„Svi pravi životi su lepi i teški.
Dok god ima mraka biće i svanuća“
Ivo Andrić

Potpuno me je oduševila rečenica Petra Strugara koju sam slučajno uhvatio na tv-u pre neko veče…dok je pričao o svom razvodu: „Onog momenta kad smo se razišli…što bismo se više svađali…zato razvodi i služe“…
Koliko zdravo…normalno…logično i zrelo razmišljanje… 
I koliko samo retko…
Nažalost…
I to me podseti na nešto što odavno znam…
Vrlo bitna stvar kod venčavanja je da se od tog nekog s kim se venčavaš posle možeš i razvesti…
Da je taj neko normalan…civilizovan…fleksibilan…emancipovan i da neće umreti bez nas…
Ili nas ubiti ako se drznemo da odemo od njega…
To je možda i važnija stvar od nekih vrlina koje primetimo na prvu loptu…i koje nas privuku kao neka svetiljka…
Jer i one pržilice za insekte po restoranima jako svetle…
A potpuno paradoksalno…
Mogućnost razvoda je divna baza iz koje može izrasti dobar i ugodan brak…

Vidim ja nešto mi ne ide u poslednje vreme sa malim slovima…
Ali sam nekako sve vreme mislio da je to zbog zamora…jer sam poslednjih godinu dana arčio oči nemilice…
Međutim…
Danas su se konačno potvrdili moji strahovi…
Dame i gospodo…od danas definitivno imam papir da sam ostario…
Mene je u stvari spopala najobičnija staračka dalekovidost…
Ništa drugo…
Pa da…
To i počinje oko četrdesete…
I to me podseti na klijentkinju koja je došla na prvu seansu pre neku godinu…
Na moje uobičajno pitanje: „kako mogu da vam pomognem?“…odgovorila je vrlo kratko: „ja neću da starim“…ja sam se našalio: „da verovatno u ovoj ulici na Vračaru postoji neka od onih klinika za ulepšavanje žena i prezervaciju večne mladosti…a da mi eventualno možemo raditi na njenom prihvatanju i osmišljavanju starenja“…međutim…klijentkinja me je pogledala poluljutito…i u fazonu „nemoj ti da se praviš mnogo pametan“…i rekla samo: „ne…neću ja to…ja hoću da uopšte ne starim“…i tu se otprilike i završila njena psihoterapija…
Jer…
Tu uslugu…nažalost…još uvek nemamo u ponudi…
Kao što tu zgodnu mogućnost uostalom nema ni niko drugi na ovoj planeti…
A nikada ne treba raditi psihoterapiju ukoliko ne postoji konsenzus između psihoterapeuta i klijenta oko toga šta je cilj psihoterapije…
Pravila igre su jasna…
Hteli mi to da prihvatimo ili ne…
Trajanje igre je ograničeno…
Jedina stvar koju mi možemo uraditi je da mudrim…odmerenim življenjem i emancipovanim čuvanjem…usporimo taj proces…
Pogodite ko je kupio šargarepu maločas na pijaci… 🙂
I da iskoristimo vreme koje nam je dato najbolje moguće…u skladu sa našim sistemom vrednosti…
Primetio sam ja zimus negde oko kolokvijuma iz psihoza i prve sede…
A na bore smejalice sam se već navikao…
Mada…
Kada malo bolje razmislim…
Znate li šta su sve te moje oči do sada videle?
Znate li oko čega sam se ja sve sekirao i koliko sam se za neke stvari trudio i borio?
I koliko sam se samo smejao?
Vala…
I neka sam ćorav…prosed…i izboran…
Kakav to Ozbiljan Čovek nije?
Neki šarlatan…šta?
Sigurno da su oni muzejski primerci Brodova…koji iz nekog razloga nikada nisu porinuti u more…prelepi…sjajni…uglancani i savršeno očuvani…
Međutim…
Nije Brod za to pravljen…
U ovaj moj…olupani…razdrndani…i načeti…
Nekako imam poverenja…
Svašta je taj prošao…
A za sledećih pedeset plan plovidbe je jasan…
Samo uživancija…
Puna jedra…
I tropske destinacije… 🙂

„Neću kod lekara da mi tamo nešto ne pronađu“ je podjednako logično…ispravno i pomažuće kao i „neću kod automehaničara pred put na more da mi tamo nešto ne pronađu“…
I baš kao što će vas svaki pošteni majstor izgrditi „što si došao dan pred put“ tako je i u medicini presudno pitanje vremena…
Stvari otkrivene na sistematskim pregledima su po pravilu lečive…kao što i dotrajale kočnice uopšte nisu toliki problem ako ste se nekako bezbedno dovezli do kanala…za razliku od neke planinske nizbrdice…kada će već biti kasno za pametovanje…
Iako je strašno otići kod lekara…i iako čak ni mi lekari ne volimo kod njih da idemo…ne postoji manja cena koju možemo platiti i manji strah koji možemo iskusiti od tog…posmatrano sa aspekta života…i dugoročnog hedonizma…
Da biste na zapadu uopšte i mogli da dobijete neko prvoklasno zdrastveno osiguranje neophodan uslov je da najpre odete na sveobuhvatni sistematski pregled…da vas tamo dobro pretresu…
I sigurno je da to nije pitanje neopisive ljubavi prema klijentu…
Već je to ubedljivo najjeftinija opcija…
Polipčić u debelom creve košta nekoliko stotina eura…da bi se uklonio…
Taj isti polipčić nekoliko godina kasnije kada postane karcinom košta nekoliko stotina hiljada eura…da bi uopšte i pokušali da ga uklone…
Pa neće nas valjda oni više voleti od nas samih…
Ništa skuplje ni nemamo…
Što to ne bismo čuvali?
Makar koliko i naše automobile…

Sećam se kada mi je moj dobri prijatelj sa fakulteta…Ljudina i jedan od najsposobnijih i najčestitijih ljudi koje sam u životu sreo…inače poreklom Goranac…pričao kako je odrastao jašući njihovog porodičnog šarplaninca…čuvarkuću…koji ih je u svojoj mladosti vredno čuvao od vukova i medveda…a kasnije kako je stario…i od ljudi…
I uvek mi je nekako bilo puno srce kada zamislim tu scenu…
Njih dvojicu nasmejane i bezbrižne na nekom božanstvenom divljem proplanku…
Međutim…
Ono što me je najviše oduševilo u toj priči je običaj koji vekovima vlada na Šar-planini…
Veoma je jednostavan…
Ukoliko uspete da otmete ili namamite nekog šarplaninca – vaš je…
Potpuno besplatno…i slobodno ga možete voditi kući…
Naravno…
Takav slučaj još uvek nije zabeležen…
I to me podseti na nešto o čemu često razgovaramo na psihoterapiji…
O muževima i ženama…
I o brakovima…
I kako ni tu još uvek niko nikada nije otet i namamljen da ode…
To je priča za malu decu…i šarena laža…
Svi koji su otišli…
Ili nisu ni pripadali toj porodici…
Ili nisu ni želeli da budu tu…
Ili nisu ni bili rasni…
Nemoguće je ni psa naterati da nekoga zavoli…i da nekome bude odan…
A kamoli čoveka…
Toliko čvrstih lanaca nema…
Osim naravno onih iskonskih…suštinskih i unutrašnjih…
Koji su sasvim druga priča…
I koji su od nekih potpuno drugačijih materijala…
Tananih…
I granitnih…
Tu već spoljašnji uticaji nemaju apsolutno nikakvu moć…

„Nisi ti sine tikva bez korena…smislićemo nešto zajedno“ je možda i najvažnija i najlepša rečenica koju možemo čuti od naše porodice kad smo mladi…
Ta rečenica obavezuje…na dobar način…da se očuva i produži sve ono što je dobro u istoriji te porodice…
Podržava…kada je ta pomoć najpotrebnija…
Razbija strah…kada su oči koje vide opasnosti najveće…
I štiti…spram svih komplikovanosti…nepravdi i nedaća života…koje su ubedljivo najteže kada je čovek najmladji i najkrhkiji…
A najbolja stvar je da se ta rečenica prenosi…
I da je jednog dana i mi možemo reći našima…
Kad se uspravimo i ojačamo…
I kada dođe vreme…da mi podižemo…podržavamo i štitimo…
Kada pogledate većinu uspešnih i srećnih porodica…shvatićete da je njihova glavna komparativna prednost beskonačni Krug Podrške koji se prenosi sa generacije na generaciju…
A neko je to morao jedanput pokrenuti…
Pravo je pitanje zašto to u našim ličnim porodicama ne bismo bili mi?

Krivicu za to kako naši životi izgledaju najčešće tražimo u drugima…iako se ona najređe nalazi tu…
Ljuteći se što se oni ne menjaju u skladu sa time kako smo mi zamislili i isplanirali…i mi u stvari odbijamo da se menjamo…
Ne znam…
Možda nam je tako lakše…
Kukanje daje mali ventil…iluziju da se trudimo…i da se nešto dešava…iako postojano stojimo u mestu…ili još gore uporno udaramo glavom u zid…
Ali dobro…
Niko se naučen nije rodio…
Kao što su ljudi obično prvi deo života socijalisti prepuni ideala…koji čekaju da im društvo da sve ono što žele…a drugi deo života okoreli kapitalisti…koji su to već sve sami sebi obezbedili…
Možda ćemo tako i mi u jednom trenutku početi da fleksibilno menjamo i unapređujemo sebe…
Po onoj staroj „u se i u svoje kljuse“…
Uporno i mudro…
Korak po korak…
Sve dok nam ne bude dobro…

Najveća zabluda bahatih je da tako pobeđuju…
Kratkoročno gledano…sigurno da su u pravu…
Bahatost jako pomaže na dnevnom nivou…
Međutim…
Na duge staze…
Kada se formira bahato društvo…
Kad tad će ih sve stići…i kad tad će nagrabusiti…
Jer uvek postoji bahatiji…
I ništa ne traje doveka…
Zato je možda i jedina šansa da nam bude bolje u stvari da negujemo pristojnost i da budemo fini…
Onu staru iskonsku dobrotu koju još samo ponegde možete sresti…
Uvek…
I u svakoj situaciji…
Jer je sa tim situacija sasvim obrnuta…
Na dnevnom nivou ćemo možda ponekad ispasti magarci…
Što da je smrtonosno…
Ja odavno ne bih pisao… 🙂
Ali na duge staze…
Možda će nas iznenaditi pristojnost i dobrota na koju smo naišli…
Baš onda kada nam bude bila najpotrebnija…
Ako u nešto verujem…
Verujem u to…

Kao što me moj drug veterinar stalno zeza da je lako biti doktor kada nama pacijenti kažu gde ih boli i šta ih muči…
Tako se i ja divim dečjim psihijatrima koji rade sa decom i mladim ljudima bez da znaju kakva će im dalja životna istorija biti…
Nama je lako…
Kada vam na pregled dođe neko sa trideset…četrdeset…pedeset ili šezdeset godina veoma je jednostavno shvatiti da li je on zdrav ili ne…
Ozbiljno bolesni su već morali imati lečenja…i hospitalizacije…jer nije ni postojala šansa da dobace do tih godina bez toga…
Neurotičari su već učestalo donosili pogrešne odluke u krucijalnim životnim trenucima…po pravilu na svoju štetu…i na kraju se nalaze u nekoj jako haotičnoj ili bolnoj životnoj poziciji…koja spolja gledano nema apsolutno nikakvog smisla…ali je oni ne napuštaju ni po koju cenu….
Dok su zdravi nekako uvek donosili promišljene i logične odluke u svoju korist…fleksibilno se adaptirali na novonastale okolnosti…čuvali se…i stavljali sebe na prvo mesto…uspravljali se uporno nakon velikih životnih neuspeha…poraza i nedaća…i sada imaju globalno uređene živote…makar one delove oko kojih su se oni pitali…ili barem idu u pravcu uređenosti…a i dalje nisu ogorčeni i slomljeni…i još uvek veruju da ima smisla živeti i boriti se…jer su uspeli da stvore neki svoj mali mehur normalnosti i uživanja…
Dobra okolnost je da…ako je već neko iz bilo koje pomenute tri grupe pacijenata i morao biti bolestan ili u problemu…nikada nije bilo bolje vreme za to…
Od 2021-ve…
Danas…kao nikada pre…postoji način da se apsolutno svakome pomogne…i da se svako podrži…
Ma na koliko šapa išao…