Na psihoterapiji mi uglavom slušamo teške i tužne priče…
Pogotovo iz detinjstva…
No od lepih…
Često se izdvaja jedna…
Ljudi iz nekog razloga nikada ne zaboravljaju ko ih je vodio na More…
A pogotovo ako inače nije imao ko…
Ako nisu imali roditelje…
Ili ako su ih imali a bolje da nisu…
Ili njihovi roditelji to jednostavno nisu mogli…iz ovog ili onog razloga…najčešće tužnog…
Ili nisu znali da treba…
A pogotovo ako su bili na tom jednom jedinom letovanju…kojem i dalje pamte svaki svakcati trenutak…
Barem sto puta sam do sada slušao o nekoj tamo tetki…ili ujaku…đedu od pašenoga…baki koja ima kućicu na primorju…komšiji sa čijom decom su zajedno odrastali…koleginici…roditeljima najboljeg druga iz odeljenja…profesorki engleskog…učitelju šaha…ili treneru karatea…a da ne kažem o vaspitačima ili stručnjacima za okrpljavanje Duše iz Zvečanske…ili Dečijeg Sela…
Deca to prosto nikada ne zaboravljaju…
Ko ih je učio da plivaju…
Ko im je izronio zvezdu…
Ko im je kupovao sladoled…
Ko im je sekao picu…
I ko im je noću mazao jogurt na crvenilo…jer niko ne crveni kao deca koja jednom godišnje vide more…
Urezalo mi se nekako to…
Kakva je samo sreća da život ima svoje ciklične krugove…
I da se sve nekako vraća…
A pogotovo dobro…
I da ta deca sada nekoga isto tako vode…
Po iskonskoj listi prioriteta…
Ko najmanje može njega prvo…
A kakva je tek sreća da i mi možemo postati ti Ljudi…koji shvataju da je uzimati sjajno samo dok si svega željan i dok imaš malo…
Čim se pređe neka prosečna razina životnog standarda radosti je neuporedivo više u davanju…
A uostalom…
Stalno ljudi kukaju na kakve sve gluposti bacaju novac i vreme…
Za pružiti ljubav i pažnju nekome kome to treba kao žednom vode se još niko nikada u istoriji univerzuma nije žalio…