Reče skoro jedan moj pacijent…kome se u šest meseci desilo toliko ružnih životnih stvari…da bih ja lično bio ozbiljno suicidalan na njegovom mestu…a većina ljudi na ovom svetu makar psihijatrijski hospitalizovana zbog teške depresije…
„Ja sam vam trenutno doktore kao oni Jastozi što su na Titaniku čekali po akvarijumima da budu skuvani i pojedini…čekam da ovaj moj životni brod opali u neki ledenjak…bukvalno mi treba samo malčice pomoći…pa da konačno okrene i na moju stranu…i da stanem na noge ponovo..
Do tad…NEMA PREDAJE…
IDEMO DALJE…“
Kad biste vi samo znali koliko često svaki psihijatar na ovom svetu pomisli „Čoveče…kakve Heroje ja imam za pacijente“…
Najlepši deo ovog poziva je što i u njemu važi ono s kim si takav si…
Kad biste vi samo znali čega sam ja sve prestao da se bojim uz ove moje Heroje…
I kakav sam Bubašvaba Mentality usvojio…
Nek padne nuklearka…
Samo ćemo ja i Ovi Moji iz ordinacije izgmizati…
Jes…
Ovi moji preživeli sve moguće Scilie i Haribde…
I ostali da se bore…
A ja da se besim zbog gluposti…
Nema šanse…
A uostalom…
Ako ne bude ledenjaka na vidiku…
Ko kaže da jastozi ne mogu skakati u vis s antenom…i trčati šprint sa svim nožicama preko palube ka Moru…
Gledajte nas samo… 😉