Ja sam se za ovih petnaest godina u psihijatriji toliko udaljio od ostale medicine da…ne daj Bože…da nekome pozli u mojoj ordinaciji…i da kaže…“doktore umirem“…ja bih mogao samo da pozovem hitnu pomoć…i da ga pitam „A jeste li uopšte i živeli?“… 🙂
Mada…
Kad malo bolje razmislim…
Ne znam da li postoji i jedno pitnje koje suštinski leči više od tog?
Kako napredujete kroz studije medicine tako vam u jednom trenutku postaje kristalno jasno koliko beskonačno mnogo stvari treba da se posloži da bi čovek uopšte i nastao…i bio živ…
A onda još dvaput toliko da bi bio zdrav…i da bi sve u njemu funkcionisalo u optimalnim uslovima…
I onda vrlo brzo postanete svesni naivnosti… nažalost veoma čestog stila življenja…u kome se sreća i radost stalno odlažu za neke specijalne prilike…
A u stvari…
Biti živ je specijalna prilika…
I to je jedini ispravan način kako se prema toj vraškoj privilegiji i treba odnositi…
Jednom se živi…zar ne?
Hajde da vidimo kog će žanra biti sledeća Poglavlja u našoj priči…
Možda je dosta bilo horora…drame…i komplikovanih zapleta…
Možda je došlo pravo vreme za Avanturu…ili Ljubić…
I možda još nemamo dogovoren definitivni broj stranica sa Urednikom…
Ali me zato neobično raduje činjenica da je Olovka u našim rukama…
Hajmo se raspisati do daske…
Neka štrca mastilo na sve strane…
Neka bude lepo…
Neka bude zabavno…
Neka bude zanimljivo…
I možda nikada i nije bila bolja prilika da započnemo no u ovu kišnu nedelju…
Ipak je to jedan sasvim poseban dan…
Prilika nad prilikama…
U moru mudrih i naučno sofisriciranih znanja koje sam imao priliku da čujem ovaj vikend u Bečićima…ipak mi se najviše izdvojio jedan kratak savet…izrečen tokom najvažnijeg dela svakog kongresa…a to je svakako društveni program…ovom prlikom uz sjajno organizovanu muziku i vino tokom krstarenja po božanstvenoj Boki Kotorskoj…
Savet je izgovorila jedna sjajna Profesorka pred penzijom…doajen farmacije…i erudita…žena sa kojom nakon tri minuta razgovora shvatite da je to jedan ozbilljan svetski nivo…i jedna suštinska intelektualnost i širokoumnost…i da je to svakako jedna žena koja je znala da živi…
Vrlo je kratak…
„Mladi kolega…idite dok vas zovu“…
Sećam se da sam samo zastao…
Nasmešio se…
I rekao hvala…
Kao i sve velike mudrosti…i ova je vrlo jednostavna…
Prosto je…
Ne postoji veća zabluda od one da ima vremena…
I još uvek ne postoji bolji repelent za prolaznost od ispunjenog života…
Život sam po sebi nema neki poseban smisao…
Kakva je zato samo radost da svako od nas može da odabere svoj smisao i svoj način življenja…
I da ga onda zastupa i brani do poslednjeg daha…
Dobro…
Možda sam đed za medicinijade…mada sam bio ubeđen da ću večno ići na njih…
Ali za kongrese…te Medicinijade za Odrasle…se tek zagrevam…
I ne da ću ići kad me pozovu…
Nego se nosim mišlju da rasprostrem mali štand u Knez Mihajlovoj…
Vladimir Đurić…
Psihijatar…
Voli da priča…
Tačnije ne zaklapa…
Voli da putuje…
Voli da upoznaje Ljude sa Širokim Dušama…Pametnim Očima…i Raskošnim Osmesima…
Voli sa se druži…
Voli da stiče nova iskustva…
Predavaće za stan i hranu… 🙂
I broj telefona u dnu…
Ne znam koliko ću živeti…
Ali bih voleo da u trenu kad zalepršam ka gore…mogu samo da se nasmešim…i pomislim…Đuriću bravo…ponosan sam na tebe…
Boga mi si ga živeo…
Svaka čast…
Nemaš za čim da žališ…
I da se onda samo blaženo zavalim u oblak i zažmurim…dok se pred očima prikazuje šareni kaleidoskop svih tih božanstveno lepih trenutaka…uspomena i ludih sećanja…
Život bez kajanja u skladu sa sopstvenim sistemom vrednosti je večiti antidot smrti…
Eto…
Ponekad se na kongresima farmaceuta otkriju i Ultimativni Lekovi za Dušu…
Hvala Profesorka…
Lekcija je više nego usvojena… 🙂
Jako volim Budvu…
Decenijama već…
Tu sam bio na svom prvom letovanju sa društvom sa 16 godina…spucao sav džeparac drugo veče…a potom 5 dana jeo jedan burek u pekari za doručak i jedan giros za večeru u Školijeri…i sedeo sa drugovima na nekoj trafo stanici blizu Trokadera…jer se tu sasvim lepo čula muzika iz onih klubova koji su mi tad izgledali kao Las Vegas…a naš preostali budžet je mogao da pokrije i umerenu konzumaciju…
Potom mi je postala zauvek urezana u duši zbog jedno deset medicinijada na kojima sam bio…bukvalno srećan i nasmešen u svakom trenutku…i sa takvim ludim uspomenama zbog kojih u stvari i treba studirati…jer sve ostalo će se stići i naučiti i sve zaista piše u knjigama…ali retko kada ćete čuti nekoga da vam kaže…kako mi je bilo lepo na studijama…sećaš se kad smo ono listali stranice i podvlačili… 🙂
Onda sam tu dolazio u nekim mračnim godinama po mene…kada nisam kontrolisao svoju sudbinu i osećao se poniženo i bezvredno…i često jako tužan kretao put mora…samo da se malo isključim iz patnje…koja bi nekako uvek postajala za nijansu manja čim bih pukao gore na Brajiće…i bacio pogled na onu ljepotu…uvek bi mi se u tom trenutku nekako vratila nada da će sve biti ok…i da je život ipak lep…i mislim da prosto nikada u životu za ovih 900 dolazaka u Budvu do sad…nisam bio nesrećan kada pođem dole niz te serpetnine…spustim malo prozore…udahnem duboko na nozdrve koliko god jako mogu…osetim tu Ariju u duši i odvrnem muziku do daske…
I onda su konačno došle godine u kojima je trud počeo da se isplaćuje…gde shvatiš da je i Beograd primorje kada možeš sebi da priuštiš avionsku kartu…i kako hoteli sa pet zvezdica postoje iz jednog jedinog razloga…a to je da ti bude jako lepo i da niočemu bukvalno ne razmišljaš dok maksimalno uživaš u svakom pogledu kako ljudsko biće može uživati dok si tu…i dok se ispunjavaš tim osećajem da si uspeo u životu i da sada tebi sve to pripada…i da je to sve potpuno normalno…
I sada se verovatno već pitate zašto ja ovo sve pišem…
Prosto je…
Hteo sam sa vama da podelim reč veću od svih…
Pet slova koje vam mogu spasiti dušu…
A to je reč TAMAN…
Ta reč opisuje tačnu poziciju u kojoj se nalaze ljudi koji su na ovoj planeti najsrećniji…a to je zaista uvek negde tačno između PREMALO I PREVIŠE…
Jednostavno je…
Premalo će nas izbaciti iz igre…
Zamislite da nikad nisam imao mogućnost da budem u Budvi…koliko bih samo Uspomena propustio…hvala majko na svakom odricanju…bilo je tu džeparca da se rastegne do kraja letovanja nego nas ponese ta pesma…i eto…ali lep je giros…i sta može mladom telu uopšte i faliti…
A previše nam zaista nije ni potrebno…
Moja prva asocijacija kada sam ušao u sobu od 60 kvadrata u Splendidu koja je raskošna bukvalno kao iz nekog dobrog filma je bila…Bože…kako bi se nas 40 ovde brat bratu smestili na medicinijadi i kako nikome nista aposolutno ne bi falilo…svakako bi se fokusirali na šalu…beskrajne doskočice…grohot i gitare uz more…a i važilo bi iskonsko pravilo muških soba…“ko prvi privede njegova je i soba“…koliko sam samo noći kukavac crni proveo po foteljama u foaljeima hotela zbog tog prokletog pravila…i glupe navike da su mi drugovi vazda dobri frajeri… 🙂
Što sve dalje implicira da ne moramo toliko ni da strepimo da li ćemo stići do tih gormjih pozicija…a možda ni da lomimo naše kičmice vazda negde trčeći…gubeći dragoceno vreme…i odlažući sve što je lepo i što zaista volimo da radimo… da bi smo jednog dana imali osam kupki…šesnaest različitih peškira…troslojni toalet papir i brendirane hotelske papuče…
Da bismo dobacili do tog statusa gde počinje previše…
Jer nema tu dame i gospodo uopšte toliko sreće koliko deluje da ima…
Sve je to lepo i udobno…
Ali sreća je u Taman…
A Taman mi sami sebi srećom biramo…
Taman je kišni dan…
Taman je mala porodična konoba tik uz more u Rafailovićima…
Taman je rashlađeno domaće vino…
Taman je crnogorski kačamak za predjelo…a njeguški stek posle…
Taman su Kumovi za stolom…pet sati neprestanog smeha…intelekualnih doskočica i jedne čiste životne radosti…
Taman je neprestana šala i zajebancija sa njima…taj blistavi fenomen Sinhroniciteta Duša…Raširenih Umova…i zajedničkih Vrednosti i Pogleda na svet…
Taman su moji Kumovi…
Taman su one neke naše pesme od kojih se ježimo tiho puštene sa telefona…baš u trenu kada smo se razgalili…
Taman je kada shvatite da je lepo vreme na moru u stvari samo za amatere…
I da je DOLCHE FAR NIENTE…najveća civilizacijska tekovina i dostugnuće Mediterana…
Ta umetnost da se ne radi ništa…a da se u tome jako uživa…
Da se zastane…uspori i odmori…
Da se napuni malo Duša…kad god je to moguće nekim malim Ugođajem i Radošću…
Taman je kada shvatite da je Društvo najvažnije…i stanje Svesti u kome ste…a ne okolnosti…
Naći sebi Taman je sve…
I najsrećniji ljudi koje poznajem su to već uspeli…
I sada jako ozbiljno čuvaju svoje Taman…
Hajde da učimo od njih…
Hajde da budemo kao oni…
Jer prosto je…
Znate već…
Koliko si srećan toliko si u pravu…
A ja ne znam nikoga kome to više polazi za rukom…
Pečata mi specijalističkog 😉
Još uvek mi samo poezija pomaže da neke stvari svarim…
Ona ionako govori o onome što se ne može izgovoriti…
Tako i ova savršena pesmica…
“Sine, ako se desi,
A desiće se,
Da nestane svjetla ispred i iza tebe,
Ne brini,
Nastavi gdje si kren’o,
I reci:
“Ne moraš ni svjetlit’ jebem ti majku!
Naći ću put u mraku sam!”
Eto.”
Damir Avdić
Eto…
Glavu gore…
Idemo dalje…
Nek’ se mrak boji nas…
Danima ne znam šta da napišem…
Jednostavno nisam pametan…
Čitamo mi o tome u psihijatrijskim knjigama po kojima učimo…koje su mahom američke i zapadnoevropske…ali nekako uvek mislimo…neće to kod nas…
I onda…
Prosto neverovatna tragedija…
Jutros mi je na internetu iskočilo nekoliko stvari koje su mi pomogle da artikulišem svoje misli i osećanja…
Prvi su stihovi sa stranice Mamica pesmarica – Ivana Arsić…koji su me baš dotakli…
„Na rukama deteta tragovi tereta
Baruta i krvi
To dete ili društvo…
Ko je pucao prvi?“
I onda sam samo shvatio…da možda i ja grešim kada savetujem moje klijente i pacijente da gledaju prvo sebe i svoje porodice…da tu prevrnu nebo i zemlju da poslože sve kako i treba…a da se društvom pozabave tek kada to oposle…na izborima rano ujutru ili na nekom građanskom protestu…osim ako baš nisu odlučili da se bave politikom ili aktivizmom…i da na taj način menjaju sistem…
Da naprave oko sebe i svojih Mehure Normalnosti koji će ih štititi…i u kojima će važiti sistem vrednosti koji su oni odabrali…koji ih smiruje i koji ih uvodi u dugoročni hedonizam…i u kojima su okruženi ljudima koji im prijaju…
No onda vam ovakva tuga razbije tu iluziju da su mehuri dovoljno jaki i bezbedni…
Oni jednostavno pucaju pred Oštrim Bodljama neuređenog društva…krhkih institucija i sistema koji ne funkcioniše…
I jednostavno niko od nas neće moći da se opusti dok ne napravimo sebi društvo u kome se poštuje samo nekoliko stvari:
1. Pravo i Zakoni…koji važe aposolutno za sve…
2. Znanje…koje se jako ceni…i koje omogućava ljudima dostojanstvo…dobar život i sigurnost da će na najvažnijim i najpotrebnijim mestima biti najškolovaniji i najbolji ljudi…
3. Pristojnost…da moja sloboda uvek ide samo do onog nivoa dok ne počinje da ugrožava slobodu drugih…
I time svako od nas treba da se pozabavi…na sve načine koji su nam dostupni…
A pogotovo time što ćemo se uvek jasno i glasno usprotiviti prirodnim neprijateljima uređenog društva:
1. Nepravdi…
2. Gluposti…
3. Bahatosti…
I možda time što će svako od nas početi da obavlja svoj posao baš onako kako treba…kako piše u nekoj knjizi ili nekom zakonu…ili onako kako je zdravorazumski…
Od najbazičnijih stvari…jer jedno je kad pustiš nekoga za 50 eura da vozi pijan…a sasvim drugo kad ti taj neko zgazi nekoga koga jako voliš…
Do onih suštinskih zbog kojih je jako lepo i opuštajuće živeti u uređenim društvima…gde sistem dobro funkcioniše…od dna do vrha…
Kako bi tom kompleksnom sinergijom u kojoj svako radi ono za šta je Bogom dan ili za šta se mukotrpno školovao mi na kraju dobili društvo u kome će biti mesta za sve…i u kome će svako biti maksimalno zaštićen…poštovan…obezbeđen i dostojanstven…
To možemo samo ako se svako od nas potrudi da svoj posao obavi savesno…stručno…pošteno i čestito…
Prvi ja…
Da na primer svako iz moje ordinacije izađe za mrvicu lakši i optimističniji…sa podeljenom mukom…i sa kapljicom nade…
Ali i tako što ću biti dobar sin…brat i ujak…
I drug i kum…
I komšija…
I sugrađanin…
I vozač…
Ma pristojni čekač u redu u Maksiju…
Jasna mi je odavno ona stara da „ako hoćeš da promeniš svet… idi kući i voli svoju porodicu“
I ona svakako i dalje važi…
Možda samo treba da proširimo Našu Porodicu malo šire…
Pa i nije nas ostalo previše u ovoj zemlji…
Maltene smo svi malo dalji Rođaci…
A svakako Zemljaci…koji treba da se drže zajedno…i pomažu…
A da ne kažem da je svakome ko je iole čitao i putovao sasvim jasno da smo u stvari svi mi Zemljani u stvari Zemljaci…
I da možda ne mislimo i ne živimo isto…
Ali svakako imamo ista osećanja…
A malo li je to…
Ako počnemo da se volimo…podržavamo…čuvamo…i obraćamo pažnju jedni na druge…ne sumnjam da će onda početi da važi i ona premudra izreka blaženopočivšeg Patrijarha Pavla…
„Biće nam bolje, kad mi budemo bolji“
Eto…ja ću se potruditi da počnem od danas…
To će biti moj način borbe protiv ovog zla…tuge i nesreće…
Jer mi treba nešto optimistično za šta da se uhvatim…
A vi se dragi Rođaci i Zemljaci…molim vas…pridružite…
Svima će nam to kad tad goditi…
I svima će nam se to kad tad vratiti…
Nijednu pesmu ne volim kao ovu…
I nijedna nema toliku moć…da me nekako trgne…da živim…
„Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina se popeo
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta
na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio jedan od onih
što je razumno i plodno proživeo
svaki minut svog života:
imao sam, jasno, i časaka radosti.
Ali kad bih mogao nazad da se vratim
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
Kad bih opet mogao da živim
lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite,
imam 85 godina,
i znam
da umirem.“
Jorge Luis Borges
Postoji samo jedan jedini razlog zašto nam se neko ne javlja…ne odgovara nam na poruke i izbegava svaku mogućnost da provede bilo kakvo vreme sa nama…
Odgovor je vrlo jednostavan i još više surov…
NEĆE NAS…
Eto tako…
I na to ima svo pravo ovog sveta…
O ukusima je uvek bili suludo raspravljati se…
Od tog Izvora Poniženja uvek vode dva putića…
Jedan nizbrdo…lagan i logičan…a to je da legnemo negde i upadnemo u dubiozu da je život proklet…da nikada nećemo biti srećni…jer nas niko i nikada neće hteti…ili makar ovi koji se nama dopadaju…i da u tom samosažaljenju i lično odabranoj preferentnoj autodestruciji…kojih makar ima hiljadu…sačekamo da prođe…mada češće prođe život…ili prođemo mi…
Drugi put vodi strmo uzbrdo…
I uvek je krivudav i težak…
Zahvaliti se na tome što nas neko neće…
Shvatiti to kao deo života…
Prosto je…
Nije Kosmos Đurićocentričan…
Naprotiv…
Mi smo samo Prah sa Dušom…koja voli da se raduje…
I da se onda posvetimo jednom jedinom načinu koji zaista leči ranjenu dušu…
A to je masivan rad na svim poljima koje su nama važne…kako bi stekli ili unapredili postojeće resurse…postali Bolja Prilika…i stvorili sebi alternative…koje će nas povesti do još većih uspeha…i još veće sreće…
Volim onu o zatvorenim vratima i Otškrinutim Prozorima…
A još više onu sa interneta…“ako ću već da patim patiću zbog nekog Breda Pita…a ne zbog tebe Milorade iz Borče…“ 🙂
Najlakše će nam biti ako shvatimo da postoji zaista samo jedna osoba koja nas može učiniti iskonski srećnim…
A to smo mi sami…
Sve ostalo je plakanje što nam sudbina nije dala ono što smo zamislili…
A to je već sasvim detinja stvar…
Uspešni…ostvareni i srećni ljudi se uvek dešavaju sudbini…
A ne obrnuto…
Stoga…
Glavu gore…
Hvala vam dame i gospodo što nas nećete…
Vidimo se za par godina…
Joj…koliko će vam samo tada biti teško… 🙂
Ali ništa zato…
Nije to nikakav smak sveta…
Važiće ovaj tekst i tada…
Kao što oduvek i važi…
Znate već onu staru da muža i lubenicu ne možeš izabrati…već samo potrefiti… 🙂
I razmišljam o ženama koje nisu potrefile iz prve…
O ženama koje su bile dovoljno mudre da to shvate…
Pa dovoljno hrabre da to sebi priznaju i da se jednostavno zahvale na iskustvu…i pođu dalje…
Da se oslone na svoje već postojeće ili novostečene resurse…
I da potraže novu sreću…
Novo deljenje karata…sada kao ozbiljnije Igračice…
Razmišljam koliko su neke od njih zaista Mustre za Zemljanke…
Sjajne…ispravne…pametne…lepe i sposobne…
Neko koga bi trebalo da pošaljemo kao članove delegacije kada bi pošli kod Malih Zelenih na neku udaljenu planetu u kosmosu…
Što da se ne pokažemo u najboljem svetlu…
I razmišljam kako nema puno boljih pozicija u životu no kad više ništa ne moraš…a možeš sve…
I razmišljam koliko se za njih uopšte ne treba sekirati…
Ko zna da čuva sebe…
Kad tad će izaći na zelenu granu…
I procvetati…
Zato je i bitno da im damo svu moguću podršku…
Jer su to u principu sve naše majke…sestre i ćerke…
Kako bi Unukama bilo još lakše da žive po onom iskonskom pravilu…
S muškarcem treba da ti bude lepo…
Da ti bude ružno to možeš sestro i sama…
Stoga…
Živele Žene…
Živelo čuvanje sebe…
A i znate već…
Ništa nema toliku moć da vam ulepša život koliko jedna srećna…zadovoljna i voljena žena…
Zamislite šta može da uradi čitav pokret takvih…
Kakav bi to samo bio raj na ovoj planeti…
Ne bi ni morali da putujemo daleko…
Dolazili bi Mali Zeleni na školovanje kod nas…
Pročulo bi se da se ovde baš dobro živi…
