Samo Sveci među nama nemaju apsolutno nikakvu potrebu da beskrajno kontempliraju o prošlim vremenima…o trenucima kada je sve otišlo dođavola i da se svete ljudima koji su za to odgovorni…
Oni jednostavno shvate…oproste…okrenu se sebi…porastu i odjure dalje ka svojim visinama…
Većini nas ostalih je potreban Dobar Život i Vreme da bismo tu potrebu izgubili…
Jer većeg leka za ekstremno nezdrave emocije i tu orkansku potrebu za mračnom destrukcijom sebe i drugih jednostavno nema…
Savet je veoma prost…
Pre no što potrošimo svu svoju energiju i vreme na menjanje prošlosti…i na to da se osvetimo nekome ko je imao udela u našoj ličnoj propasti…možda bismo trebali da pokušamo da neko vreme obezbedimo sebi dobar život u kome ćemo jako uživati…pa da onda ponovo sednemo i razmislimo šta nam je zaista najvažnije…i čemu bismo dalje trebali da se posvetimo…
Ili što bi rekao jedan moj pacijent…“uopšte me više doktore ne vuče da pijem zbog Ljiljane otkad mi je lepo s Jovanom“… 🙂
Ili jedan od mojih najimućnijih prijatelja koji nam nikada ne dozvoljava da podelimo kafanski račun…koji dok plaća za sve nas zajedno uvek pobedonosno kaže…“šta je to za jednog uglednog beogradskog privatnika…hvala državnoj službi što me nije htela…nikad ne bih imao sve ovo što sada imam da me ne daj Bože…i pu pu pu daleko bilo…jeste htela…ajde da smo mi živi i zdravi braćo…“
I to me podseti na način kako se čuveni francuski pisac Guy de Maupassant borio sa time što ga je jako nervirala novoizgrađena Ajfelova kula i što mu je zaklanjala pogled na ostale lepote Pariza…
Njegov način je bio dosta jednostavan…
I kreativan…
Kad god je mogao on bi ručao i večerao u vrhunskom restoranu smeštenom upravo na vrhu Ajfelove kule…provodeći vreme udvarajući se najdražesnijim damama tog doba…i ispijajući najkvalitetnija francuska vina…
Sa tih Visina mu ništa više nije smetalo…
Možda je to pravi put i za sve nas…