Između izreka „Ne čuvaj ništa za posebne prilike. Biti živ je posebna prilika“ – Mary Engelbreit…i „Najteži teret koji leži na detetovim ramenima je neproživljeni život njegovih roditelja“ – Karla Gustava Junga…se i krije najveći mogući protivotrov za to da ne budemo jako tužni i nesrećni kada tamo negde u starosti budemo podvukli crtu…i okrenuli se da pogledamo kako smo to do tad živeli…
To je jedini pravi put i da budemo dobri rodetelji…da deci budemo dobri Uzori…i da im pokažemo da je najgore u ovom životu biti mučenik i žrtva jer smo to sami sebi izabrali a nije bilo neophodno…a i da bi mogli da ih pustimo…kada dođe vreme za to…što je uvek neuporedivo lakše roditeljima koji imaju i neku drugu radost u životu osim dece…
Ponekad takav način življenja omogućava i da imamo više dece…ali to je opciono…nek su živa i zdrava…eno moj drug čeka dete i sa rođenom ženom i sa devojkom…šta će mu faliti…kakav je to muškarac koji ne može da iškoluje dvoje dece…sve se to posle nekako uredi ako su ljudi zdravi u glavi…nek nam i njegova žena kasnije rodi jednog lepog komšijinog…i svi srećni…svi zadovoljni…
Deca će se svakako lepo družiti sa braćom i sestrama…ko da je njima važno čija su…jaka stvar…ako si dobar drug…možda bismo svi mi odrasli mogli da malo učimo od njih o pravim vrednostima…o suštini…a ne o formi i suvoparnim pravilnicima o nečijem poreklu…
A svakako pošto će sve jako brzo proći…i pošto će nas ljudi svakako osuđivati…možda ne bi bilo zgoreg da izaberemo neku opciju u kojoj ćemo biti jako jako srećni…u kojoj ćemo se smejati oko glave…i koja će biti jako zabavna…
Makar nek nama bude lepo u životu…
Kad već nije ovima koji sude…
Mora neko i da živi…
Mora neko i da upravlja Karavanima…
Za Laveže se ne treba brinuti…
Njih će uvek biti…
Oni su sastvani deo svake Velike Ekspedicije…
Mada…
Znate i onu iz stripa…
„Jednom se živi“
„Nije tačno! Jednom se umire. Živi se svaki dan“…
O hvala ti Snupi…
Veliki Mudrače…

Tačno se sećam tog dana…
Sećam se gde sam stajao…
Sećam se koliko je bilo vruće i sparno…
Sećam se koliko sam bio umoran od svega…
I sećam se koliko mi je bilo teško…
I koliko nisam mogao više…
Jednostavno…
Bio sam mlad i krhk…neiskusan i naivan…debitant u ozbiljnom životu…i još nisam oguglao na nepravdu i neostvarene želje…i sve me je prosto preplavilo…
Prišao sam samo ivici Brankovog mosta…
I pogledao dole u Savu…
Prozujala mi je kroz glavu misao kako mi koji smo radili u Lazi znamo nivo patologije kod nekoga ko je pokušao suicid po tome da li je taj neko sa mosta skačio u vodu ili na beton…
A ja sam u tom trenutku stajao iznad onih tramvajskih šina…
I stvarno je bilo fifti fifti u duši…
Toliko je bio težak taj dan…
Odnosno te godine muke…bola i poniženja…i jedne sveopšte nesreće…
Jednostavno sam predugo patio…i nije mi beskrajno dugo išlo…
I onda sam se setio onog čoveka koji je kasnije postao fantastičan govornik o suludosti i besmislu suicida kao koncepta…naravno nakon što je preživeo svoj…i koji je poznat po onom citatu da „onog trenutka kada sam skočio sa Golden Bridža u San Fancisku…i počeo da propadam kroz vazduh…upravo u tom trenutku mi je postalo jasno…da su svi moji do tada nerešivi problemi…u jednom trenutku postali rešivi…osim činjenice da se približavam vodi“…
I ne znam ni sam kako sam se okrenuo…u tom trenutku je naišla 65-ica i ja sam samo pojačao muziku na ipodu i ušao u bus…i vratio se kući…
To je bilo pre deset godina…
I uvek tu priču pričam svojim pacijentima…
Uz onaj komentar mog najvažnijeg profesora i učitelja…“jebeš Vlado čoveka koji nikad nije bio depresivan…šta je on u stvari…neki šarlatan…naša sveta dužnost kao psihijatara u tim teškim časovima je da ih zaštitimo od njih samih“…
I onda im kažem da je najvažniji razlog da se čovek ne ubije…upravo činjenica da su okolnosti u životu vrlo vrlo promenjive…
Da ja skočih tog dana…ne bih video ove divne dane…
Ma šta dane…ove godine u kojima jako dobro živim…i u kojima imam sve što mi zaista i treba…
U kojima znam šta je važno…i koliko se ponekad sekiramo oko potpunih gluposti…
Volim onu staru da svaki svetac ima prošlost a svaki grešnik budućnost…
Čvrsto verujem da isto važi i za Nesrećne…
Ponekad odluku o suicidu samo trebe odložiti sa neki kasniji period…
Godinu dana nakon ovog mog trenutka…se rešio jedan veliki problem…
A za tri i drugi…
Za pet sam se ja opametio i prestao da lupam ovu moju lepu magareću glavu o čvrsto zatvorena vrata…i pogledao ka širom odškrinutom prozoru…
Za šest meseci od kad sam promolio glavu kroz taj prozor…život je postao sasvim podnošljiv…
A pre tri jako lep…
Ništa od toga ne bih video da me nema…
Dobro i da nemam sve ove moje divne Aždajice oko sebe…
Šta uopšte i može život čoveku koji oko sebe ima Ljudine koje ga jako vole…
A iako ih nema…te osobe se mogu uvek steći ako gledamo otvorenog srca…
Tako da…braćo i sestre…dajte sebi vremena…
Dajte životu priliku…
I sebi da se razvijete…porastete i očvrsnete…
Pacijentima ne mogu…ali samom sebi bih sad zveknuo šamarčinu da mogu da se vratim u taj trenutak…i rekao „Đuriću…princezo…saberi se…ne mora sve biti onako kako si zamislio…dozovi se pameti i polazi kući…pa ujutru pravimo plan…kako da nam bude bolje…verujem u tebe…i biće sve u redu…videćeš…“
Jer prosto…
Ko još prekida utakmicu i demonstrativno odlazi sa terena kada gubi 20 razlike u prvoj četvrtini…
To nije sporstki…
A ni ljudski…
Šampioni se obično otkrivaju onda kad je teško…
I retko ko je to postao bez ozbiljnih poraza…teških povreda…surovih nepravdi…i još većeg treniranja…upornosti i sazrevanja…
Suicid je uvek trajno rešenje za vrlo promenjive probleme…situacije i stanja…
Zato ljudima filozofski kao psihijatri i ne dozvoljavamo da se ubiju…iako oni to hoće..tačnije misle da žele…
Suspendujemo im volju na kratko dok ponovo ne postane zdrava i usmerena u dobrom pravcu…i hospitalizujemo ih u zaštićene uslove…gde i da hoće…ni ne mogu da naprave neku glupost…
Jer…
Kao što se hirurzi i onkolozi bore protiv karcionama…i svake zlonamerne ćelije…mi se kao profesionalci borimo protiv tih mračnih misli…da nema više smisla boriti se…i živeti…i da nikada neće biti bolje…koje su ponekad i smrtonosnije…ako im dozvolimo da zavladaju…
Ali nećemo…
Čvrsto verujem u to da…
Nema te psihijatrijske bolesti koja se ne može zalečiti…
Nema tog života koji se ne može urediti…
Nema tog čoveka kome se ne može pomoći…
Ukoliko imamo vremena…
Niko ne zna više od psihijatara da vreme leči sve…
Ponekad je ono naš najvažniji lek…
Pre neki mesec sam se sa jednom divnom osobom dogovorio da izvrši suicid za deset godina…
Kad napuni 31-nu godinu…
O kako se samo radujem tom razgovoru 2033-će…kad mi bude objašnjavala kako joj je krenulo…uprkos svemu…i šta je sve shvatila i naučila…i kako je život lep…
Ili slici sa mora…
I osmehu/sima koji dominira/ju slikom…
Znate već…niko se toliko lepo ne smeši…kao oni koji su dugo plakali…
Sve je to deo života…
Koliko god bio težak…
Majku mu…
Zna ponekad da bude još triput lepši…
I uvek vredi boriti se…
Za te Zlatne Dane…koji uvek mogu doći…

Baš volim onu Kamijevu da je „čovek jedino stvorenje koje odbija da bude ono što jeste“…
Još više volim što se u tom smeru obično i krije lek za raznorazne psihičke tegobe…
Prosto je…
Kao što su autentični ljudi jako privlačni…možda ne svima…ali svakako jesu njima samima i njihovima…što je svakako i najvažnije…
Tako i život u skladu sa sopstvenim vrednostima prosto rasteruje tmurne oblake duševne patnje…
Tako da…
Ako ne volite bolnice…uzmite danas jabuku i malo prošetajte…
Ukoliko ne volite psihoterapeute…
Proživite danas jedan sat u skladu sa time ko ste zaista…
Pa sutra dva…
Morate nam malo pomoći…
Potpuno smo prebukirani…
I hvala drage Kolege…
Teška je i izazovana borba za mentalno zdravlje…
Moramo se držati zajedno…

Uvek me je uveseljavala etimologija reči…
Još od onda kad je jedan naš Profa mrtav ladan na predavanju na fakultetu rekao da je ljubavnica najlepša srpska reč jer u sebi sadrži reč ljubav… 🙂
I uvek mi je slatko kada moji prijatelji koji imaju pse…njih obavezno nazivaju ljubimcima…nekako ih odmah zamislim kako ih onako glasno cmaču i vole…i pričaju „ma šta je bre bilo lepi moj“…
Ipak…moj definitivni favorit je reč Raspuštenica…jer ta reč u sebi sadrži Raspust…sećate se…najlepši period školovanja…ono vreme kad se uživa…raduje…igra…odmara…i kad se ništa ne mora…osim da vam bude lepo…
Stoga…
Pravda za Raspuštenike i Raspuštenice… 🙂
Malo ko je dame i gospodo u boljoj poziciji od vas…
Da može sve…
A da ništa ne mora…
Osvestite tu privilegiju…
I iskoristite je onako do petinih žila…
Ako je neko zaslužio da uživa na raspustu to su onda oni koji su se namučili tokom prethodne školske godine…
Stoga…
Radujte se svakom danu…
Ma šta danu…
Minutu…koji je kalibrisan onako baš za vašu dušu…
Jer…
Ne znam da l’ da vam kažem…
Eto nove školske godine uskoro… 🙂
Čovek je to…
Voli do voli…
Što i nije nikakav problem dok se čuva…i dok mu je dobro…
I dok je pokretljiv…
Šta su ikada mogli nepovoljan vetar i nemirno more Veštom Kapetanu…
Taj će uvek doći tamo gde je naumio…
I gde će mu sve biti potaman…
Znate već…
Sve će biti dobro na kraju…
Ako nije dobro…
Onda nije ni kraj…

Najkraća definicija Prijatelja je da je to neko ko se istinski raduje našim uspesima i ko nam iskonski želi dobro…
Čvrsto verujem da bi to trebalo da bude suštinski uslov sine qua non i za nekoga koga smatramo emotivnim Partnerom…i za nekoga koga smatramo Porodicom…
Sve ostalo je samo forma…
Pitanje nijansi…i ukusa…
Kakva je samo sreća da…ukoliko su nam duše otškrinute…konkurs za sve tri pozicije je vazda otvoren…
I uvek se može pojaviti neko ko nam može postati sve…
Ili više njih…koje ćemo razdeliti po uslovima konkursa za svaku pojedinačnu poziciju…
Iako me već godinama fascinira ona Jalomova „da moramo u jednom trenutku odbaciti želju za boljom prošlošću“…
Još me više raduje činjenica da se za društvo u budućnosti itekamo pitamo…
Neobično mi ta okolnost raduje Dušu…
I retko šta me čini većim Optimistom…

Jako volim onaj fazon sa pijace koji kaže da crva u trešnjama ima ako ga tražiš…
Ako ga ne tražiš…onda ga ni nema… 🙂
Slično je i sa većinom problema oko kojih smo anksiozni u životu…
Zato se i treba uvek fokusirati na Slast…
A ne na potencijalne nesavršenosti svake pojedinačne trešnje…
I punom rukom ih zahvatati…
I zamusaviti se maksimalno dok ih jedemo…
I smešiti se od uveta do uveta dok nam slatki sokovi cure niz bradu…
Jedino tako i treba jesti trešnje…
Jedino tako i treba živeti…

Obožavam onu staru od Viktora Igoa koja kaže da „zli ljudi zavide i mrze, to je njihov način divljenja“
I potpuno sam svestan njene istinitosti…
Ono čega sam još svestan je i činjenica da ti ljudi ne moraju biti suštinski zli…već je sasvim dovoljno samo da budu nesrećni i frustrirani…i dugo zaglavljeni u nekoj lošoj životnoj poziciji…
To kao i sve ostalo nisam naučio iz knjiga…
Već po sebi…
Jer možda i ne postoji nešto što me je više prenerazilo u nekim mračnim trenucima po mene od činjenice da i ja itekako mogu da zavidim…
O još kako…
Možda samo nije bilo potrebe za tim…dok mi je sve išlo od ruke…
Pa nije ni bilo potrebe da to bude moj manir…
I da i ja mogu da upadnem u ono stanje svesti…kada mi se više ništa ne dopada…i kada u svemu tražim samo ružno…i kada svakome nađem manu…i kada mi sve smeta…
Mada mi je svakog trenutka bilo jasno da u stvari ja nisam dobro…i da nije problem u ljudima oko mene…već u meni…i u mom kvalitetu života…i da mi možda tu fali stvari koje bi mi se svidele…
A teško je to priznati…
I nekako poražavajuće…
Mnogo je lakše baviti se drugima…njihovim izborima…i sudbinama…
Ali dobro ko živi taj i greši…
Zavist može biti crna…pogubna i izrazito kontraproduktivna ukoliko za cilj ima da se neko pored nas degradira i uništi…jer nam tim činom nikada neće postati bolje…a mi ćemo samo proćerdati vreme i energiju potrebnu za naš rast i razvoj…
Ili bela i spasonosna…ukoliko za cilj ima da nas motiviše da i mi porastemo baš u tom smeru u kome smo nekom zavideli…i da se potrudimo da steknemo baš to što nas nervira što drugi imaju…
Onda to više i nije zavist…
No Inspiracija…
Dihotomija je uvek ista…
Ili ćemo se fokusirsti na to što je neko lep…bogat…zadovoljan…ostvaren i uspešan…i trošiti vreme da to devalviramo…
Ili ćemo se usredsrediti na to šta je potrebno da uradimo kako bismo i mi to postali…
Prvi put je na prvu loptu lak…a na duge staze strašan…
A drugi obrnuto…
Ali vredi…
O kako samo vredi…
Uostalom…
Znate već da mi sve oko sebe doživljavamo takvim kakve su nam Oči…
Ne brinite…
Lako se čovek navikne na tu ružičastu nijansu oko svega…
I na to da je život lep…
Onda kada smo mi dobro…
Kada smo zadovoljni sobom…
I time što smo postali…
I kada dugo gajeni Plodovi počnu da se ubiru…
Ništa na ovom svetu ne ispravlja bolje Dioptriju za Lepo od tog…

Čvrsto verujem da je Životni Kantar tako prevarantski kalibrisan da uvek prokleto jako vuče na dole na onom tasu gde su ružno…bolno…nepravedno…tužno i teško…
Još više sam ubeđen da je naš suštinski zadatak na ovom svetu da lopatom nabacujemo koliko god možemo lepog…zabavnog…radosnog…smešnog…smislenog i važnog na onaj drugi tas…koji je svakako i mnogo više pod našom jurisdikcijom no onaj ružni…koji nekako više radi sam od sebe…
Kako bi se kakva takva ravoteža napravila…
I kako bi kada se…nadam se u poodmaklim godinama…jednom onaj ružni čvrsto i nepovratno zakuca za dno…i kada pođemo da lepršamo ka nekom boljem mestu…mogli da pogledamo sa nekim blaženim osmehom na sve te Uspomene koje će se baškariti razbacane po dobrom tasu…sa nekom umirujućom i punodušastom aurom oko sebe…i na svaki pojedinačni Zlatni Dan koji smo ušmrknuli do samog kraja nozdrva…i pomisliti „MA VRIDILO JE…baš si bre i znao da živiš…svaka ti čast…“
A ko zna…
Možda se i tu Nagradni Žeton…kao i u Luna Parku dodeljuje najhrabrijem vozaču…
Upravo onome koji se i najviše zabavio tokom Vožnje…

Ukapirate to posle petog šestog gojaznog klijenta…
A ukoliko imate tu privlilegiju da ste jedan od najvećih evropskih psihijatara…(u smislu telesne težine 🙂 )…to malo znate i po sebi…
Prostu istinu…da su gojaznost i sklonost prežderu jako česti kod ljudi koji ne mogu još i glad da trpe…kad već „moraju“ sve ostalo…
Prosto je…
Ako ste ceo dan rmbali…
Ako ste premoreni…
Ako ste frustrirani…nadrndani…i nervozni…
I ako ste se kontaminirali svakakvim ljudima i njihovim energijama…(što bi rekao jedan moj sjajno duhoviti klijent…sa još raskošnijom životnom istorijom „nije doktore zatvor problem…to je jedno fino mesto…ljudi u zatvoru su problem… 🙂 )
Ako ste celi dan jurcali da postignete nešto sebi važno…bez obzira da li ste student koji bi da postane nešto…pečalbar koji bi da stekne nešto…ili posvećena majka koja bi da podigne nešto što voli…
I niste uspeli celi dan da sednete i jedete kao čovek…
Ako ste se celog dana davali…
Ako ste celog dana samo morali…
I ukoliko vam se tog dana apsolutno ništa lepo nije desilo…
Potpuno je ljudski da uveče zagrizete tu picu ili taj kolač…
Što i ne bi bilo toliko strašno…
Da nije smrtonosno…
I da nećete vi umreti…
To jest da nećemo svi mi…
I da onda neće ni biti bitno koji nam je alibi…kad pođemo gore…
Kao…“šteta dragi Sveti Petre što me odnese ovaj infarkt a baš sam dogodine hteo da se pripazim i da počnem malo da živim…nego ne stigoh…uvek je nešto bilo preče i važnije“…
Tada je kasno…
Zbog toga ja svako lečenje gojaznosti…počnjem pitanjem koji su drugi autentični izvori zadovoljstva u vašem životu?
Koliko se zaista čuvate?
Koliko stvari morate?
I koja vam je motivacija da smršate?
Meni je pomoglo…
Od kada sam otkrio izvore zadovoljstava koji ne ubijaju…a jako raduju dušu..
Od kada su oni vrlo visoko na listi prioriteta…
I od kada zauzimaju ogromne particije u mojoj raspodeli vremena…
Od kada sam shvatio da niko neće doći da me spasi…i da statistike očekivane dužine života po obimu struka mož’ misliti važe i za prestolonaslednika Vladimira Đurića…iako znam…nije pošteno…
Od kada ništa više ne moram…osim onoga što jako želim…i onoga što moj sistem vrednosti iz grudi glasno poručuje da je ispravno…
Od kada se zdravo hranim zato da bih bio dugo živ…a ne lep…
I da bih još duže mogao da se zabavljam i uživam…
Mnogo je lakše pojesti tu jabuku…i guštati tu salatu…
A i da se ne lažemo…
Nije bilo Odela za Ronjenje u mojoj veličini…
Kaže prodavac da Kitovima obično nisu potrebna…pa ih toliko i ne šiju toliko velika… 🙂
Što me je pogodilo i kao čoveka…i kao sisara…
Ali dobro…
Stop nasilju nad gojaznima…
A u stvari…
Stop našem nasilju nad nama…
Stop nečuvanju i zanemarivanju..
Živela pažnja…nega…saosećanje…i ljubav prema sebi…
Pa se vidimo u julu…
Pogotovo mi koji ćemo sasvim lagano i opušeno upasti u 3XL ove godine… 🙂