Najjednostavnije objašnjenje je obično i najistinitije i najispravnije…
E sad…
Činjenica…da nam to objašnjenje baš i neće prijati…i što će ponekad i jako boleti…ne utiče na istinitost gorepomenutog pravila…
Nažalost je tako…
Ili na sreću…
Zavisi kako gledamo…
Jer…
Postoji i ono kontra pravilo…
O zatvorenim vratima…i otvorenim prozorima…
Promaja ne ubija uvek…
Nekad je i pravi pravcati Spas…
Oplemenjivanje kroz degeneraciju… *odlomak iz briljantne knjige „Granična ličnost i njena različita lica“ Mirjane Divac Jovanović i Dragana Švrakića
Sve što treba da znate o tome kako uspeti u životu je u ovih dva minuta…
Kakav borbeni duh…
Kakav stav spram nedaća…
Koliko boli…
I koliko vredi…
Potpuni Najež…
Da sam juče umro ne bih saznao da mi se komšinica u stvari zove Ljubica…
A ne Lepa…kako sam mogao da se zakunem…
Doduše…
Nije mi ni bilo teško da pogrešim s obzirom da svakodnevno slušam baršunasti bariton njenog muža kako je doziva kroz tanke zidove u našem malom soliteru…
„Te Lepa ovo“…
„Te Lepa ono“…
A pogotovo „ma dođji bre Lepa moja“…
Kad god dođe sa posla…
Kad god mu nešto treba…
Kad god se vole…
I kad god odlazi…
Bar da mu se omaklo Ljubice kad bi se posvađali…
No svađanja nema kog njih…
Kažem vam čudan neki svet…
Lepa joj je izgleda samo radni naziv…
Iako sam mogao da se zakunem da joj to piše u ličnoj karti…
Kad ono…
U stvari…
Mali nadimak…
Titula od milošte…
Stalna pohvala…
Leteći kompliment…
Mali ljubavni začin…
Mala talija spram nesreće…
I mali podsetnik koliko mu znači…
I što je tu…
U njegovoj kući…
U njegovom braku…
I u njegovom životu…
Mala simbolična nadoknada za sve što mu pruža…
Baš mi je to saznanje popravilo dan…
A tako je jeftino…
I lako primenjivo…
Pustite nadrndane…zajedljive…i ogorčene pametnjakoviće…ma kakve titule imali… koliko izvikani bili…i koliko uporno i dobro objašnjavali svoje zamršene teorije…ako izgledaju k’o Crni Gavrani…i samo se ružno oko njih širi…
Umetnost življenja se najbolje uči od ljudi koji su srećni…
Koji su smireni i opušteni…
Koji se smeše…
I koji izgledaju autentično lepo dok to rade…
Sad mi je i mnogo jasnije…
Što stalno deluju tako nenormalno normalni…
Izgleda da se vole…
Da se uvažavaju…
Da su zajedno više od dvoje…
I da se međusobno usrećuju…
Kakva je samo privilegija deliti zid sa njima…
I svakodnevno imati predavanje o tome šta jw bitno u životu…
Engleski je tako zgodan za rimovanje…
A pogotovo…
U onoj iskonskoj…kratkoj…a tako tačnoj životnoj mudrosti…
Od koje nema bolje…i delotvornije na životni vek…i blagostanje…
Prosto je…
I oduvek važi…
Happy wife…
Happy life… 🙂
Komša se izgleda obezbedio…
Kakav mudrac…
Kakav srećnik…
„Sve što biva i što može biti,
meni ništa nije nepoznato,
što god dođe ja sam mu naredan.“
Petar Petrović Njegoš
Jer već hiljadama godina…
Anksioznost nema apsolutno nikakvu šansu spram zdravog razuma…
Spram mudrosti…
A kamoli protiv hrabrosti…
O zašto sam ovoliko ružan?
Druže…nisi ti ružan…ti samo nisi tvoj tip… 🙂
Kako mi je ovo samo lepo…
I koliki se potencijal samo krije u tome što imamo pravo da izaberemo svoj lični tip…na osnovu svojih ličnih preferencija…
Pa da onda mukotrpono i dugotrajno radimo na tome da ispunimo kriterijume koji obično krase baš taj koji je nama lep…i koji vrednujemo…
Od trbušnjaka do doktorata…
Naravno ukoliko nismo od onih koji stalno kukaju što nisu privilegovani rođeni i što već uveliko nemaju nešto što im jako treba…kako bismo tako prepokrili manjak motivacije i posvećenosti da se uporno unapređujemo…borimo…i dugo trudimo…stalno radeći na sebi…
Pa mic po mic…
Oduvek je važilo…
I jasno pravilo distinkciju između pobednika i gubitnika…
Staro pravilo da je vrlo bitan deo talenta upravo i sposobnost da se mukotrpno trenira…
Džabe nam visina bez jakih butina…
Naravno…
Sve dolazi iznutra…
Spoljašnja lepota je samo trejler…
Ne kažem da nije važna…
Svakako da jeste…
U svetu brzih odluka…konkurencije…i površnosti…pogotovo…
Ali Pravi Majstori znaju da je za sreću…slast i uživanje neuporedivo važnija ta đavolska i prevrtljiva osobina lepote da je ona ponekad samo ozbiljna navlakuša…i prevara…
A ponekad čarobni aperitiv…i pravi blagoslov…
Razlika je vazda bila unutra…
U suštini…
Gde su se oduvek i nalazile prave radosti…
Profesionalni sportisti znaju da ništa nećeš postići ukoliko treniraš samo u onim danima u kojima se osećaš dobro…kada si pun elana…kada te ništa ne boli…kada si odmoran i kada ti se i ovako igra…
To može svako…
Takav način treniranja je više za amatere…i gledaoce…
A na duge staze…količina uloženog truda…upravo od trenutka kada više ne možeš…jasno i razdvaja uspešne od neuspešnih…
Slično je i sa mentalnim zdravljem…
Ukoliko ćemo ga čuvati i paziti i negovati samo kada smo dobro…a sve izokretati naopačke kada nismo…i ubijati sebe u tim danima…pitanje je dokle ćemo dogurati…
Paradoksalno…
Mi smo najbolji prema sebi kada nam je već i ovako dobro i kada već uveliko uživamo…tad nam je nekako logično da još više sebi ugodimo…jer smo to zaslužili…
Ja sam najbolji prema sebi i najviše sebi ugađam kada sam na letovanju…
Za razliku od onih mračnih dana kada nam nije ni do čega…kada svi poroci…navike i rutine koje nas ubijaju deluju tri puta prijemčljivije…a nega sebe ne dolazi u obzir…jer kako da to priuštimo sebi kada nismo zaslužili…a i generalno smo nikakvi…
Pa koji to čovek i kada ne zaslužuje jagnjetinu kleftiko bilo kog dana?
Kakav nonsens…
Nema minimalnih kriterijuma koje treba ispuniti da bismo ugodili sebi…
Osim da dišemo i da pijemo vodu…
To jest da se vodimo kao živa duša…
Tu se možda i krije lek…
Neki dani su tu samo da preteknemo…
Sve je to deo života…
Važno je u njima ne srušiti sve što je dugo građeno…i ne zabrazditi u dekadenciju…
Ali zato svaki dan treba negovati i čuvati sebe…
A pogotovo u danima kada smo loše…
Jasne granice nije potrebno postavljati samo drugim ljudima…
Veoma je važno da ih postavimo i nama samima…
U smislu toga kako ćemo se odnostiti prema sebi…
Čak i onda kada nam nije ni do čega…
Nije to toliko teško…
Samo treba sebi iznova i iznova postavljati pitanje da li je nešto dugoročno dobro za nas…
Ili ne…
Uostalom…
Na muci se i poznaju junaci…
I sigurno nećemo prestati da navijamo za svoj omiljeni klub nakon par vezanih poraza…
Nije u tome suština podrške…
Suština navijanja je uvek bila u tome da se stoički istrajava i ostaje na tribini i kada pljušti kiša…
Da bi se još glasnije slavilo kad jednom krene…
Kada sunce konačno sine…
Zašto taj vid prkosa…odanosti…strpljenja i ljubavi ne bi važio i za nas same…
Stoga…
I ne vidim neku jasnu poentu u posebnom obeležavanju dana mentalnog zdravlja…
Kad je ta prilika svaki dan…
Tako da…
Dame i gospodo…
Srećan vam 10. decembar…
Još jedan dan u kome je naše mentalno zdravlje jako bitno…
Srećno vam bilo…
Čuvajte se…
Uradite danas nešto što vam je važno…
I nađite vremena da ugodite sebi…
Prosto je…
Ukoliko ste dovoljno živi da možete ovaj teskt pročitati…
Sasvim sigurno ste zaslužili…
Tu nema sumnje…
Često se setim tog popodneva…
Imali smo fantastičan terapijski odnos…
I već smo dosta toga postigli na terapiji…
Muka i bol su se već bili utulili…
Kad je spektakl nenadano otpočeo…
„I tako sam vam ja doktore ispao Veselko“
„Molim…šta ste ispali?“
„Veselko…znate li šta je to?“
„Ne“
„To vam je doktore bik koji nije plodan i koji služi da zabavi…uzbudi i pripremi kravu za seks dok ne dođe pravi priplodni bik koji će je na brzinu oploditi i ići dalje…da se gospodin ne zamara i ne gubi vreme na predigru“
„Aha“
( Natčovečanski napor da bukvalno ne umrem od smeha 🙂 )
„E to sam vam ja…ugađaj…hvali…neguj…pazi…poklanjaj pažnju…budi tu…troši pare…zasmejavaj…budi podržavajuć i saosećajan…radi sve što ona poželi…i za uzvrat ćes dobiti da ti ona kaže kako si dobar ovako kao drug ali da te ne vidi kao muškarca i gledaćeš je kako odlazi kod onog…po njenim ličnim rečima…prepotentnog zgodnog skota koji je ne zarezuje dva posto i tretira je kao kurvu…na seks…
No dobro…želim joj zdravlje…ali sreću ne…
Preživeće Veselko…nije mu ovo prvi put“
🙂
Humor…
Najzreliji…najzdraviji i najdelotvorniji mehanizam odbrane…spram uobičajnih životnih nedaća i udaraca…
I jedna od najvećih čarolija psihoterapije…
Kad klijenti počnu da se šale na svoj račun…to je to…psihoterapija je pri kraju…
A racionalnost…mir i spas su tu iza ugla…
I nema tog problema koji se neće rešiti…ako ga zdravorazumski sagledamo…i ne shvatimo kao smrtnu presudu i smak sveta…
A pogotovo ako naučimo da budemo sa sobom na ti…da ne sagledavamo život suviše ozbiljno…
I da se negujemo…
I čuvamo…
I prilagođavamo…
Posle sam ovaj dijalog često prepričavao…u sličnim situacijama…i mukama…
Pogotovo kad ljudi počnu suviše da se ubijaju u pojam što ih neko neće…
Prosto je…
Nije dovoljno da nam je neko lep…sjajan…privlačan i savršen…
I što bismo s njim hipotetički bili jako srećni…i ponosni na sebe…što smo ih osvojili…i što baš nas hoće…takvi divni…
Pitanje je šta nam taj neko zaista nudi…
I kako nas tretira…
Svakom se desi da ispadne Veselko…
To je sve sastavni deo života…i sazrevanja jednog bika…
Bitno je u tome ne istrajavati…
Raditi na osobinama kojim bi se svaki bik ponosio…
I ne trošiti vreme na krave koje nas ne zaslužuju…i koje ne znaju da cene to što im nudimo…
To je svakako njihovo pravo…
Naše je da nađemo bolju kojoj ćemo se dopadati takvi kakvi smo…ili kakvi smo u međuvremenu postali…
Jer…
Apsolutno svako zaslužuje da se prema njemu odnose kao prema priplodnom…
Naše je da se ne zadovoljimo sa manjim…
Da radimo na sebi…
Da se trudimo…
Da se unapređujemo…
Pa i da ih menjamo…
Dok tu jednu pravu…koja vredi i koja će znati da nas ceni…ne pronađemo…
Loša vest je da je još jedna godina proćerdana…
Dobra je da za ovu ja ne mogu biti kriv… 🙂
Za razliku od toliko prethodnih…
A nadam se NE i budućih…
Samo da ponovo dobijem pravo i privilegiju na godinu bez alibija…
Sve ću drugačije…
Obećavam…
Ako nam je barem nešto ova godina dobro donela to je onda vrlo realističan trejler kako život bez radosti izgleda…
Kako je to biti star…
I onemogućen…
Koliko su prilike kvarljiva roba…
Koliko vreme brzo leti…
I kako ništa nije izvesno…
I nekako cele godine uporno žalim samo za stvarima koje nisam uradio…
Ili koje nisam radio dovoljno…
I zbog toga što sam energiju i vreme rasipao na aktivnosti koje su pri dnu mog sistema vrednosti…
Na trivijalnosti i banalnosti…
Kao…
Hajde još malo se potrudi…i pomuči…završi još tu obavezu…ispoštuj još ovog…uradi još ono…i sačekaj još samo malo…
Ima vremena posle za sve…
Pa ćeš uživati…
Cvrc…
A lepo su mi pričali klijenti koji umiru…
Šta je najdragocenije…
I za čime najviše žale…
Kakvi crni fakulteti…titule…posao…pare…položaji…statusi…forme…obaveze…tuđe mišljenje…i pogrešni ljudi…
No nisam mogao to da razumem…
Možda mi je i bila potrebna lekcija…na sopstvenoj koži…
Život je vazda bio prvoklasan…mada često i podjednako surov…edukator…
Stoga…
Dogodine…
Kad se dočepam pravog života…
Kad posložim stvari po indeksu radosti koje mi donose…
I po bitnosti u mom sistemu vrednosti…
Kad udahnem punim plućima…
I popunim u kalendaru prvo Dane Radosti…pa onda sve ostale obaveze naknadno…tamo gde bude bilo mesta…
Cilj će mi biti samo da ne poginem…
Roneći…
U nekoj Plavoj Špilji…
Na Mediteranu…
Prevrćući po glavi utiske sa prethodne večeri u starom gradu…
I smešeći se…
Zna to da bude nezgodno dok dišete pod vodom…
Vazda je bilo…
Obilje smrti…
Neverovatno ogoljuje i ulepšava prednosti činjenice da smo i dalje živi…
I da imamo još uvek priliku da uređujemo život po sebi…i po svojim vrednostima…
Od četiri osnovne ljudske emocije…tuge…besa…straha i radosti…samo je jedna pozitivna i prijatna…
Zato je i treba najviše paziti…
Negovati…
Uvežbavati…
I vrednovati…
Da bismo bili u ravnoteži…
2020-ta je odradila svoje…
Dogodine smo na potezu mi…
Eto…
Još se nisam čestito oporavio ni od Sinanovog odlaska…
A ode i Džej…
Baš sam se nešto rastužio u nedelju…
I to baš u nedelju…
Kao u pesmi…koju sam toliko voleo…i jedno milion puta pustio u povratku iz grada…i u onom posebnom dert raspoloženju…
No…
Takav je život…
Smrt je samo njegov sastavni deo…
Pravila igre su jednostavno takva…
Ono što me nekako drži spokojnim je način kako je živeo…
Džeki je bio pretalentovan u tome što je radio…i uspeo je svojim stvaralaštvom da obeleži jedno lepo i nostalgično vreme…
Džeki je bio dobrodušan…i isti prema svima…od cara do prosjaka…kao i svi ljudi sa teškom sudbinom…koji razumeju kurvinjsku prevrtljivost života…
Džeki ga je vala i živeo…kao i svi majstori života…koji su shvatali kako ta igra funkcioniše…šta je zaista važno…i kako vreme brzo proleti…i ovako i onako…
Smrt je neminovna…
Privilegija da možemo malo i živeti pre nje je neviđena prilika da ostavimo neki trag…
Da se uselimo u duše nama važnih ljudi…ili ako smo baš posebni i u duše ljudi koje ne poznajemo…
U njihovo sećanje…što je možda i jedini pravi antidot prolaznosti i ništavilu…
I da iskoristimo to pozajmljeno vreme da se malo i zabavimo…jer čemu sve ako nema i mrvice radosti…
Prosto je…
Ljudi će apsolutno sve zaboraviti o nama osim toga kako su se osećali povodom nas…
Tako jednostavno milionima godina funkcionišu sisarski delovi našeg mozga …
Nema tu puno palamuđenja…
Neko te raduje…
Ili ljuti…
Neko ti olakšava bivstvovanje na ovoj planeti…
Ili ti otežava…
Džej ne mora da brine…
Uvek sam se zbog njega osećao manje loše…
I nekako je lepše i lakše bilo biti tužan…
Pa malo li je…
Slavu mu!
I hvala brate Džeki!
