saznati da nisi ništa posebno…i da to što misliš da svet mora funkcionisati po pravilima po kojima si ti vaspitavan i za koja misliš da su ispravna…možeš okačiti mačku o rep…

Omudriti se…i uklopiti…

Odvojiti sebe…od svojih postignuća…bila ona izvandredna ili nikakva…

I prestati da se užasavaš oko uobičajnog…

I navežbati trpljenje i otpor frustraciji…zarad dugoročnog uživanja…

Zahvalan sam Beogradu…što sam vrlo brzo shvatio gde su moji lični Stakleni Plafoni…

I to me nije toliko iznenadilo…

Iznenadilo me je to koliko su nisko bili postavljeni…

A ja sam ipak malo krakat…

I to je jednostavno tako…

I u mnogo srećnijim geografijama…

Ono što možemo uraditi kada se razlupamo o nešto neprobojno…je da zastanemo…i da razmislimo…da li nam je to iznad neophodno…i koju je to cenu potrebno platiti…da bi se provukli…kroz iglene uši…

Jer…

Šta smo dobili ukoliko nekako i uspemo da se provučemo…a iskrvarimo…

Ili…

Da možda promenimo Kuću u kojoj smo se zatekli za neku prozračniju i sa salonskim svodovima…gde se nećemo morati toliko grčiti…

Ili da se zapitamo da li smo zaista dali sve od sebe…upirući iz petinih žila…

Da li smo dovoljno trenirali noge i pluća da izdrže te napore?

Da li nam je čelo postalo dovoljno otporno na bol?

Volja za pobedom čelična?

A taktika u očima adekvatna i neodbranjiva…

Suštinski problem je što mi to uvek shvatimo lično i kao dokaz da naša čela nisu dovoljno tvrda a noge dovoljno snažne…i onda tako depresivni spram sebe…i besni spram života…posmatramo ove iznad i zavidimo im…

Trošeći našu energiju na svari koje su nepovoljne i nepromenjive…

Što je potpuno pogubno…samo za nas…

Umesto da se fokusiramo na ono što su naši resursi…i kako da njih maksimalno upregnemo u datim okolnostima…

Čim shvatite šta ne možete…

Postavite sebi pitanje ŠTA možete…ili KAKO možete nešto da postignete…

Ukoliko kažete sami sebi ja to ne mogu postići…mozak jednostavno ode u stand by…što bi se i cimao oko nečega ako već ne može…

Ukoliko mu kažete kako ja mogu nešto da postignem…pali se Čarobna Mašinerija…i potpno je nebitno da li ste Nikola Tesla…emigrant iz Sirije…zaljubljeni mladić…ili nezaposleni Srbin…

Stakleni Plafoni postoje…

Oduvek i svuda…

Život je jednostavno takav…

Resursa…Sinekura i Lagodnih Pozicija Moći i Izobilja…nema neograničeno…

A većina bi ih htela…samo za sebe…

Jedini način da se namestimo u nekom lepom Separeu na spratu je da otrkijemo šta je to što baš nas ispunjava…šta je ta esencija želje…i u kojim se to okolnostima ta želja može ostavariti… i da onda zapnemo iz petinih žila…uz te stepenice… korak po korak…prilagođavajući se otvorima kroz koje moramo proći…a ipak zadržavajući suštinu koja nas predstavlja…ili pak menjajući stepenice…i Klubove…dok ne nađemo neke koji se raduju baš ovakvima…

Mada ponekad nije loše ni dole na Dens Floru…

Stara je istina da se u Klubu najbolje provedu oni koji su došli dobro raspoloženi…koji igraju…koji se smeju na sav glas…koji su u dobrom društvu…koji će se dobro provesti bez obzira na okolnosti…auto kojim su došli…garderobu…količinu novca u buđelaru…i mesto stajanja…

U odnosu na one (Gore) koji su tu samo da bi bili viđeni…

Profa

Simpatični Čikica sa slike je Profesor Stirling Moorey…
Doajen i Legenda evropske psihoterapije i psihijatrije…dugogodišnji direktor Institura za Psihijatriju…na Kraljevskom Kolendžu u Londonu…
Imao sam tu privilegiju da ga upoznam i da od njega učim još pre dve godine na Letnjoj školi psihoterapije u Strazburu…a i sada sam bio na njegovom kursu u Varšavi…
U prinicipu…kada bi držao predavanje o automatskim menjačima kod traktora…ja bih se prijavio…koliko ga gotivim…i cenim…
Tokom tih pet dana U Francuskoj…gde smo imali bukvalno sve pa čak i plaćenu glumicu koja je glumila psihijatrijske poremećaje…a on i još trojica drugih Profesora Čarobnjaka nam pokazivali kako bi oni te seanse uradili…i kako bi joj pomogli baš u tom stanju i i u tom trenutku…imao sam utisak kao da sam Hari Poter koji je upravo zakoračio u Hogvorts…
Mislim da je me je glava bolela tih dana jer mi je mozak bukvalno porastao…
Tako zaliven…
Uostalom takve škole su mi zaista prioritet…jer za razliku od mog automehaničara koji je zimus uložio 20000 eura u neku dijagnostiku za turbine…ja ionako ni nemam u šta spolja ulagati…
Celu svoju ordinaciju nosim unutra…
I sa sobom…
Ipak…
Od svih profesora koji su tamo bili…Stirling Moorey mi je bio posebno upečatljiv…jer je ekspert upravo u psihoterapiji koju ja učim…i koju pokušavam dobro naučiti…i zbog toga što je on neko po kome se svi mi početnici možemo pravnati…i zbog toga što je jednom rečju Genije…
Međutim…
Razlog za ovaj post je situacija koja se odigrala drugog dana Škole…kada sam ja…u svom stilu…rekli bi dušmani…nešto zamišljen i zaintrigiran…postavio neko „čudno“ pitanje…koje mi je tada palo napamet…
Više iz nehata…
I onda dobio odgovor koji me je jako iznenadio „Doktore Djuric…ne znam odgovor na to pitanje…hajde dajte mi vremena do kraja škole da pregledam literaturu…pa ćete dobiti odgovor…hvala vam na izazovu…“
Ja se prvo zbunih…
Jebote…
Ja završih fakultet…pola doktorata i pola specijalizacije i još uvek ne čuh da neki naš profesor kaže da nešto ne zna…(osim naravno mojih Rol Modela i Učitelja koji su to baš zbog toga što su suprotni i ispravni…i zbog kojih sam i ja baš ovo što jesam)…
A ovde mi čovek koji je u top tri kognitivno bihejvioralnih psihoterapeuta na svetu odgovora da nešto ne zna…
Zabagova mi mozak u trenutku…
I sledećih sat vremena sam mislio samo o tome…
I onda shvatih…
Sasvim je ok biti Profesor Univerziteta i nešto ne znati…
Veličina je u skromnosti…
Veličina je obrnuto proporcionalna Sujeti i Taštini…
Ljudi koji sve znaju…ne znaju još uvek ništa…
Savršenstvo ne postoji…
Slagati da nešto znaš je greh…
A pogotovo raditi nešto u šta nisi siguran…
A što može nekome da naudi…
I da je sasvim ok nešto ne znati…priznati sebi to…ALI I DRUGIMA…i potruditi se da to što pre ispraviš…da naučiš…
Toliko sam bio fasciniran tim trenutkom…
I naravno…
Tokom svečane večere poslednje noći je samo došao za moj sto…sa sve čašom vina u ruci…i dao mi odgovor na pitanje…koje naravno nikad neću zaboraviti…ne zbog odgovora…već zbog tog njegovog gesta i načina kako me je posmatrao kao sebi ravnog…jer smo svi mali pred naukom…Rudari pred Podzemnim Lavirintima Psihoterapije…
Kao neki dobroćudni deka koji svog unuka podučava Životu…u nekom dvorištu…po sunčanom danu…
Dobronamerno…skromno…tiho…ali premudro…i za ceo život…
I od tada znam…
Šta je to savršeno u prirodi?
Beograd je najlepši grad na svetu osim kada je temperatura preko 30 stepeni…
Krit je božanstven ali prevelik…
Da bi ste prisustvovali Aurori Borealis morate se malko smrznuti…
Koja životinja je savršena?
Vilin konjic…paun…panda…ili slon…
Da li je osoba u koju ste se zaljubili najlepša na svetu…
Ili je vaša majka…koju obožavate…bez nekih osobina koje vas jako nerviraju…
Ili je to vaš najbolji prijatelj sa sto mana…
Džordan je bio težak baksuz van terena…nakroman…alkoholičar i kockar…omražen od svih…koji su gra privatno upoznali…
Zašto bismo onda mi morali da budemo savršeni?
Osim ako nam to nije iracionalni i nemogući način da zavolimo sebe…
Kao…ako postanemo savršeni onda ćemo postati ok…pred tim strašnim sudom naših merila…
A na taj način nikad nećemo uspeti…
Perfekcionizam je poguban po vlasnika…
Kao neki Živi Pesak koji sami održavamo…i zalivamo…odozdole…
Ali zato…
Ukoliko prihvatimo koje su naše Mane…odbacimo Taštinu…i okrenemo se Rastu…bezuslovno prihavtajući to da smo samo Obična Ljudska Bića…
Bilo da smo psihoterapeuti…
Ili manekenke…
Ili fudbaleri…
Ili violinisti…
Ili roditelji…
Ili muževi…
Ili braća…
Put je doslovce popločan da postanemo Veliki…
I da se usrećimo…
U onome što je nama zaista važno…
Hvala Profo!