To što nas neko neće

Naš odnos prema tome što nas neko neće može biti jako dobar pokazatelj zrelosti i stabilnosti naše mentalne strukture…
Nezreli i Krhki veruju da to što nekome nisu dovoljno dobri i privlačni jednostavno mora značiti da ne valjaju kao ljudska bića u celini i uopšte…i da će to prokletstvo važiti zauvek…i da ako jedan/a to misli tako će misliti i svi/e ostali/e…i onda to jedno jedino odbijanje zaista postane strašno i užasno…i to nikako ne mogu da podnesu i dozvole….pa dube na glavi da bi se dopali tom nekome i ubedili ga nekako u suprotno…da su ipak vredni ljubavi…i poželjni…što ponekad može biti i pogubno…ukoliko je druga strana zlonamerna…čvrsto zagledana u svoje interese…pa to nanjuši i baš neće da im da tu potvrdu za inat…a i što bi…kada može do mile volje da eksploatiše njihov trud i resurse…i da se naslađuje u privilegijama i svemu što im padne napamet…
A najgore je što to batrganje obično pomaže koliko i uporno mlataranje nogama bubašvabi okrenutoj na leđa…
Nažalost…u vazduhu nema dovoljno otpora i građe da bi se bilo šta promenilo…i to nije način da stvari krenu nabolje…ma koliko zapinjale…
Jednostavno sreća nije ponuđena tu
…i na taj način…
Zreli i Jaki shvataju jednu od najvećih istina ovoga sveta…da o ukusima ne treba raspravljati…i da svako ima pravo na svoj…ma koliko ispravan ili pogrešan bio…i da ne treba ljude terati ni na šta…a kamoli ih ubeđivati i primoravati u to da nas moraju voleti i hteti…i ljutiti se što nam ne daju to što nam zaista i treba…
Naravno…
To je mnogo lakše ukoliko shvatimo da nas jedno jedino mišljenje nikada ne može definisati…da ih ima toliko mnogo različitih…i ukoliko imamo na šta da se oslonimo u svojoj prošlosti…i pređašnjem trudu i radu na sebi…u prethodnim uspesima i postignućima…
Pa zamislite samo Zdravka Čolića koji u suzama prekida karijeru zbog komenatara na youtubu „šta bre arlauče ovaj“ ili Gaudija koji se prevrće u grobu što je neki čistunac na vikend putovanju u Barseloni glasno izgovorio pred svima „malo mu je ukrivo ova zgrada“…
Prosto je…
To što nas ne žele…
Nije nikakav smak sveta…
Niti prokletstvo…
Niti prognoza naše zle sudbine…
Niti pokazatelj da ne valjamo kao ljudska bića ili muškarci/žene u globalu…
To u stvari znači da nas ne zaslužuju…
A pogotovo naše vreme i energiju…od kojih nema dragocenijeg resursa na ovoj planeti…
I to ne na onaj narcistički način…zato što smo mi nešto posebno…pa svako treba da padne u nesvest od sreće što nas vidi…
Već zato što tu arbitražu „da li smo dovoljno dobri i vredni kao ljudska bića“ jednostavno nema pravo da uradi neko drugi…
Svako mišljenje tog tipa prosto ne važi…
I nije suštinski ispravno…
Jer je i to mišljenje makar dolazilo od najdivnijeg/e suštinski sasvim subjektivno…i više govori o njemu/njoj nego o nama…i ne može nas definisati…
To da li smo vredni ne može odrediti niko drugi osim nas samih…
A potpuno je spektakularna činjenica da je dovoljno samo disati i piti vodu da bismo imali ljudska prava…i pravo na ljubav…i sve ispunjene uslove da budemo voljeni…i da se prema nama ponašaju sa poštovanjem i uvažavanjem…
Naravno…
To ne znači da se nekome moramo dopasti…
Bitno je da tuđe mišljenje ne postaje smrtonosno ili spasonosno…
Tipa ukoliko mu/joj se sviđam dobro je vredim…i biću srećan/a…
Ako mu/joj se ne sviđam gotovo je…bezvredan/a sam…i zauvek ću biti sam/a…
Pa zamislite dokle bi Zdravko i Gaudi dobacili da su čekali tuđu dozvolu i potvrdu da bi stvarali…nešto što je za njihovu dušu…
Trik je upornim unapređivanjem u pravcu naših preferencija i sistema vrednosti postati dopadljiv najpre sebi…a onda i ljudima koji se nama dopadaju…koji samo igrom slučaja vole baš to što smo mi postali…pa možemo zajedno podeliti uživanje u nama…
Jasno je…
Bubašvabi na leđima može biti bolje jedino ukoliko prestane da se umara na pogrešnom mestu…tu sreće jednostavno nema…
I smogne svu snagu ovog sveta da se u jednom snažnom i konstruktivnom okretu postavi na svoje noge…
Da pusti vazduh da bude vazduh…
Okrene se za 180 stepeni…
Dođe sebi…
I osloni se na snagu svojih nogu…
Ko zna gde će joj takvoj biti kraj…
A zamislite tek jednoj ženi ili muškarcu…
Koji umesto da jure tuđe aminovanje i potvrdu da su vredni…
Počnu da vežbaju da se dopadaju sebi…
I da se ravnaju po svom sistemu vrednosti…
Koji počnu da se uporno unapređuju na svakom mogućem polju na kome se jedno ljudsko biće može i unaprediti…
Od filharmonije do kreveta…
I kojima jedino merilo napretka postaje ogledalo…
I to kakvi su bili nekad…
Koji shvataju da smo jedina konkurencija mi sami sebi…samo od juče…
I da je naše mišljenje o nama samima jedino zaista važno…
Ne znam…
Prva asocijacija na takve ljude mi je Raketa…
Ali dobro nek’ bude i Avion…
Samo nek’ polete…
I nek’ odrastu…
Ko zna gde će im biti kraj…
Cmizdriti zbog neuzvraćene ljubavi i pažnje je zaista slatko…i nekako lepo naivno…
Ali u gimnaziji…
Na fakultetu već postoji toliko mnogo različitih…zrelijih i boljih načina da budemo srećni…
A najveći biser je što nas takve Lepršave svi posle i hoće…
Slično se sličnome raduje…
I ništa ne uspeva tako kao uspeh…
Kakva je to samo karma…
Da moramo odrasti…okrenuti se sebi…i postati zreli…
Da bismo postali srećni…
I poraditi na svojim sopstvenim Krilima…
Da bismo poleteli…
Kakva je to samo božanska pravda…
I kakav je to samo Potencijal…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s