Prvih šest meseci psihoterapije – „on/ona/oni/život je kriv“…
Drugih šest meseci psihoterapije – „ja sam kriv“…
Trećih šest meseci psihoterapije – „niko nije kriv…to je bila samo lekcija…a ne smrtna presuda…i najverovatnije nije bilo ništa lično…šta mogu da naučim iz toga…i gde sam se ja ono zaputio beše…šta je za mene zaista vredno…i šta će me učiniti zaista srećnim?“
Dve godine kasnije – „doco…samo da se javim…ništa nije onako kako smo planirali…ali uspeo/la sam…sve je dobro…i ja sam dobro…šaljem pozdrave iz *„…pa onda najrazličitije moguće pozadine sa parom nasmešenih očiju i zubima ispred…
Sedim tako i razmišljam…
Osim u Nasmešenim Apoenima…
Da li je moguće da smo još i zaista plaćeni za ovakav posao?
Pa ima li većih Srećnika?