Suštinska razlika među ljudima nije u tome da li neko može ili ne može postati depresivan…
Ljudi se po tome uopšte ne razlikuju…
Jednostavno…
Svako može postati depresivan…
Pod određenim uslovima…
Suštinska razlika između ljudi je zapravo samo u tome koliko nepovoljnih i neprijatnih životnih događaja je potrebno da se nekome desi da bi taj neko postao depresivan…
Nekome je dovoljan jedan maljušni potres da se potpuno slomi…
A nekoga neće oboriti ni serija tektonskih poremećaja…
E sad…
Tri stvari predominantno određuju snagu nečije psihološke armature:
1. Genetika
2. Detinjstvo
3. Obrasci razmišljanja
Kao što se lako može zaključiti…
Svaka osoba lično i u ovom trenutku je odgovorna samo za ovu poslednju stvar…
Prve dve su potpuna lutrija…
Što za sobom povlači nekoliko bitnih reperkusija…
Nema veće privilegije od toga da naslediš dobru genetiku i da imaš dovoljno dobro detinjstvo bez trauma…
Ako je tako…
Telefon u ruke…
I ovog trenutka okrenite svoje roditelje i zahvalite im se…
Ništa važnije i vrednije niste mogli dobiti u nasledstvo…
Lako je iz dobrog korena na plodnoj zemlji u prijatnoj klimi razgranati krošnju…i procvetati u proleće…
Ali je upravo zbog toga osuđivanje i  obezvređivanje nekoga ko nije imao tu privilegiju jedan ozbiljan bezobrazluk…jedan festival bahatosti…i apsolutni lakmus papir za glupost…
Saosećanje bi baš zato i moralo da bude imperativ…
Iz prostog razloga što je to mogao biti svako od nas…
Samo da se kuglica na tom ruletu zaustavila jedan broj kasnije…
Ukoliko smo imali taj maler…
Neće nam uopšte biti lako…
I sve će biti protiv nas…
Zato je i veoma važno da mi sami stanemo čvrsto na svoju stranu i naučimo za početak da saosećamo sami sa sobom…
Dve trećine uzroka jednostavno nije do nas…
Naravno… 
To nije alibi…
I amnestija od odgovornosti…
Jer će naš preostali život u potpunosti zavisti od ove preostale trećine…
Od toga kakvi smo mi…
I kako razmišljamo…
Jer nas jedino to može spasiti…
Uvek ima nade da…uz briljantan način razmišljanja…uporan rad na sebi…celoživotno popunjavanje duše…napuštanje patoloških navika…i mukotrpno građenje dobrog života…kockicu po kockicu…stanemo na noge…
Pa neko u porodici mora ustati…i reći dosta je bilo…
Zbog svih generacija koje dolaze…
Pa ko zna…
Možda ćemo i mi imati tu neviđenu priliku da budemo roditelji…
Da pokažemo sve što smo naučili…
A možda čak i tu privilegiju najveću od svih…da se od srca naslađujemo posmatrajući našu decu kako rastu…kako su srećna…i kako se smeše…
Jer…
Znate već…
Ko se zadnji smeje najslađe se smeje…

Za razliku od većine drugih lekova u medicini antidepresivi mnogo bolje utiču na srednje teške i teške forme depresije nego na lakše…
Taj neočekivani i paradoksalni efekat (s obzirom da je sasvim logično da će na primer antibiotici najbrže izlečiti najlakšu bakterijsku infekciju) se objašnjava time što su lakše forme depresije predominantno psihološkog i životnog porekla…a teže predominantno genetskog i neurobiološkog porekla…
Stoga su u lečenju blažih formi depresije i dalje neprikosnoveni kognitivna restrukturacija (odbacivanje patoloških načina razmišljanja) i bihejvioralna aktivacija (namerno potenciranje aktivnosti koje će dovesti do pozitivnih efekata na raspoloženje)…
Dok su za lečenje težih oblika uz pomenute metode neophodni i lekovi…
E sad…
Loša vest je da depresija danas predstavlja jednu od najinvalidirajućijih bolesti na svetu…i da njena učestalost od 1945. godine na ovamo konstantno raste…
A dobra vest je da uz šarolikost i potentnost moderne psihijatrije…i uz prosvećeni i emancipovani stav pacijenata prema svim potencijalno dostupnim modalitetima lečenja…danas maltene ne postoje neizlečivi oblici depresija…
Suštinsko pitanje nije više da li će se neko oporaviti od depresije…
Nego kada…
I nakon koliko različitih načina lečenja…
I nakon koliko uloženog truda i volje…
I sa ove i sa one strane…
Koliko me to samo raduje…
Ohrabruje…
Motiviše…
I inspiriše…
I sa ove i sa one strane…

Najvažniji uvid koji bi trebalo da spreči stigmatizaciju psihijatrijskih pacijenata je saznanje da pod određenim nepovoljnim uslovima svako može postati psihijatrijski pacijent…
Po tome se ljudi uopšte ne razlikuju…
I niko nije večno bezbedan…
Niti doživotno proklet…
Upravo zbog toga bi razumevanje i empatija morali da budu imperativ…
I stalno potencirani…
I važni…
Jer…
O tome koliko je podrška važna i koliko može da pomogne ne treba ni govoriti…
Suštinsko pitanje bi u stvari trebalo da bude sa koje strane smo mi sami ovih dana…
Da li nam je podrška potrebna…
Ili je možemo pružiti…
U tome bi trebalo da bude jedina razlika između nas Ljudi…
Jer…
Kako da vam kažem…
Sutra je već novo deljenje…
Ko zna kakva nas sudbina čeka…
Nije zgoreg imati neki mali karmički štek u saosećanju i dobročinstvu…
Pa ko zna…
Možda nam baš to malo i bude potrebno…
Možda nas baš to malo i spasi…

Dva najvažnija pitanja u psihijatriji su:

1. Ko ti je otac?

Jer genetika utiče 60 % na sve dobro i loše što ćemo imati i razviti u okviru naše psihe…

2. Gde ti je mama?

Jer mi o našim pacijenima znamo samo ono što nam oni kažu…a to je nekada svesno ili nesvesno…namerno ili nenamerno…sasvim premalo…te nam je jako potrebno drugo mišljenje o njima i o tome šta se zaista dešava…po mogućstvu od nekoga ko ih zaista voli…ko voli istinu…i ko je autentično zainteresovan da im pomogne…

Kada dobijemo odgovore na ova dva pitanja…

Uslovi za dobru dijagnostiku su tu…

A onda je tu…odmah iza ugla…i dobro lečenje…

Mada…

Doduše…

Ova dva pitanja dosta pomažu i pred ženidbu… 🙂

Na slici ispod su kriterijumi za dijagnozu paničnog napada…
Ukratko…
Ukoliko do njega niste imali drugih zdravstvenih problema…telesnih i psihičkih…
Ukoliko ste se jako uplašili…
I ukoliko imate najmanje četiri od pobrojanih četrnaest simptoma…
Vrlo verovatno je u pitanju „samo“ panični napad…
A ne smrt koja je došla po svoje…
Niti teška bolest koja je upravo pokazala svoje zloslutno lice…
Niti početak ludila…
Ta činjenica dosta govori i o tome gde treba da potražite pomoć…
Znate već ko je školovan da leči panične napade…
A veoma dobra vest je da danas maltene ni ne postoji panika koja se ne može suzbiti uz stručnu psihoterapiju…i eventualno dobro odmerene lekove…
Po tom pitanju je nevidjena sreća što je trenutno 21. vek…

O podršci nakon traumatizacije…
O tome koliko je socijalna podrška važna…
I o tome kako ne postoji bolji lek za traumu od toga da preduzmemo neku akciju koja simbolizuje trijumf nad bespomoćnošću i očajem…
A to je…iako je ponekad zaista preteško…ipak uvek moguće…
Pogledajte samo Fondaciju Tijana Jurić…
Od najveće muke do nečega što će spašavati drugu decu…
Najveća komplementarna prednost budućnosti u odnosu na prošlost je što je ona promenjiva…
Zato u njoj i treba tražiti lek…
I spas…
Bravo!
Svaka čast!
I ogromna podrška!

Ukratko…
Srpske Univerzalne Lekove – benzodijazepine (lorazepam, bromazepam, leksijum, ksalol, ksanaks, bensedin, rivotril i ostale anksiolitike) NE TREBA uzimati po potrebi…
A pogotovo ni BEBE kompleks kako to od milošte naziva jedna moja prijateljica (bensedin + brufen)…koji obožava da drmne nakon teškog dana na poslu…
Nikada i nikako…
Jer tako obično naprave više štete nego koristi…
Prosto je…
Ili je neko dovoljno bolestan pa mu je potrebna svakodnevna dobro odmerena anksiolitička terapija koju će propisati isključivo psihijatar…
Ili je neko dovoljno zdrav pa mu nije potrebna anksiolitička terapija uopšte…jer su to samo uobičajne negativne emocije koje život sa sobom nosi…
Eventualno se anksiolitk po potrebi može uzeti pred jasno ograničenu i „strašnu“ aktivnost kao što je letenje avionom ili odlazak kod stomatologa…
Ili u onim danima koji će ostati upamećeni kao najgori…kao što su dani kada sahranjujemo najbliže i tome slično…
Nažalost…
Srbija je crna rupa u Evropi po potrošnji benzodijazepina…
I neslavni rekorder po tome…
Možda bismo to mogli malčice preokrenuti…
Ako ne na nivou društva…
Za šta je svakako potrebno jako puno vremena…
Onda makar na nivou naše lične potrošnje…
Ili potrošnje u našoj porodici…
Prost podsetnik…
Ukolimo vam je psihijatar propisao benzodijazepin svakako ga uzmite…upravo tako kako je propisano…
Ukoliko vam ga je propisala komšinica nikako nemojte…
Osim ukoliko ste toliki srećnik da imate psihijatra u zgradi…
Što je jedna ozbiljna privilegija ovih dana… 🙂
Uostalom…
Ni u auto nećete sipati ulje koje je sipao neko ispred vas na pumpi…dok se ne konsultujete sa automehaničarom…
Zašto biste onda eksperimentisali sa lekovima…
I potencijalno ugrožavali nešto neuporedivo dragocenije…
Bitan deo prosvećenosti i intelektualnosti je znati da nešto ne znamo…
Samo Budale misle da su baš oni otkrili nešto što je brojnim ekspertima koji su celi svoj život posvetili nauci promaklo…
Stoga…
Hajmo biti mudri…
Čuvajmo automobile…
A neuporedivo više…
Čuvajmo sebe…