Naš odnos prema tome što nas neko neće može biti jako dobar pokazatelj zrelosti i stabilnosti naše mentalne strukture…
Nezreli i Krhki veruju da to što nekome nisu dovoljno dobri i privlačni jednostavno mora značiti da ne valjaju kao ljudska bića u celini i uopšte…i da će to prokletstvo važiti zauvek…i da ako jedan/a to misli tako će misliti i svi/e ostali/e…i onda to jedno jedino odbijanje zaista postane strašno i užasno…i to nikako ne mogu da podnesu i dozvole….pa dube na glavi da bi se dopali tom nekome i ubedili ga nekako u suprotno…da su ipak vredni ljubavi…i poželjni…što ponekad može biti i pogubno…ukoliko je druga strana zlonamerna…čvrsto zagledana u svoje interese…pa to nanjuši i baš neće da im da tu potvrdu za inat…a i što bi…kada može do mile volje da eksploatiše njihov trud i resurse…i da se naslađuje u privilegijama i svemu što im padne napamet…
A najgore je što to batrganje obično pomaže koliko i uporno mlataranje nogama bubašvabi okrenutoj na leđa…
Nažalost…u vazduhu nema dovoljno otpora i građe da bi se bilo šta promenilo…i to nije način da stvari krenu nabolje…ma koliko zapinjale…
Jednostavno sreća nije ponuđena tu
…i na taj način…
Zreli i Jaki shvataju jednu od najvećih istina ovoga sveta…da o ukusima ne treba raspravljati…i da svako ima pravo na svoj…ma koliko ispravan ili pogrešan bio…i da ne treba ljude terati ni na šta…a kamoli ih ubeđivati i primoravati u to da nas moraju voleti i hteti…i ljutiti se što nam ne daju to što nam zaista i treba…
Naravno…
To je mnogo lakše ukoliko shvatimo da nas jedno jedino mišljenje nikada ne može definisati…da ih ima toliko mnogo različitih…i ukoliko imamo na šta da se oslonimo u svojoj prošlosti…i pređašnjem trudu i radu na sebi…u prethodnim uspesima i postignućima…
Pa zamislite samo Zdravka Čolića koji u suzama prekida karijeru zbog komenatara na youtubu „šta bre arlauče ovaj“ ili Gaudija koji se prevrće u grobu što je neki čistunac na vikend putovanju u Barseloni glasno izgovorio pred svima „malo mu je ukrivo ova zgrada“…
Prosto je…
To što nas ne žele…
Nije nikakav smak sveta…
Niti prokletstvo…
Niti prognoza naše zle sudbine…
Niti pokazatelj da ne valjamo kao ljudska bića ili muškarci/žene u globalu…
To u stvari znači da nas ne zaslužuju…
A pogotovo naše vreme i energiju…od kojih nema dragocenijeg resursa na ovoj planeti…
I to ne na onaj narcistički način…zato što smo mi nešto posebno…pa svako treba da padne u nesvest od sreće što nas vidi…
Već zato što tu arbitražu „da li smo dovoljno dobri i vredni kao ljudska bića“ jednostavno nema pravo da uradi neko drugi…
Svako mišljenje tog tipa prosto ne važi…
I nije suštinski ispravno…
Jer je i to mišljenje makar dolazilo od najdivnijeg/e suštinski sasvim subjektivno…i više govori o njemu/njoj nego o nama…i ne može nas definisati…
To da li smo vredni ne može odrediti niko drugi osim nas samih…
A potpuno je spektakularna činjenica da je dovoljno samo disati i piti vodu da bismo imali ljudska prava…i pravo na ljubav…i sve ispunjene uslove da budemo voljeni…i da se prema nama ponašaju sa poštovanjem i uvažavanjem…
Naravno…
To ne znači da se nekome moramo dopasti…
Bitno je da tuđe mišljenje ne postaje smrtonosno ili spasonosno…
Tipa ukoliko mu/joj se sviđam dobro je vredim…i biću srećan/a…
Ako mu/joj se ne sviđam gotovo je…bezvredan/a sam…i zauvek ću biti sam/a…
Pa zamislite dokle bi Zdravko i Gaudi dobacili da su čekali tuđu dozvolu i potvrdu da bi stvarali…nešto što je za njihovu dušu…
Trik je upornim unapređivanjem u pravcu naših preferencija i sistema vrednosti postati dopadljiv najpre sebi…a onda i ljudima koji se nama dopadaju…koji samo igrom slučaja vole baš to što smo mi postali…pa možemo zajedno podeliti uživanje u nama…
Jasno je…
Bubašvabi na leđima može biti bolje jedino ukoliko prestane da se umara na pogrešnom mestu…tu sreće jednostavno nema…
I smogne svu snagu ovog sveta da se u jednom snažnom i konstruktivnom okretu postavi na svoje noge…
Da pusti vazduh da bude vazduh…
Okrene se za 180 stepeni…
Dođe sebi…
I osloni se na snagu svojih nogu…
Ko zna gde će joj takvoj biti kraj…
A zamislite tek jednoj ženi ili muškarcu…
Koji umesto da jure tuđe aminovanje i potvrdu da su vredni…
Počnu da vežbaju da se dopadaju sebi…
I da se ravnaju po svom sistemu vrednosti…
Koji počnu da se uporno unapređuju na svakom mogućem polju na kome se jedno ljudsko biće može i unaprediti…
Od filharmonije do kreveta…
I kojima jedino merilo napretka postaje ogledalo…
I to kakvi su bili nekad…
Koji shvataju da smo jedina konkurencija mi sami sebi…samo od juče…
I da je naše mišljenje o nama samima jedino zaista važno…
Ne znam…
Prva asocijacija na takve ljude mi je Raketa…
Ali dobro nek’ bude i Avion…
Samo nek’ polete…
I nek’ odrastu…
Ko zna gde će im biti kraj…
Cmizdriti zbog neuzvraćene ljubavi i pažnje je zaista slatko…i nekako lepo naivno…
Ali u gimnaziji…
Na fakultetu već postoji toliko mnogo različitih…zrelijih i boljih načina da budemo srećni…
A najveći biser je što nas takve Lepršave svi posle i hoće…
Slično se sličnome raduje…
I ništa ne uspeva tako kao uspeh…
Kakva je to samo karma…
Da moramo odrasti…okrenuti se sebi…i postati zreli…
Da bismo postali srećni…
I poraditi na svojim sopstvenim Krilima…
Da bismo poleteli…
Kakva je to samo božanska pravda…
I kakav je to samo Potencijal…

Dobro…
Priznajem…
Nisam bio u pravu…
Uprkos mom čvrstom otklonu od svih mogućih optimističkih fundamentalista i spram raznoraznih priučenih šarlatana…
Ipak postoji jedna rečenica koja nam…ukoliko je usvojimo i navežbamo…i ukoliko nam postane životni moto i manir…može omogućiti miran život ispunjen zadovoljstvom i spokojem…
Zaista je veoma jednostavna…
A toliko duboka…
I primenjiva na maltene sve moguće sfere ljudskog postojanja…
Prosto je…
I oduvek važi…
Nije srećan onaj koji puno ima…već onaj kome malo treba!
To je verovatno i jedini modus vivendi koji nam…u ovoliko nepovoljnim i nepredvidljivim okolnostima koje vladaju na ovoj planeti…i omogućava spas i blagostanje…
S druge strane…
Neviđen je trik…i božanska pravda…da urpkos tome što ne kontrolišemo maltene ništa oko nas…možemo postati srećni ukoliko izoštrimo vid…u nama…
Dioptrija…a ne destinacija na koju ćemo spustiti pogled…je zaista sve…
I zaista nema boljih naočara od Skromnosti…
Samo ih treba izbrusiti na Umerenost…
Čim se oči priviknu na taj čarobni filter…
Svaki Prizor postaje raskošan…
A onda je i lepo i lako gledati…
A samim tim i živeti…

Od kad su počela zatvaranja povodom korona virusa razmišljam kakva je to muka…
Razmišljam…koliko li je samo strašno…
I zamišljam…kakav je to samo pakao…
Na primer…
Kako li je biti ljubavnica čoveku koji je sad tamo negde u svom domu nedostupan i bez izgovora s kojim bi mogao da provede makar to malo vremena sa njom…kako je bez te radosti…
Kako li je biti zatočen u malom stanu sa suprugom nasilnikom…kakav je to strah…
Kako li je biti osuđen na boravak u toksičnoj atmosferi da porodicom koju ne podnosite i koja tek vas ne može da smisli…kakav je to bes…
Kako li je biti narkoman bez mogućnosti da se društveno prihvatljivo nadrogirate na nekom vikend rejvu…kakva je to praznina…
Ili alkoholičar bez mogućnosti da skoknete do kuma ispred prodavnice…kakva je to nervoza…
Kako li je biti kockar sa aparatima isključenim iz struje…kakva je to žudnja…
Ili radoholik bez alibija za isprazan život…kakva je to opustošelost…
Kako li je živeti bez putovanja gde ste jedino zaista i srećni i slobodni…dok se običan život samo ubrzano premotava…kakvo je to beznađe…
Kako li je ženi koja se prejeda da utoli usamljenost…i koja se tek sad nema pred kime skinuti…kakva je to mržnja prema sebi…
Ili siromašnom muškarcu glavi porodice koji je dobio otkaz kod privatnika zbog krize…kakva je to nemoć…
Strava i užas…
Muka je to ozbiljna…
I ne dao Bog nikom…
Korona je zaista odvratna…i smrtonosna…
Osim ukoliko se jako potrudimo da se zaštitimo od nje…
I da zaštitimo naše voljene…
Pa čak i obične sugrađane…
Da joj svi zajedno stanemo na put…
Ko koliko može…
Neko u skafanderu…
Neko u običnoj maski…
I verujem da će uskoro proći…
I da se uskoro vraćamo u naše „normalne“ živote…
Pravo je pitanje kakvi su to životi?
Koliko su normalni?
I koliko nam zaista prijaju?
Jesu li oni pravljeni po nama?
Ili mi samo preživljavamo u njima?
Mozda je ovo poslednji trenutak da zastanemo i da iskoristimo vreme… koga makar sad ima…
Makar da malo razmislimo…
Šta bismo mogli da uradimo sa svojim životom…
I šta to u njemu suštinski ne valja…
Da izađemo za trenutak iz Centrifuge…
I ludila navika i rutina…
Da isključimo autopilota za trenutak…i preuzmemo kormilo…
Jer će uskoro sve biti po starom…
Pravo pitanje je u šta se to vraćamo?
Jer…
Isto tako mogu da zamislim…
Kako ljubavnica nakon ovog perioda bez tih čarobnih vikenda shvata da postoji i period od ponedeljka do petka…okreće se sebi…i stavlja sebe na prvo mesto…šta njoj to pa fali da ona ne zaslužuje nekog svog i celog…ma koliko to bilo teško…
Kako zlostavljana žena shvata da pakao neće proći i da se on neće popraviti…da je i jedan šamar sasvim previše…i kako počinje da spašava sebe…kako okreće onog druga iz srednje što se uvek tukao…i kako joj on nosi koferče sa svim što joj je zaista i potrebno iz tog braka u sigurnu kuću…ma koliko bila prepadnuta…
Kako zanemareno dete shvata da sunce u toj kući nikad neće zasjati…i da već ima dosta godina da ih krivi za sve…da se nekad mora spastiti to što se spasiti može…kako počinje da radi kao bebisiterka ili na građevini…kako odlazi kod onog finog ujaka što ga jedino i voli i prihvata takvo kakvo jeste…ili iznajmljuje stan u Padinskoj Skeli za 70 eura…i kreće ispočetka…ma koliko izgledi delovali nepovoljni…
Kako narkoman shvata da je to to…i da je vreme da se spašava živa glava…kako više nije zezanje…jer su periodi ništavila odavno duži od perioda euforije…kako odlazi do Drajzerove…kako sluša savete i uzima terapiju…kako se distancira od loših uticaja…i počinje da trči svako veče uz te fantastične bitove…i kako oni i tada podjednako rade…i usrećuju…ma koliko naporno bilo…
Kako alkoholičar shvata da život nastavlja da teče i dok smo pijani…da su sve te priče uveliko ispričane…i da nema te doze koja će zamagliti bol neostvarenog života…koliko jedan jedini korak u dobrom pravcu…ma koliko otrežnjenje bilo bolno…
Kako kockar shvata da neće on biti prvi u istoriji kockarnica koji je pametan…i da besplatnog sira ima samo u mišolovci…i da je ideja o lakoj zaradi zaista za naivne…i kako se zariče da će stvoriti novac zaista…i naći drugu strast u životu…ma koliko vremena zaista bude bilo potrebno…
Kako radoholik shvata da mu niko neće reći hvala…i kako uspeh nije neophodan da bi bio voljen…i da nema tog uspeha koji će popuniti te rupe koje ostaju u slobodno vreme…i počinje da ostavlja jedan sat za sebe…pa od sledeće nedelje i dva…jer zaslužuje to samo zato što diše…koliko god mu neprijatno bilo da uživa…
Kako putnik koji premotava život kod kuće počinje da formira Grčku u svom stanu…Francusku u svojoj kuhinji…Italiju među svojim prijateljima i Španiju među svojim ljubavnicima…i koji shvata da i Beograd ima sve što nam je potrebno iz svih svetskih destinacija…samo ukoliko smo srećni u njemu…i ukoliko i u njemu izgradimo život…i radimo stvari koje radimo na putovanjima…koliko god nas bila sramota…
Kako žena koja se prejeda konačno dobija period bez pogleda…i vreme za koje se i samo čudo može napraviti…pa kreće od jutros na režim ishrane i treninga za svoju dušu i za svoje dobro…počinje da se odnosi prema sebi onako kako bi se odnosila prema nekome koga voli…i koga je dužba da čuva i pazi…ma koliko proleće bili daleko…
I kako otpušteni muškarac shvata da je u kapitalizmu svako zamenjiv…i da će svako sebe prvo zaštiti…i da će teško postati srećan dok radi za nekoga drugog…i kako poslednji dinar ulaže u internet preplatu…kako bi naučio neku veštinu koju voli…u kojoj može postati dobar…koja je potrebna ovde i sada…i za koju može biti adekvatno plaćen…pa pokreće nešto svoje…ma koliko tih opcija malo bilo u ponudi…
Znate onu staru…
Nije do korone…i ostalih neprijatnosti kojim nas život redovno bombarduje…
Do nas je…
To je s jedne strane strašno…
A s druge je čarobno…
U godini koja mi je bila najteža u životu sam uspeo da ostavim cigarete…
2009-ta je u pitanju…
Pitajte me po čemu pamtim tu godinu…
I reći ću vam koliko sam ponosan na to što sam nepušač od tada…
Sve ostalo je sasvim izbledelo…
I jednostavno se zaboravilo…
Samo dobre stvari ostaju…
I ideja da uvek treba čuvati i negovati sebe…
Makar bili u oku tornada…
Po čemu biste vi mogli pamtiti ovog izroda od godine?
Ma hajde…
Kad nas jos nisu slomile ove prethodne lude godine…
Neće valjda ni ova beštija…
Okrenimo se mogućem…
I unapredimo i opravimo sebe za povratak u normalu…
Pa nek’ 2021 gori!
Nek’ bude najbolja ikad!
Ne bih joj bio u koži kad opravljeni i unapređeni nagrnemo…
Srećno sa vašim ličnim demonima…
Ne mogu nam oni ništa ukoliko im mi uskratimo vazduh…
Što manje vazduha ostavimo za njih…
Više će ga biti za nas…
Prodišimo!
Uostalom…
Uskoro skidamo maske…
Pa ćemo se i ljubiti…

Život je kratak…
Stoga se potrudite da što više vremena provedete na internetu svađajući se sa nepoznatim ljudima sa kojima u realnom životu nikada ni kafu ne biste popili…
Ubeđujući ih da ste vi u pravu…
I objašnjavajući im zašto oni nisu…
Ispravjajući krive Drine…
Pokušavajući da iskorenite nepravdu…
Oporavite oštećene…
I da spasete intelektualno naivne…
To sjajno leči prolaznost…rešava prave probleme…ulepšava život i sigurno popravlja raspoloženje…
Samo malo sutra… 🙂
Prosto je…
Oduvek važi ona stara…
Sve što neko vidi u nama…nije naše…njegovo je…
Naše je to što mi vidimo u njemu…
Eto…
Toliko je jednostavno…
Koliko je samo lepo što naš pogled na svet u potpunosti zavisi samo od nas…
I što imamo pravo na njega…
Čak i da ga menjamo…
I stalno unapređujemo…
Kakva je to privilegija…
I kakva je to samo super moć…
Svako nek’ se postara za svoj…
Uostalom…
Kakve su nam Oči…
Takvih će nam Boja biti i život…

Hipohondrija u sebi često sadrži i delić narcizma…
U smislu „kako ovako divnom i sjajnom i unikatnom čoveku sa posebnim i jedinstvenim pravima…kao što je Vladimir Đurić…sme i može da se desi nešto tako strašno i neprijatno i bolno kao što je bolest…kako može on da ostari…i da umre… kad bi to takva grehota bila…nenadoknadiv gubitak za ovaj svet…i jedna skandalozna nepravda…i stvarno ne bi bilo fer…njemu treba sve uvek potaman i lepo da bude…ne sme biti muke i bola za njega na ovom svetu…nije takav čovek to zaslužio“…
Tu se često krije i suština problema u razmišljanju…
S druge strane…
Baš u shvatanju da su i bolest i starenje i smrt samo sasvim običan Deo Života se krije i lek…
Uvek postoje dva nivoa svesti…
Kukati što nešto nemamo…ili što postoji mogućnost da nešto šro nam je jako važno izgubimo…
Ili biti zahvalan na tome što nešto uopšte i imamo…ili što smo makar imali privilegiju da imamo…
Ko se nabaždari na zahvalnost i ko unapredi zrelost svog pogleda na život…i shvati da je on takav kakav jeste a ne takav kakav bi bilo lepo da bude…
Ko nauči da bude odmeren u svim okolnostima…i snažan u stoicizmu…i shvati da je i sposobnost trpljenja bitan deo jačine karaktera…i da nema nikakavih posebnih prava niti privilegija pred sudbinom…ni bolest mu neće teško pasti…
A taj čarobni period života kada je neko zdrav će biti jedan potpuni Spektakl…
Koji je do poslednje kapi ispijen…
I proživljen do daske…
Nije problem što postoji mogućnost da se razbolimo…
Problem je u tome što ne živimo dok imamo privilegiju da budemo zdravi…

„Doktore…pa šta je više treba da uradim da bih prestao da budem singl?“
„Pa hajde za početak da prestanete da obezvređujete sebe zbog toga…to je jedna sasvim prolazna i promenjiva karakteristika koja vas svakako ne može definisati kao ljudsko biće…i shvatite da to nije nikakav smak sveta niti nepromenjivo prokletstvo…pa onda na primer počnete da se hranite zdravo…idete redovno na neku fizičku aktivnost…krenete na ples…ili da učite novi jezik…ili planinarenje…ili ronjenje…ili jedrenje…pročitate nekoliko knjiga…i odete na neki kulturno umetnički doživljaj…ili neko predavanje ili tribinu…veče poezije…ili Balaševića…radite na sebi…pa potražite ili stvorite bolji posao…zaradite sebi svoj novac…prečešljate tinder…instagram i fejs…razglasite drugarima i drugaricama da ste otvoreni za druženje i da upoznate nekog njihovog ko je to isto…izlazite redovno na mesta koja su zgodna za upoznavanje žena koje su po vašem ukusu…a izbegavate ona gde su ljudi po nečijem tuđem…naučite da odete sami u grad ili na piće ili na putovanje…makar do Novog Sada…spustite perfekcionizam za oktavu…s obzirom da ne možete biti nešto posebno defektni zato što ste sami…ne možete biti ni nešto posebno čarobni ovako pa da samo Princeze zeljno čekaju na vas…naravno na kraju crvenog tepiha prekrivenog laticama ruža…poradite na socijalanoj anksioznosti…prevazilaženju stida…small talku i prilaženju kako bi povećali kvantitet žena koje upoznajete na dnevnom nivou…prestanete da uživate u samodestruktivnim obrascima „jer ste sami na svetu i ničiji“ tipa kockanja…celodnevnog igranja igrica…besmislenog promiskuiteta…prejedanja…alkoholisanja ili drogiranja…počnete negde da volontirate gde je zdrava atmosfera…otkrijete ljude koji su pozitivni i koji se još uvek trude da bude bolje…ili bilo šta drugo što će vas zdravorazumski aktivarati u pravcu vaše želje…i približiti ostvarenju cilja…pa će entropija i verovatnoća već odraditi svoje…“
„Dobro…
Hvala…
Radije ću onda ostati singl…“ 🙂
Psihoterapija…
Najlepši poziv na svetu… 🙂

Jedna od najdelotvornijih magija psihoterapije je podeliti nerešiv problem sa kojim je čovek došao na psihoterapiju na mnoštvo malih ali sasvim rešivih problema…koji se mogu brže i lakše rešiti…
Pa jedan po jedan…dok se Mašina ne zalaufla…
Sve je lako kad Čovek shvati da nije suštinski defektan i proklet i da može…iako možda dugo nije mogao…i dugo nije išlo…
Prosto neverovatno koliko je takva paradigma uspešna u rešavanju najraznovrsnijih i najdugovečnijih problema…
A najbolje je to što takav pristup problemima apsolutno radi i van psihoterapijskog setinga…
U sasvim običnim životima…
Svih nas…