Kao što me moj drug veterinar stalno zeza da je lako biti doktor kada nama pacijenti kažu gde ih boli i šta ih muči…
Tako se i ja divim dečjim psihijatrima koji rade sa decom i mladim ljudima bez da znaju kakva će im dalja životna istorija biti…
Nama je lako…
Kada vam na pregled dođe neko sa trideset…četrdeset…pedeset ili šezdeset godina veoma je jednostavno shvatiti da li je on zdrav ili ne…
Ozbiljno bolesni su već morali imati lečenja…i hospitalizacije…jer nije ni postojala šansa da dobace do tih godina bez toga…
Neurotičari su već učestalo donosili pogrešne odluke u krucijalnim životnim trenucima…po pravilu na svoju štetu…i na kraju se nalaze u nekoj jako haotičnoj ili bolnoj životnoj poziciji…koja spolja gledano nema apsolutno nikakvog smisla…ali je oni ne napuštaju ni po koju cenu….
Dok su zdravi nekako uvek donosili promišljene i logične odluke u svoju korist…fleksibilno se adaptirali na novonastale okolnosti…čuvali se…i stavljali sebe na prvo mesto…uspravljali se uporno nakon velikih životnih neuspeha…poraza i nedaća…i sada imaju globalno uređene živote…makar one delove oko kojih su se oni pitali…ili barem idu u pravcu uređenosti…a i dalje nisu ogorčeni i slomljeni…i još uvek veruju da ima smisla živeti i boriti se…jer su uspeli da stvore neki svoj mali mehur normalnosti i uživanja…
Dobra okolnost je da…ako je već neko iz bilo koje pomenute tri grupe pacijenata i morao biti bolestan ili u problemu…nikada nije bilo bolje vreme za to…
Od 2021-ve…
Danas…kao nikada pre…postoji način da se apsolutno svakome pomogne…i da se svako podrži…
Ma na koliko šapa išao…