Krivicu za to kako naši životi izgledaju najčešće tražimo u drugima…iako se ona najređe nalazi tu…
Ljuteći se što se oni ne menjaju u skladu sa time kako smo mi zamislili i isplanirali…i mi u stvari odbijamo da se menjamo…
Ne znam…
Možda nam je tako lakše…
Kukanje daje mali ventil…iluziju da se trudimo…i da se nešto dešava…iako postojano stojimo u mestu…ili još gore uporno udaramo glavom u zid…
Ali dobro…
Niko se naučen nije rodio…
Kao što su ljudi obično prvi deo života socijalisti prepuni ideala…koji čekaju da im društvo da sve ono što žele…a drugi deo života okoreli kapitalisti…koji su to već sve sami sebi obezbedili…
Možda ćemo tako i mi u jednom trenutku početi da fleksibilno menjamo i unapređujemo sebe…
Po onoj staroj „u se i u svoje kljuse“…
Uporno i mudro…
Korak po korak…
Sve dok nam ne bude dobro…