Jako volim Budvu…
Decenijama već…
Tu sam bio na svom prvom letovanju sa društvom sa 16 godina…spucao sav džeparac drugo veče…a potom 5 dana jeo jedan burek u pekari za doručak i jedan giros za večeru u Školijeri…i sedeo sa drugovima na nekoj trafo stanici blizu Trokadera…jer se tu sasvim lepo čula muzika iz onih klubova koji su mi tad izgledali kao Las Vegas…a naš preostali budžet je mogao da pokrije i umerenu konzumaciju…
Potom mi je postala zauvek urezana u duši zbog jedno deset medicinijada na kojima sam bio…bukvalno srećan i nasmešen u svakom trenutku…i sa takvim ludim uspomenama zbog kojih u stvari i treba studirati…jer sve ostalo će se stići i naučiti i sve zaista piše u knjigama…ali retko kada ćete čuti nekoga da vam kaže…kako mi je bilo lepo na studijama…sećaš se kad smo ono listali stranice i podvlačili… 🙂
Onda sam tu dolazio u nekim mračnim godinama po mene…kada nisam kontrolisao svoju sudbinu i osećao se poniženo i bezvredno…i često jako tužan kretao put mora…samo da se malo isključim iz patnje…koja bi nekako uvek postajala za nijansu manja čim bih pukao gore na Brajiće…i bacio pogled na onu ljepotu…uvek bi mi se u tom trenutku nekako vratila nada da će sve biti ok…i da je život ipak lep…i mislim da prosto nikada u životu za ovih 900 dolazaka u Budvu do sad…nisam bio nesrećan kada pođem dole niz te serpetnine…spustim malo prozore…udahnem duboko na nozdrve koliko god jako mogu…osetim tu Ariju u duši i odvrnem muziku do daske…
I onda su konačno došle godine u kojima je trud počeo da se isplaćuje…gde shvatiš da je i Beograd primorje kada možeš sebi da priuštiš avionsku kartu…i kako hoteli sa pet zvezdica postoje iz jednog jedinog razloga…a to je da ti bude jako lepo i da niočemu bukvalno ne razmišljaš dok maksimalno uživaš u svakom pogledu kako ljudsko biće može uživati dok si tu…i dok se ispunjavaš tim osećajem da si uspeo u životu i da sada tebi sve to pripada…i da je to sve potpuno normalno…
I sada se verovatno već pitate zašto ja ovo sve pišem…
Prosto je…
Hteo sam sa vama da podelim reč veću od svih…
Pet slova koje vam mogu spasiti dušu…
A to je reč TAMAN…
Ta reč opisuje tačnu poziciju u kojoj se nalaze ljudi koji su na ovoj planeti najsrećniji…a to je zaista uvek negde tačno između PREMALO I PREVIŠE…
Jednostavno je…
Premalo će nas izbaciti iz igre…
Zamislite da nikad nisam imao mogućnost da budem u Budvi…koliko bih samo Uspomena propustio…hvala majko na svakom odricanju…bilo je tu džeparca da se rastegne do kraja letovanja nego nas ponese ta pesma…i eto…ali lep je giros…i sta može mladom telu uopšte i faliti…
A previše nam zaista nije ni potrebno…
Moja prva asocijacija kada sam ušao u sobu od 60 kvadrata u Splendidu koja je raskošna bukvalno kao iz nekog dobrog filma je bila…Bože…kako bi se nas 40 ovde brat bratu smestili na medicinijadi i kako nikome nista aposolutno ne bi falilo…svakako bi se fokusirali na šalu…beskrajne doskočice…grohot i gitare uz more…a i važilo bi iskonsko pravilo muških soba…“ko prvi privede njegova je i soba“…koliko sam samo noći kukavac crni proveo po foteljama u foaljeima hotela zbog tog prokletog pravila…i glupe navike da su mi drugovi vazda dobri frajeri… 🙂
Što sve dalje implicira da ne moramo toliko ni da strepimo da li ćemo stići do tih gormjih pozicija…a možda ni da lomimo naše kičmice vazda negde trčeći…gubeći dragoceno vreme…i odlažući sve što je lepo i što zaista volimo da radimo… da bi smo jednog dana imali osam kupki…šesnaest različitih peškira…troslojni toalet papir i brendirane hotelske papuče…
Da bismo dobacili do tog statusa gde počinje previše…
Jer nema tu dame i gospodo uopšte toliko sreće koliko deluje da ima…
Sve je to lepo i udobno…
Ali sreća je u Taman…
A Taman mi sami sebi srećom biramo…
Taman je kišni dan…
Taman je mala porodična konoba tik uz more u Rafailovićima…
Taman je rashlađeno domaće vino…
Taman je crnogorski kačamak za predjelo…a njeguški stek posle…
Taman su Kumovi za stolom…pet sati neprestanog smeha…intelekualnih doskočica i jedne čiste životne radosti…
Taman je neprestana šala i zajebancija sa njima…taj blistavi fenomen Sinhroniciteta Duša…Raširenih Umova…i zajedničkih Vrednosti i Pogleda na svet…
Taman su moji Kumovi…
Taman su one neke naše pesme od kojih se ježimo tiho puštene sa telefona…baš u trenu kada smo se razgalili…
Taman je kada shvatite da je lepo vreme na moru u stvari samo za amatere…
I da je DOLCHE FAR NIENTE…najveća civilizacijska tekovina i dostugnuće Mediterana…
Ta umetnost da se ne radi ništa…a da se u tome jako uživa…
Da se zastane…uspori i odmori…
Da se napuni malo Duša…kad god je to moguće nekim malim Ugođajem i Radošću…
Taman je kada shvatite da je Društvo najvažnije…i stanje Svesti u kome ste…a ne okolnosti…
Naći sebi Taman je sve…
I najsrećniji ljudi koje poznajem su to već uspeli…
I sada jako ozbiljno čuvaju svoje Taman…
Hajde da učimo od njih…
Hajde da budemo kao oni…
Jer prosto je…
Znate već…
Koliko si srećan toliko si u pravu…
A ja ne znam nikoga kome to više polazi za rukom…