Da li bi vam 100 hiljada eura resilo sve probleme i izvuklo vas iz depresije?
Ako bi… vi ste pravi srecnik…
To znaci da ste depresivni REAKTIVNO…“od zivota“…i da ce promena kvaliteta zivota nabolje (koja uprkos neverici velike vecine ljudi, a pogotovo nas ovde u Srbiji, ipak najvecim delom zavisi upravo od Vas) izleciti i samu depresiju…
S druge strane…to isto znaci da nemate ENDOGENU depresiju (koja je bolest uzrokovana poremecajem u vrednostima odredjenih supstanci u mozgu)…u kojoj poboljsanje uslova zivota nista posebno ne menja…
To, takodje, znaci da vam lekovi ne mogu izleciti depresiju…oni sluze da vas energizuju i polece simptome koji vas iscrpljuju…da bi mogli da se uhvatite u kostac sa problemima, sto spoljasnjim… sto onim koji su u vama…da promenite nacin razmisljanja…odbacite neka iracionalna uverenja kojih ste se cvrsto drzali…i pocnete da zivite pametnije i srecnije…
Iako su najskuplje stvari u potpunosti besplatne… psihoterapijsko savetovanje i rad na licnim potencijalima obicno, na kraju krajeva, neuporedivo manje kostaju od jedne jedine neprospavane noci ili jednog jedinog jutra u kome osecate da zivot nema nikakvog smisla…

Petak je…
Opustite se!
Uzivajte malo!
Preterana briga (anksioznost) nikada ne pomaze…
Da stvari sa anksioznoscu budu jos gore, ona nas ustvari udaljava od resavanja problema, jer se mi preterano brinuci ne bavimo trazenjem resenja, vec trazenjem najgorih mogucih ishoda…
A ko je psihicki opterecen, sludjen i iscrpljen smislio neko genijalno resenje?

Odavno sam primetio paralelu izmedju vrhunskog sporta i vrhunske umetnosti…
Da bi pod svetilima Pionira neko dao 20 poena, bio junak navijaca i medija, da bi neko bio leprsav napadac, odusevljavao nas asistencijama i „carolijom igre“…trojica njihovih saigraca moraju kidati prepone u odbrani…ostavljati bubrege u blokovima…ratovati u reketu…u senci…bez pocasti…
Slicno je „na daskama koje zivot znace“…neko je Romeo…protagonista…heroj…izgovara najlepse reci...osvaja naklonost publike…zadobija privilegije lagodnog zivota zvezde…ipak…gde bi on bio…bez jednog zlikovca…negativca…par epizodista…nekoga ko izgovori jednu recenicu…i preokrene komad…
I u pozoristu i u sportu…vrhunski tim/ansambl ne cini 12 najboljih pojedinacno…no 12 onih koji cine najbolji tim…svako mora znati, imati i odraditi svoju ulogu…da bi se postigao rezultat…
Slicno je i sa nama samima…sa nasim osobinama…ne moramo u svemu biti najbolji i ispravni…vazno je biti dobar u onim fundamentalnim ljudskim osobinama…dobroti, postenju, empatiji, cestitosti, prijateljstvu…s druge strane…covek sebi mora dopustiti i poneku manu…poneku slabost…ne sme teziti savrsenstvu…
Jer je sustina uspeha/srece je…u dobrom „ansamblu“ osobina…

Alkohol u malim dozama podize raspoloženje, vrši anksiolizu (smanjuje anksioznost) i služi kao socijalni lubrikant…ovi efekti se javljaju neposredno nakon unosa istog, kratkotrajni su i „mogu se uhvatiti samo jedanput“…
O opasnostima pijanstva i alkohlizma ne bih dužio…To je većini ljudi jako dobro poznato…
Želim samo da kažem da ukoliko preterate sa pićem…ne samo da nemate „pozitivne efekte“ alkohola…već uz sijaset problema u koje možete upasti…vi faktički (skupo) plaćate za „privilegiju“ sutrašnjeg mamurluka…
Stoga… ako vec pijete, pijte odgovorno !

Ukoliko vas neko ne zeli za sebe, kao osobu, emotivnog partnera ili druga vi tu ne mozete Bog zna sta da uradite…jer je ta odluka njihova…i oni na nju imaju apsolutno pravo…
Ono sto vi mozete da uradite…je da im tu odluku, koju su doneli, maksimalno otezate…tako sto cete se prolepsati, smrsati, nauciti jezik, napredovati, razvijati se kao licnost…biti srecni, nasmejani i zadovoljni sobom…
Da im oprostite…i zahvalite se na besplatnoj motivaciji…
Jer culi ste sigurno onu “ ko vas nece taj vas ne zasluzuje“…

Zasto bi vas jutros bilo sramota vasih starih cipela, izbledele suknje, zakrpljenih farmerki, demodirane garderobe, vasih raspalih kola ili toga sto ste dosli gradskim prevozom… pa sta ako ste lekar, profesor, posteni radnik ili spremacica…gde pise da morate biti lepo i po poslednjoj modi obuceni?
I cija je to, uostalom, ogdovornost…. da li prosecna (i posteno zaradjena) plata moze da vam obezbedi garderobu i izgled vredan vaseg truda, pozicije i obrazovanja…koga tu onda treba da bude sramota?
Po meni…sramota je biti higijenski zapusten, nevaspitan, krasti, ne truditi se, biti zlikovac…a ne, imati skromnu garderobu ili ici peske…
Osim ako vam garderoba i materijalni status nisu neophodni da definisu sve ono sto nasusno zelite a niste postigli svojim karakterom, manirima, vaspitanjem i pojavom…ili da sakriju nesto mnogo gore…neko necovestvo ili istinske mane…
ali ni tada…nazalost (tj. na srecu) odelo ne menja sustinski utisak i misljenje o vama…u pravim ocima…

Ne postoji puno „laksis“ nacina da vidite kakav vam je karakter…no da dozivite neki veliki neuspeh…u necemu do cega vam je, onako bas, stalo…
To kod jednih stvara upornost, borbenost, prkos i inat….i njima se divimo…to su istinski diskretni heroji…
Kod drugih ljudi, neuspeh radja komplekse i zlocu…i njih ili izbegavamo ili sazaljevamo…
sta vi, onda, zelite?
Da vam se dive ili da vas sazaljevaju?
E pa onda…stisnite zube, izdrzite, otrpite ponizenje i frustraciju, pokusajte nesto novo, ispravite svoje slabosti, steknite nove vrline i nacin razmisljanja, donesite teske odluke, dajte sve od sebe…
i pobedite…
Jer…to onda i bude istinska sreca…

Biti depresivan je neuporedivo cestitije, postenije i teze….nego biti alkos, narkoman ili jednostavno, nezainteresovana budaletina koja ,eto tako, ide kroz zivot, bez imalo truda i sekiracije…
S druge strane, dusa i moze boleti samo onoga ko je ima…
Stoga…treba ceniti ako ste uspeli da postignete „da budete depresivni“…treba dotle dobaciti…neko je dobacio samo dotle da bude zao, los i bezosecajan…neko se raspadne pre…neko pukne na laksi nacin…pobegne u nesto drugo…u neki porok…ili zivotnu stranputicu…samo da ne bi bio depresivan…samo hrabri ljudi „smeju“ biti depresivni….i to treba postovati…

Sigurno ste primetili kako nekim ljudima simpaticno stoje neke mane i cine ih nekako gotivnim…znate sigurno „onog bucka“…ili „onu sto frflja dvesta na sat, a dobra je ko ‘leba“…dok drugim ljudima prepotentno isticanje vrlina deluje odbojno i nekako smor…realno znate „onog strebera iz vaseg odeljenja“…i „onu sa posla koja je sva na note“…
Zelim da kazem da je sve na nama relativno, promenjivo i ne bi smelo da nas definise…nijedna nasa osobina…profesija…uspeh/debakl…mana…i da cemo najsrecniji biti ako sebe bezuslovno prihvatimo…kao pogresivo ljudsko bice…koje ima pravo na greske… promasaje….i mane…
I da su nam mozda bas te… na oko negativne stvari…donele ljubav i simpatiju kod nasih prijatelja…i dali „onaj nas pecat“ nama…

Meni je trebalo trideset godina…(nekim ljudima i ceo zivot ne bude dovoljan)…da shvatim da NE MORAM biti uspesan…da bih sebe voleo…
Dve stvari su mi ekstremno pomogle u sticanju tog uvida…
1) neuspeh (bez koga se to pitanje i ne poteze…jer smo svi super sami sa sobom…dok sve ide potaman…dok se uspesi nizu…)
2) moji najmiliji (porodica i prijatelji…koji su bili tu…i voleli…I svima je to bilo cudno…meni…kako uopste mogu?…sta li uopste u meni vide?…i njima…zasto uopste ne bi mogli?…i…kako ja toga nisam svestan?…zasto, pobogu, ja mislim da to ne zasluzujem?)
U svakom slucaju… hvala neuspehu na prilici… i hvala „ovima iz tacke dva“ na tome sto su mi pokazali sta je najvaznije u zivotu… tj. njih…