Po pitanju roditelja ljudi se dele na dve kategorije…
One koji su već izgubili roditelje…
I one koji se plaše da će izgubiti roditelje…
I ogromno je pitanje ko tu više pati…
Ljudi koji su ih već izgubili ne mogu tu više ništa uraditi…osim da tuguju…da se sećaju…da žale za propuštenim prilikama…i da pronalaze načine da nastave dalje…
Ljudi koji ih još nisu izgubili su ponekad paradoksalno i u podjednako teškoj situaciji…jer je anksioznost ponekad i gora od realnosti…i plašiti se je ponekad mnogo gore od suočavati se nečemu…
Jedino što ljudima koji su jako uznemireni povodom smrtnosti njihovih roditelja preostaje je sledeće:
1. Da prihvate datosti univerzuma…na jedan zreo i razuman način…nema posebnih pravila i crvenog tepiha za Đuriće…mada svakako ako neko otkrije način da ljudi koje volim postanu besmrtni i večno srećni…neka me kontaktira na mail…prepisaću mu sve što imam…
2. Da svakodnevno smanjuju verovatnoće da se roditeljima nešto desi…od obilaženja…savetovanja…čuvanja…podrške…rrešavanja uobičajnih staračkih problema…svake moguće pažnje…do vodanja po lekarima i smeštanja u starački dom pred kraj kada je to jedina humana opcija i za roditelje i za njih same…
3. Da budu tu za njih kada stvari krenu po zlu tako što će Beograd okrenuti naopačke da dođu do najboljih mogućih lekara i nege…bez obzira na sve…makar ih i samo držali za ruku..
4. Da izgrade sebi safety net…kao oni cirkuzanti u cirkusu…da kada zlo dođe po svoje ne padnu sa sto metara direktno na nos…već u zaštitnu mrežu svoje novonastale porodice…u zagrljaj svog muža…ili krilo svoje supruge…da izrode svoju decu…kako bi se circle of life nastavio…da nađu nešto u šta će verovati…da izgrade odnose sa svojim prijateljima koji će uvek biti tu…a pogotovo kad je nenormalno teško…i što je moguće kvalitetniji i smisleniji život kome će moći da se posvete kada roditelja više ne bude bilo…kako bi kako tako pretekli…
Najveća komparativna prednost ljudi koji još uvek imaju roditelje je u petom…
A to je da oni još uvek imaju tu neverovatnu privilegiju da još uvek mogu provesti Neki Čarobni Trenutak sa nekim koga jako vole…i ko je još uvek tu…od najobičnijeg sedanja na terasi…ispijanja kafe…i jedenja omiljenog kolača koji su za tu priliku spremili…preko slavljenja malih porodičnih jubileja…kojima se svi raduju bez obzira na godine…a pogotovo dok su nam stolovi puni…malih ludiranja i samo njihovih rituala…do toga da povedu mamu ili tatu na neko mesto gde će oni biti zaista srećni…i o kome su možda čitav život maštali dok su se odricali da nas podignu…neko Pecanje…neko Pozorište…neko More…ili neki Pariz…
To je jedino što nam preostaje…
Neke stvari na ovoj planeti nisu izlečive…
Ali je većina lečiva…
Ukoliko shvatimo kako stvari stoje…
Shvatimo da smo obični Zemljani…i da sve što važi za ostale…važi i za nas…
Prihvatimo neprihvatljivo…
I fokusiramo se na na Lepo i Važno…
Svakako da je jako nezgodno što smo svi mi koji smo se drznuli da nekoga volimo jako izloženi i ogoljeni pred životom…
Ali šta je uopšte alternativa?