Danima ne znam šta da napišem…
Jednostavno nisam pametan…
Čitamo mi o tome u psihijatrijskim knjigama po kojima učimo…koje su mahom američke i zapadnoevropske…ali nekako uvek mislimo…neće to kod nas…
I onda…
Prosto neverovatna tragedija…
Jutros mi je na internetu iskočilo nekoliko stvari koje su mi pomogle da artikulišem svoje misli i osećanja…
Prvi su stihovi sa stranice Mamica pesmarica – Ivana Arsić…koji su me baš dotakli…
„Na rukama deteta tragovi tereta
Baruta i krvi
To dete ili društvo…
Ko je pucao prvi?“
I onda sam samo shvatio…da možda i ja grešim kada savetujem moje klijente i pacijente da gledaju prvo sebe i svoje porodice…da tu prevrnu nebo i zemlju da poslože sve kako i treba…a da se društvom pozabave tek kada to oposle…na izborima rano ujutru ili na nekom građanskom protestu…osim ako baš nisu odlučili da se bave politikom ili aktivizmom…i da na taj način menjaju sistem…
Da naprave oko sebe i svojih Mehure Normalnosti koji će ih štititi…i u kojima će važiti sistem vrednosti koji su oni odabrali…koji ih smiruje i koji ih uvodi u dugoročni hedonizam…i u kojima su okruženi ljudima koji im prijaju…
No onda vam ovakva tuga razbije tu iluziju da su mehuri dovoljno jaki i bezbedni…
Oni jednostavno pucaju pred Oštrim Bodljama neuređenog društva…krhkih institucija i sistema koji ne funkcioniše…
I jednostavno niko od nas neće moći da se opusti dok ne napravimo sebi društvo u kome se poštuje samo nekoliko stvari:
1. Pravo i Zakoni…koji važe aposolutno za sve…
2. Znanje…koje se jako ceni…i koje omogućava ljudima dostojanstvo…dobar život i sigurnost da će na najvažnijim i najpotrebnijim mestima biti najškolovaniji i najbolji ljudi…
3. Pristojnost…da moja sloboda uvek ide samo do onog nivoa dok ne počinje da ugrožava slobodu drugih…
I time svako od nas treba da se pozabavi…na sve načine koji su nam dostupni…
A pogotovo time što ćemo se uvek jasno i glasno usprotiviti prirodnim neprijateljima uređenog društva:
1. Nepravdi…
2. Gluposti…
3. Bahatosti…
I možda time što će svako od nas početi da obavlja svoj posao baš onako kako treba…kako piše u nekoj knjizi ili nekom zakonu…ili onako kako je zdravorazumski…
Od najbazičnijih stvari…jer jedno je kad pustiš nekoga za 50 eura da vozi pijan…a sasvim drugo kad ti taj neko zgazi nekoga koga jako voliš…
Do onih suštinskih zbog kojih je jako lepo i opuštajuće živeti u uređenim društvima…gde sistem dobro funkcioniše…od dna do vrha…
Kako bi tom kompleksnom sinergijom u kojoj svako radi ono za šta je Bogom dan ili za šta se mukotrpno školovao mi na kraju dobili društvo u kome će biti mesta za sve…i u kome će svako biti maksimalno zaštićen…poštovan…obezbeđen i dostojanstven…
To možemo samo ako se svako od nas potrudi da svoj posao obavi savesno…stručno…pošteno i čestito…
Prvi ja…
Da na primer svako iz moje ordinacije izađe za mrvicu lakši i optimističniji…sa podeljenom mukom…i sa kapljicom nade…
Ali i tako što ću biti dobar sin…brat i ujak…
I drug i kum…
I komšija…
I sugrađanin…
I vozač…
Ma pristojni čekač u redu u Maksiju…
Jasna mi je odavno ona stara da „ako hoćeš da promeniš svet… idi kući i voli svoju porodicu“
I ona svakako i dalje važi…
Možda samo treba da proširimo Našu Porodicu malo šire…
Pa i nije nas ostalo previše u ovoj zemlji…
Maltene smo svi malo dalji Rođaci…
A svakako Zemljaci…koji treba da se drže zajedno…i pomažu…
A da ne kažem da je svakome ko je iole čitao i putovao sasvim jasno da smo u stvari svi mi Zemljani u stvari Zemljaci…
I da možda ne mislimo i ne živimo isto…
Ali svakako imamo ista osećanja…
A malo li je to…
Ako počnemo da se volimo…podržavamo…čuvamo…i obraćamo pažnju jedni na druge…ne sumnjam da će onda početi da važi i ona premudra izreka blaženopočivšeg Patrijarha Pavla…
„Biće nam bolje, kad mi budemo bolji“
Eto…ja ću se potruditi da počnem od danas…
To će biti moj način borbe protiv ovog zla…tuge i nesreće…
Jer mi treba nešto optimistično za šta da se uhvatim…
A vi se dragi Rođaci i Zemljaci…molim vas…pridružite…
Svima će nam to kad tad goditi…
I svima će nam se to kad tad vratiti…