„Mrzim te, ne ostavljaj me!“ kao unutrašnji psihološki manir ljudi koji imaju poremećaj ličnosti…
I manir preko koga kako tako preživljavaju oporavljajući se celi život od trauma iz detinjstva…
Pokušavaljući da sastave slomljeno još tada…
I manir koji im oštećuje apsolutno sve odnose u sadašnjosti…
Najpogubnija činjenica je da je procenat ljudi koji imaju poremećaj ličnosti 10 % svuda u svetu…
To je 700000 ljudi u Srbiji…
Sedamsto hiljada (i slovima!) ljudi je oštećeno i traumatozovano u detinjstvu…ili je imalo nesrećnu genetiku kojoj nije trebalo puno da ode dođavola…
Hm…
To dosta objašnjava po pitanju atmosfere u društvu…javnog mnjenja…upadljivih ekstrema pogotovo na tv-u…komentara…hejtovanja i rasprava na internetu…
Ali i po pitanju ljudi na koje je prosto neminovno da kad tad naletimo u svojim ličnim životima…pogotovo ako srećemo puno ljudi…
No dobro…
Šta je tu je…
Hajmo uraditi nešto za nekog ko je tu oko nas…
Stručno ili privatno…
Možda je pravi odgovor na poruku „mrzim te, ne ostavljaj me“ u stvari „neću…iako me nerviraš…razumem te…i sasosećam…i jasno mi je odakle to dolazi…hajde da vidimo šta možemo zajedničkim snagama da uradimo da ti bude bolje…“
Pa ko zna…
Možda u sledećoj generaciji i smanjimo procenat…
PS
Odlomak je iz knjige „Granična ličnost i njena različita lica“ Mirjane Divac Jovanović i Dragana Švrakića…
Kako pišu ovi Ljudi…
Spektakl!

Po pitanju kapitalizma…koji je defintivno i kroz istoriju provereno najmanje loš od preostalih ponuđenih načina organizovanja ekonomije i življenja…iako je ponekad vrlo surov…i opali nas po njušci tu i tamo…i po pitanju preživljavanja u istom…i potencijalnog očuvanja kakvog takvog mentalnog zdravlja u toj stalnoj trci i jurnjavi…ne postoji puno kraći a delotvorniji savet od onog koji se veoma lako može memorisati kao GSG…
Prosto…
Gledaj Svoju Guzicu!
I očekuj da će i drugi gledati svoju…
Što je kada objektivno razmislimo na neki viši način potpuno fer…
K’o boks…samo sa fluidnijim pravilima…ali opet kakvim takvim…pisanim i nepisanim…državnim i privatnim…površnim i dubinskim…
Kada se naviknemo…
Kada to prihvatimo…
Kada prestanemo da zahtevamo od svih drugih da ne čuvaju svoje lične guzice…kao što smo mi iz nekog razloga navikli da se nedomaćinski ponašamo sa svojom…
Kada svu svoju energiju…znanje i vreme usmerimo na negu i uzgoj naše…(rekao bih rast…ali mi se ne uklapa metafora…iz zdravstvenih razloga 🙂 )…
Kada se okružimo sa ljudima koji imaju slične…i čiji nam se kvalitet i stanje istih dopada…i imponuje…i jako smo ponosni što pripadamo baš tom tipu…
Kada se jako potrudimo da stvorimo uslove da se bez naše cenjene ne može…ili da je makar preskupo…i prekomplikovano…i preteško…
I kada posledično možemo da biramo gde joj se ide…i šta joj se radi…i pod kojim uslovima…
Život nekako odmah postane lakši…
A vremenom…ukoliko joj stvorimo mesto baš po njenom ukusu i lepo je tu smestimo…
I lep…
Čvrsto verujem da nije problem u okolnostima…
One su od Mesopotamije takve kakve su…
Već da od Guzice zavisi…
Znam da je sreda…
I jesen…
Ali jednom se mora početi…
Stvarno ne vidim razlog zašto ne bismo počeli sa Intenzivnom Negom već od jutros…
Pa malo po malo…
Ako ne mi…
Ko će drugi?

Koliko je samo ovo istinito…
Borkovecu…imaš piće… 🙂
Prava je šteta što ovo nisam pročitao još te 2004-te godine…
Prosto možda ne bih hiljade i hiljade sati proćerdao sekirajući se bezveze…
I razmišljajući ŠTA AKO…
I šta ću onda…jadan ja…ako me baš ta muka snađe…
Jer zaista…
Kad dođe to famozno šta ako…
Uvek postoje dva puta…
Ako je rešivo…rešiće se…
Ako je nerešivo…prihvatiće se…
Što bi onda trošili dragoceno vreme u ovom trenutku na hipotetičko sutra…
A ne smem ni da vam kažem da se 99% mojih sekiracija nije ni obistinilo…
Izgleda da sam prekreativan u samoprestrašivanju…
Bezveze sam lupao glavu i pripremao se za nešto što se nikad neće ni desiti…
Naravno…
Desile su se gluposti i muke koje uopšte nisam predvideo…
Kao i obično…
I da vam kažem…
Ništa mi suštinski nije falilo…
Opet sam imao sebe…
U tom trenutku…
I snalazio se…
Kako znam i umem…
Pa što ne bih opet?
Briga ne pomaže…
Samo troši…umara i mrači…
Rast…u svim pravcima u kojima jedan čovek i može porasti…svakako da…
Prosto je…
Prvi korak u izlečenju je da shvatimo da se budućnost ne može u potpunosti iskontrolisati…makar dubeli na glavi…
Jednostavno je takva po difoltu…
A i nije rešenje u tome da se problemi nikada ne dese…
Već da mi znamo da ćemo ih preteći…
Bez Obzira Na Sve…
Jer smo postali vični…
Za život kakav jeste…
A ne onakav kako bi bilo lepo da bude…
Stoga…
Pustimo mi život da tera svoje…
Naše je da vidimo kakvi smo to Mi…
I kakvi možemo postati…
Spas je krije jedino tu…

„Golem je nerazmjer između onoga što bismo htjeli, i onoga što činimo i što jesmo.“
Miroslav Krleža
Genijalno…
I istinito…
I sad umesto da dugotrajno radimo na smanjivanju te nesrazmere…korak po korak…iz bilo kog pravca…
Mi obično sve činimo da je povećamo…ili makar da je održimo nesmanjenom…godinama…
I posle se čudimo što smo neurotični…i nesrećni…
Iz Vrtloga rasprostratog između tih krajnosti nažalost mogu doći samo sve veći i veći problemi…
Lek je obično u Mostu…najpre trščanom…a kasnije granitnom…izmeđju tih suprostavljenih obala…
Prosto je…
Za spretnog Inženjera….nema nepremostivog Klanca…
Samo polako…
I srećna izgradnja…
Verujte da Pogled sa Mosta vredi svog tuda…
I leči Dušu…

Još je briljantni Niče lepo primetio očiglednu istinu…
„Onaj ko je nezadovoljan sobom, neprestano je spreman svetiti se za to.
Mi ostali bićemo njegove žrtve…“
Naravno…ukoliko smo potpuno ludi da to ne prepoznamo…i posledično dozvolimo…
Samoodbrana i postavljanje jasnih granica „šta se s nama može a šta ne“…najbolje iskazano onom sjajnom crnogorskom poštapalicom „ej zemljače ajde prođi me se molim te“…je stoga dvostruki lek…
I za nas…koji verovatno imamo dovoljno i svojih muka i problema…da bismo imali snage da ispaštamo i zbog tuđih…i da na to gubimo svoje dragoceno vreme…
I za njih…da uskraćeni za žrtvu…i kratkotrajno olakšanje zbog toga što su muku iz sebe sručili na nekog drugog…a što im dugoročno naravno ništa ne pomaže…možda porade na suštinskim rešenjima za svoje probleme…
Pa ko zna…
Možda jednog dana…
Bude više zadovoljnih na ovom svetu…nego nesrećnih…
Do tad…
Hajde da se mi pobrinemo za nas same…
I da sebe sačuvamo što je više moguće…
Da se psihogaražiramo… 🙂
Pa nek pljušti grad napolju…
Bitno je da se odbija o taj naš neprobojni Plašt Neprihvatanja Tuđih Gluposti…
To je sasvim dovoljno od nas…
Svet će se već nekako snaći…
A i njemu će još jedan ispunjeni i zadovoljni stanovnik jako prijati…
S obzirom na hroničnu nestašicu…