Sećam se kada mi je moj dobri prijatelj sa fakulteta…Ljudina i jedan od najsposobnijih i najčestitijih ljudi koje sam u životu sreo…inače poreklom Goranac…pričao kako je odrastao jašući njihovog porodičnog šarplaninca…čuvarkuću…koji ih je u svojoj mladosti vredno čuvao od vukova i medveda…a kasnije kako je stario…i od ljudi…
I uvek mi je nekako bilo puno srce kada zamislim tu scenu…
Njih dvojicu nasmejane i bezbrižne na nekom božanstvenom divljem proplanku…
Međutim…
Ono što me je najviše oduševilo u toj priči je običaj koji vekovima vlada na Šar-planini…
Veoma je jednostavan…
Ukoliko uspete da otmete ili namamite nekog šarplaninca – vaš je…
Potpuno besplatno…i slobodno ga možete voditi kući…
Naravno…
Takav slučaj još uvek nije zabeležen…
I to me podseti na nešto o čemu često razgovaramo na psihoterapiji…
O muževima i ženama…
I o brakovima…
I kako ni tu još uvek niko nikada nije otet i namamljen da ode…
To je priča za malu decu…i šarena laža…
Svi koji su otišli…
Ili nisu ni pripadali toj porodici…
Ili nisu ni želeli da budu tu…
Ili nisu ni bili rasni…
Nemoguće je ni psa naterati da nekoga zavoli…i da nekome bude odan…
A kamoli čoveka…
Toliko čvrstih lanaca nema…
Osim naravno onih iskonskih…suštinskih i unutrašnjih…
Koji su sasvim druga priča…
I koji su od nekih potpuno drugačijih materijala…
Tananih…
I granitnih…
Tu već spoljašnji uticaji nemaju apsolutno nikakvu moć…