Odavno sam primetio paralelu izmedju vrhunskog sporta i vrhunske umetnosti…
Da bi pod svetilima Pionira neko dao 20 poena, bio junak navijaca i medija, da bi neko bio leprsav napadac, odusevljavao nas asistencijama i „carolijom igre“…trojica njihovih saigraca moraju kidati prepone u odbrani…ostavljati bubrege u blokovima…ratovati u reketu…u senci…bez pocasti…
Slicno je „na daskama koje zivot znace“…neko je Romeo…protagonista…heroj…izgovara najlepse reci...osvaja naklonost publike…zadobija privilegije lagodnog zivota zvezde…ipak…gde bi on bio…bez jednog zlikovca…negativca…par epizodista…nekoga ko izgovori jednu recenicu…i preokrene komad…
I u pozoristu i u sportu…vrhunski tim/ansambl ne cini 12 najboljih pojedinacno…no 12 onih koji cine najbolji tim…svako mora znati, imati i odraditi svoju ulogu…da bi se postigao rezultat…
Slicno je i sa nama samima…sa nasim osobinama…ne moramo u svemu biti najbolji i ispravni…vazno je biti dobar u onim fundamentalnim ljudskim osobinama…dobroti, postenju, empatiji, cestitosti, prijateljstvu…s druge strane…covek sebi mora dopustiti i poneku manu…poneku slabost…ne sme teziti savrsenstvu…
Jer je sustina uspeha/srece je…u dobrom „ansamblu“ osobina…