Meni je trebalo trideset godina…(nekim ljudima i ceo zivot ne bude dovoljan)…da shvatim da NE MORAM biti uspesan…da bih sebe voleo…
Dve stvari su mi ekstremno pomogle u sticanju tog uvida…
1) neuspeh (bez koga se to pitanje i ne poteze…jer smo svi super sami sa sobom…dok sve ide potaman…dok se uspesi nizu…)
2) moji najmiliji (porodica i prijatelji…koji su bili tu…i voleli…I svima je to bilo cudno…meni…kako uopste mogu?…sta li uopste u meni vide?…i njima…zasto uopste ne bi mogli?…i…kako ja toga nisam svestan?…zasto, pobogu, ja mislim da to ne zasluzujem?)
U svakom slucaju… hvala neuspehu na prilici… i hvala „ovima iz tacke dva“ na tome sto su mi pokazali sta je najvaznije u zivotu… tj. njih…