Moj divni prijatelj koji nikada nije bio bi ni najpametniji…ni najsposobniji…ni najtalentovaniji…ni najvredniji…a koji je ipak uspeo da do svoje četrdesete ima jedan jako lep i posložen život…koji bi svako poželeo…mi je uvek bio drag između ostalog i zbog jedne njegove uzrečice…kojom je plenio…i kuražio sebe…a vrlo često i nas…koji smo imali tu privilegiju da budemo oko njega…
Uzrečica se sastoji od samo dve reči…
Koje toliko puno govore…
I znače…
NA SRCE…
Destinacije su se razlikovale…
Dajte mi loptu i idem ka košu na srce…
Odoh da posaljem poruku onoj lepojci na srce…
Izaći ću na ispit na srce…
Proputovaću Evropu sa bekpekom na leđima na srce…
Odoh na razgovor za posao na srce…
Otvoriću firmu na srce…
Obezbediću deci dobar život na srce…
I prosto nije ni bilo šanse da ne uspe…
Jer kad ostavis srce na terenu…ti si već uveliko i pobedio…
Rezultat na semaforu u tom trenutku je sasvim prolazna i nebitna stvar…
I razmišljam kako bismo možda i svi mi trebali da počnemo da koristimo tu krilaticu…
Za naše važne ciljeve…
I destinacije…
Ma za ceo život…
Jer…
Sigurno da je mozak važan…
Priprema…trening…predviđanje…i planiranje…
Kao i mišići…vežba…trud… i napor…
Ali Medalju je uvek osvajalo baš to Srce…koje tutnji u Junaka…