Prvo me je začudilo zašto neko u kružnom toku vozi bukvalno deset kilometara na sat…no kad sam projurio pored njih i video ono veliko slovo P na zadnjem staklu…sve mi je bilo jasno…
Mali hjundai…zalegao skroz do zemlje…i kako to da kažem…jedno pegavo…kovrdžavo…prestravljeno i nasmešeno pile od osamnaest godina i jedan dan…sa onim štreberskim cvikerima.. koje drži ruke na volanu onako kako drže samo ljudi koji su bukvalno juče položili i cela familija u kolima…tata napred…za svaki slučaj…a mama i brat pozadi kao večita podrška…navijači…i zadirkivačka sekcija…
Nedelja popodne…
Jedan mali ogromni dan za *****iće…
I verovatno prva porodična vožnja na koju će ih Malena odvesti…
Mogu tačno da ih zamislim kasnije u kući…
Kako cvrči pile i krompirići za velikim stolom u kuhinji…gde svako ima svoje mesto…
Kako miriše Kolač od Višanja…
Kako svako svakog za nešto zeza…
Kako grohot odzvanja kao i uvek iz njihovog stana..
Kako je ona sva važna dok objašnjava kako se snašla na polaganju vozačkog…
A oni ponosni…
Što su je tako milu i hrabru i pametnu i sposobnu i dragu podigli…
Mali dan…
A toliko veliki…
I setih se onoga što često zaboravim…
Za ovu današnju Nedelju…bih pre deset godina dao bubreg…tri četvrtine jetre…i sve što imam materijalno…
Prosto je u jednom trenutku okrenulo…i sve se nekako posložilo po pitanju mojih velikih želja…i život je postao nekako lep i smislen…
No to uvek zaboravimo…
Jer prosto čovek je proklet…
Što bi rekao genijalni George Bernard Shaw „Postoje dve tragedije u životu…jedna je da ne dobiješ ono što ti srce želi…a druga je da dobiješ“…
Jer…
Ili nešto nemamo…
Ili imamo a ne uvažavamo…
Stoga…
Hvala Hjundajćani na kratkom podsetniku…
Svi Đurići su trenutno zdravi…
Još se volimo…
Još smo na okupu…
Još se pilići i krompirići mogu peći…
Još je višanja pun zamrzivač…
Još imamo Nedelju…
I Nedelje pred nama…
Proklet bio ako ikad išta više zatražim…