Ako sam nešto naučio za ovih petnaestak godina u psihijatriji…a pogoto razgovarajući sa mojim umirućim pacijentima…to je da je najpametnije živeti UZGRED…
Ne čekati posebne trenutke i da se apsolutno sve u životu posloži i uredi i da nemamo nijedan jedini problem…i da sve postignemo i štikliramo…pa da onda sebi priuštimo neku radost i ugođaj i vreme za Dušu…
Najpametniji se obezbede na vreme…
Jednostavno ne zaborave da i uživanje treba da bude na listi prioriteta…i to visoko…
Jer smrt će doći jednog običnog utorka…u sred naših nedovršenih poslova i planova…i svet će samo nastaviti da postoji i bez nas…
Ništa mu neće faliti…
Iako nema nekog preteranog naučnog objasnjenja i potvrde…verujem u ono filmsko da će nam kada dođe taj sudnji čas da zalepršamo ka Gore najpre proleteti kroz glavu najvažniji i najlepši trenuci našeg života…
Siže momenata koji su bili zaista važni…vredni…i lepi…
Blistavi trenuci kada smo zaista živeli…radovali se…uživali i bili srećni…
Kakva je samo sreća da taj Film može scenaristički…režiserski i produkciono biti u potpunosti naš autorski projekat…
I da ako ovo čitate…a ja još mogu da vam napišem…i danas možemo škljocnuti sa onim čudom sa kojim započinju scene…i reći Četvrtak 25.Jun…prvi put…i snimiti danas neko romantično…avanturističko…estetično… strasno…duboko i duhovito…Remek Delo…
Onako baš po našem ukusu…
I onako baš za našu Dušu…
Mislim…
Može to i sutra…
Ali najmudriji među nama će to uraditi baš danas…