Tačno mogu da je zamislim kako stoji tu u hodniku…
I kako se ne snalazi…
Kako su joj ruke pored tela…
Faca zbunjena…
I kako prilazi prvo muževa baba…
Pa muževa mama…
Pa muževa sestra…
Pa bernardinac…
I kako je svi grle i ljube…uz onaj naš srdačni osmeh i stisak…od koga udahneš tek posle par minuta…
Osim naravno bernardinca koji ju je samo ovlaš oblizao po spuštenoj šaci…pored njene noge…i pogledao Onim Pogledom…u fazonu „što me ova žena ne pomazi iza ušiju…k’o što svi rade?“…
I tačno mogu da je zamislim…
Kako isto tako stoji u nekom doduše dosta mračnijem i hladnijem hodniku…pre nekih tridesetak godina…kako su te ruke i šake dosta manje…i možda čak i širom raširene…ali kako niko u njih ne dolazi…
Niti je ikad i dolazio…
Jednostavno u njenoj porodici se nije grlilo i ljubilo…
Neka druga ponašanja su bila dosta učestalija…
Nominalno ljudska…ali mnogo više primatska…hladnija…grublja i bolnija…
Međutim…
Ona je igrom slučaja uspela da se istrgne…
Da poraste…
Da zaceli svoje rane…
Da pređe put triput duži od drugih…
Da se ostvari na svim poljima koje su važne za jednu ženu…
Pa da se evo sad na kraju i uda…
Za čoveka koji je u svemu tome dosta i pomagao…
I za koga se nikad nije mogla čudom načuditi što je toliko voli…grli i ljubi…
I da stoji u tom hodniku u njegovoj porodičnoj kući…
Gde su zagrljaji i poljupci potpuno normalna stvar…
Da ne kažem način življenja…
I zamišljam koliko joj je teško…
I koliko ne može da se opusti…
I koliko negde i dalje u dubini duše oseća da ona nije za to…
Da nije zaslužila da je grle i ljube…
I da su se ovi divni ljudi jednostavno zeznuli i pomešali je sa nekim…
Teško je to naučiti sa trideset i plus…
Ali ne i nemoguće…
Ona…kao i svi mi uostalom nije odgovorna za zlo koje joj je učinjeno…i za uskraćenu ljubav koju nije dobila…ali jeste za proces zaceljenja…i učenja o sebi…ljudima i svetu…
I zamišljam kako od ponedeljka okreće novi list…
Kako počinje prvo sa onim njenim smešnim malim belim psom da se opušta kada svi odu…i kad njih dvoje ostanu sami…da ga ljubi…i mazi…i da stoji mirno dok je liže po licu…uostalom niko vas ni ne može naučiti bolje da zaslužujete bezuslovnu ljubav eto tako samo zato što ste njihovi…od tih dlakavih stvorenja sa Očima…
Pa u utorak sa ćerkicom…kad njih dve imaju vreme za sebe…posle njenog kupanja…dok je macka…i dok joj čita…i kako je ćerkica gleda čudno…jer ovaj put ne pobeđuje u igri „ko može duže da se grli“…po prvi put…
Pa u sredu sa mužem…pred njegov odlazak na posao…koji je tek preneražen…i u fazonu  „šta ti je dušo…otkud ova jutarnja nežnost?“…
Pa neki tamo vikend i sa muževom familijom…sa sve berbardincem…
Niko se naučen nije rodio…
Ali je grehota otići sa ovog sveta sa idejom da postoji neko ko ne zaslužuje da ga grle i ljube…
Takvih nema ni u populaciji morskih prasića…a kamoli među ljudima…
Dovoljno je disati…da biste se kvalifikovali za tu prestižnu titulu…
To osvestoti…
Pa se polako navići…
I opustiti…
Pa mic po mic…
Dok ne postane sasvim normalno i uobičajno…
Ovaj život je toliko težak…i komplikovan…
I ko zna šta nas sve čeka…
Ako se nećemo grliti i ljubiti…
Šta ćemo drugo uopšte i raditi?