Архиве категорија: Psihijatrija

Omiljene televizijske serije

Gledanje omiljenih televizijskih serija epizodu za epizodom u jednom nizu loše je za vaše zdravlje, upozoravaju naučnici.
Studija je pokazala da maratonsko gledanje televizije koje čoveku oduzme i po nekoliko sati tokom više dana ukazuje na depresiju i usamljenost.
Osobe koje uglavnom nisu dobrog raspoloženja češće gledaju epizode omiljenih programa epizodu za epizodom, na internetu ili na DVD uređaju.
Tako zapostavljaju posao, odnose s drugim ljudima, pa čak i članove porodice.
Što su se ispitanici u studiji lošije osećali, to su češće posezali za utehom u vidu maratonskog gledanja omiljenih serija.
Vođa istraživanja Juen Hi Sung kaže da bi ova otkrića mogla da predstavljaju poziv na buđenje.
“Iako neki ljudi smatraju da je gledanje televizijskih serija i emisija u dužim periodima samo bezazlena zavisnost, istraživanja pokazuju da usled toga može doći do fizičkog zamora i problema poput gojaznosti”, rekao je Sung.

Kompulzivno prejedanje

KOMPULZIVNO PREJEDANJE:

(BINGE EATING)

O višku kilograma i načinima rešavanja ovog problema se naširoko priča, a često se odlično i bezobzirno na njemu zarađuje. Iako je gojaznost odavno prepoznata kao medicinski problem, daleko veći od popularnijeg estetskog, malo se pažnje obraća na motivacione faktore koji dovode do ovog stanja.

Da uzumanje hrane često nema veze sa osećajem gladi je jasno. Prekomerno jedenje se vezuje za hedonizam i uživanje. Tako neko uživa u čitanju, neko u šetnji prirodom, a neko u hrani. Nekima hrana služi kao instant kompenzacija za razne oblike nezadovoljstva, koja daje trenutno olakšanje i popravlja raspoloženje. Međutim, neki primeri ne mogu da se podupru ovim objašnjenjima. Jedan od takvih je i kompulsivno prejedanje. Iako je zastupljeniji u ženskoj populaciji, procenat muškaraca koji pate od ovog poremećaja je značajno veći nego u slučaju drugih poremećaja ishrane. Savremeni način ishrane i učestala konzumacija brze hrane, podupiru ovaj vid poremećaja ishrane, mogu ga učiniti dramatičnijim i proizvesti teže posledice, ali teško da se mogu okriviti za njegov nastanak.

Kompulzivno prejedanje je ozbiljan poremećaj ishrane koga karakteriše unošenje ogromne količine hrane u kratkom vremenskom roku. Svako će se setiti situacije u kojoj se prejeo ali, kada se govori o poremećaju, bitna razlika je to što se ovakve epizode učestalo ponavljaju, a bar dva puta nedeljno u periodu od šest meseci. Količina hrane koja se unese u toku dana tada može da premaši dnevne nutritivne potrebe i deset puta. Kod osoba koje pate od kompulzivnog prejedanja javlja se osećaj gubitka kontrole nad uzimanjem hrane.

Završetak epizode prejedanja prati velika količina različitih negativnih emocionalnih reakcija kao što su samoprebacivanje zbog takvog postupka, osećaj krivice, bes, depresivnost. Nakon ove reakcije može doći do upadljivog socijalnog povlačenja i pasivne rezigniranosti. Osoba odbija da izađe iz kuće, ne želi da je iko vidi u tom stanju, ne želi da izađe iz kreveta ili da učini bilo šta dobro za sebe i čeka da stvari prođu same od sebe. Javlja se potreba da se stvar ispravi, izbriše, nekako poništi. Za razliku od bulimije koju karakteriše izazivanje povraćanja i uzimanje velike količine laksativa, u ovom slučaju osoba najčešće pribegava rigoroznim dijetama, ekscesivnom vežbanju i iscrpljivanju organizma u želji da popravi stvar. Iako nekad naizgled i počne da uspeva u tome, vrlo brzo nastupa kriza u kojoj opet dolazi do gubitka kontrole nad uzimanjem hrane. Svaki ciklus povlači za sobom veći nivo rezigniranosti i obeshrabrenja i zapadanje u još gore psihičko i fizičko stanje.

Karakteristično za osobe sa ovim problemom je opsednutost svojim fizičkim izgledom i dijetama. Kao i kod drugih poremećaja ishrane i ovde je prisutno stalno nezadovoljstvo svojim fizičkim izgledom. Za razliku od anoreksije u kojij osoba sebe vidi kao gojaznu iako je u stvari opasno pothranjena, u ovom slučaju najčešće je zaista prisutna prekomerna težina. Osoba svoje telesne granice opaža realno, ali je nezadovoljna onim što vidi. Veruje da je neprivlačna, odbojna i da svi njeni problemi imaju izvor u gojaznosti. Time tumači svako odbacivanje, negativne reakcije okoline, loša postignuća i sopstveno nezadovoljstvo. Istini za volju društvo nije blagonaklono prema gojaznima. iako to retko ima veze sa činjenicom da su oni objektivno emocionalno nestabilni i neodgovorni prema svome zdravlju, već sa raznim društvenim konvencijama i subjektivnim imperativima o tome kakvi bi i zbog čega ljudi trebalo da budu. Upravo zbog toga, umesto podrške i podsticaja, često nailaze na podsmeh i poniženje. Iako ovo nije glavni razlog nastanka ni održavanja problema, svakako ne pomaže. Štaviše. ljudi sa poremećajima ishrane su najzadrtiji čuvari takvih imperativa. Čak i onda kada im pođe za rukom da smršaju i da duži period nemaju epizode prejedanja, osobe sa ovim poremećajem nikada nisu zadovoljne svojim izgledom. Nekada, iako retko, ciklus gladovanja i prejedanja je takav da osoba nema prekomernu težinu, ali i pored toga uvek će misliti da bi trebalo da izgleda bolje, da to nije dovoljno, da joj mnogo toga manjka. Za razliku od bulimije kod koje strah od gojenja održava stalnu opsednutost i bavljenje hranom i telom, kod osoba koje pate od kompulzivnog prejedanja akcenat je na perzistentnom nezadovoljstvu sopstvenim izgledom koje ih tera da neprestano misle o njemu.

*Učestalo unošenje ogromne količine hrane odjednom

*Gubitak kontrole nad unošenjem hrane

*Krivica, potištenost, bes, mržnja prema sebi nakon epizoda prejedanja

*Sid od sopstvenog izgleda i socijalna izolacija

*Korišćenje gojaznosti kao univerzalnog opravdanja svih problema

*Opsednutost redukcionim režimima ishrane i fizičkim izgledom

*Telesna neadekvatnost u fokusu samoopažanja

*Depresija

Kompuzivni prejedači se uglavnom stide sebe u naletima prejedanja, pa to obično rade kada su sami i niko ih ne vidi. Epizode prejedanja imaju oblik prinude, pa im je veoma važno da ih u tome niko ne zaustavi. Ove osobe su često povučene i svojom voljom izolovane od drugih bar delimično. U fazama prejedanja, često ne izlaze iz kuće, ne žele kontakte sa drugima i izbegavaju da ih bilo ko makar i slučajno sretne. Neretko se izgovaraju raznim drugim razlozima, zauzetošću poslom, prehladom, putovanjem, zbog čega okolina često ne vidi velike oscilacije, kako raspoloženja, tako i težine, kojima su skloni. Prejedanje gotovo nikad ne nastupa u socijalnom okruženju. Pred drugima vrlo retko i vrlo malo jedu. Zato su često opaženi prosto kao i svi drugi gojazni i na tome se razumevanje okoline završava. Može proći puno vremena dok drugi, čak i oni najbliži, ne shvate da se događa nešto mnogo ozbiljnije od preteranog hedonizma, nedostatka discipline i volje.

Sposobnost nošenja sa stresorima je individualna i delimično zavisi od osobina temperamenta i telesnog sklopa koji su tu od samog početka. Urođenost i nasleđe su jedan od faktora koji utiču na to kako će se osoba boriti sa problemima i koje vrste zdravih i nezdravih mehanizama borbe će upotrebiti. Porodično okruženje i odgoj čine isto tako važan deo slagalice. U porodicama u kojima je prisutna depresija, zavisničko ponašanje odraslih članova, problemi porodičnog nasilja ili odbacujućeg roditeljstva, češće se javljaja ovaj poremećaj. Nekada su to osobe koje su pretrpele snažne traume u najranijem periodu života, kao što su zlostavljanje, nesreće itd.

Osobe koje pate od ovog poremećaja koriste hranu kao način da zatrpaju bolne emocije sa kojima ne smeju da se suoče. Ovo nije samo simbolično. Fiziološki, faza prejedanja dovodi do takvog stanja u kome je zaista nemoguće baviti se bilo kojim drugim problemom osim trenutne pretovarenosti hranom. Slično kao i kod samopovređivanja, fizički bol služi da potisne psihički bol. Depresivne reakcije i krivica koje slede vezuju se za sam čin prejedanja, što je podnošljivije od suočavanja sa bazičnim nezadovoljstvom sobom iz koga ono proishodi. Opsesivno razmišljanje o hrani i fizičkom izgledu obuzdavaju anksioznost koja prati suočavanje sa osnovnim problemom. Kod ovih osoba nezadovoljstvo se ograničava na fizičku neadekvatnost i postoji uverenje da bi sve bilo dobro samo kada bi bili dovoljno vitki. Fantazija da je rešenje tako jednostavno i uporna samosabotaža da se ono dostigne, daju iluziju površnog konflikta kojm je osoba u stanju da se bavi. Kompulzivni prejedači razvili su poremećaj kao način da se odbrane od prejakih negativnih emocija sa kojima nisu bili u stanju da se nose onda kada su se javljale. Iako najčešće imaju prekomernu težinu, fizički izgled je zapravo samo zgodna stvar da se na nju nalepi nezadovoljstvo. Ipak, pošto je osnovni problem nekada zaista ozbiljan kao onda kada je u osnovi reč o poremećajima raspoloženja kakva je depresija, može doći do tačke sloma u kojoj sada sve zatrpavane emocije izlaze napolje u preplavljujućem naletu. Ukoliko se osnovni problem ne prepozna na vreme, posledice takvog sloma nekada mogu biti dramatične i velikim delom nepovratne

Iako govorimo o poremećaju ishrane, u terapijskom radu nije primarno bavljenje ishranom. Štaviše, pokušaji da se putem discipline i nutricionih uputstava razreši problem kompulzivnog prejedanja ravni su pokušaju da se požar ugasi fajtalicom. Samo kada potražimo svrhu ovakvog ponašanja koje je zapravo samo simptom, imaćemo dovoljno čvrsto postolje za rad na problemu. Nisu svi spremni da se upuste u istraživanje svojih bolnih emocija i stupanje u kontakt sa traumatičnim iskustvima. Zato i razvijaju poremećaj koji ih od toga štiti. Oni koji se obrate za pomoć, nažalost, često su već prešli tačku sloma ili im je egzistencija toliko ugrožena ovakvim životnim stilom, da im ništa drugo ne preostaje. Katkad bliske osobe primete problem, pa imaju šansu da izvrše konstruktivni pritisak za traženje pomoći. Socijalni pritisak ima efekata samo ako je propraćen prihvatanjem i razumevanjem, kao i pružanjem podrške tokom tog procesa. Psihoterapijski rad se mora sprovoditi oprezno, korak po korak, sa svešću o tome da pribegavanje ovakvom načinu odbrane zaista može da prikriva veoma ozbiljne emocionalne deficite. Zbog toga što se osobe veoma često obraćaju za pomoć tek onda kada se razvije niz propratnih psihičkih i zdravstvenih problema, često je potrebno udruženo delovanje koje uključuje psihoterapijski, psihijatrijski i nutricionistički pristup.

Zavisnost od mobilnog telefona

Mobilni telefon je vec zamenio toliko drugih uredjaja…nemojte da vam zameni i porodicu i prijatelje…
Tekst koji sledi govori o NOMOFOBIJI…zavisnosti od mobilnih telefona…

Ove činjenice će vas zaprepastiti, zavisni smo od mobilnih telefona!
Veliki broj ljudi ne ispušta mobilne telefone iz ruku. Ova pojava može da prozrokuje veliki broj problema, a kako prepoznati zavisnika od ovih uređaja saznajte u nastavku.
Kada nam smartfon nije u rukama osećamo se kao da veliki deo nas nedostaje, kada nemamo mreže osećamo nervozu, a ukoliko nešto ne postavimo na Instagram isto je kao da se i nije desilo. Prema mišljenju psihologa, naša opsesija ovim uređajem je van kontrole, i potpuno smo zavisni od njih.
Činjenice koje slede u nastavku sigurno će vas uplašiti i naterati da bar na jedan dan ostavite vaš telefon kod kuće.
1. Naše telefone koristimo na najčudnijim mestima. Čak devet odsto Amerikanaca telefon koristi tokom seksa. Istraživanje koje je sprovedeno prošle godine otkrilo je da 12 odsto koristi pomenute uređaje u kupatilu, dok 19 odsto njih ih koristi na mestima bogosluženja (crkva, džamija…) 2. Zavisnost od mobilnih telefona dobila je zvanični naziv, i postoje tretmani pomoću kojih se ona leči. Ukoliko se plašite da nećete moći da koristite moderne tehnologije, onda imate nomofobiju. Naziv je stvoren 2008. godine u Velikoj Britaniji.
3. Istraživanje koje je sprovedeno na Indijana univerzitetu, otkrilo je da 89 odsto studenata ponekad doživljava “fantomske vibracije”, odnosno pričinjava im se da telefon zvoni ili vibrira. Kada se telefon poigrava sa umom i percepcijom stvarnosti, znajte da ste zavisnik.
4. Psiholog Dejvid Šefild sproveo je studiju u Velikoj Britaniji, a ono što je otkrio zaprepastilo ga je. Naime, oko sedam odsto ispitanika otkrilo je da ih je korišćenje mobilnih telefona dovelo do toga da izgube posao ili vezu.
5. Od oko sedam milijardi ljudi koliko postoji na planeti, njih šest poseduje mobilni telefon. Prema podacima Ujedinjenih nacija, samo 4,5 milijarde ljudi poseduje toalet. Pored toga, više ljudi poseduje telefon nego pristup tekućoj vodi. Nešto je ovde definitivno pošlo naopako.
6. Svako peto dete u Južnoj Koreji oseća anksioznost, depresiju i insomniju kada su odvojeni od svojih mobilnih telefona, piše “Wall Street Journal”. Vlada Južne Koreje sada mora da uloži vreme i novac kako bi se izborila sa zavisnošću od mobilnih telefona i njenih negativnih efekata.
7. Potvrđeno je da u Južnoj Koreji ljudi ubrzano gube društvene veštine. Deca više ne uspevaju da “pročitaju” izraz lica ili prepoznaju intonaciju. Možda bi svi kompletno trebalo da prestanemo sa korišćenjem smajlija i emoji-a, i nađemo se sa pravim ljudima.
8. Korišćenje telefona tokom vožnje je velika opasnost, kako za vozača tako i za okolinu. Za vozače između 16 i 19 godina, 21 odsto fatalnih udesa direktno su povezani sa korišćenjem mobilnih telefona.
9. Istraživanje je pokazalo da prosečna osoba telefon otključa 110 puta dnevno. Međutim, postoje i oni koji to rade 900 puta dnevno. Ovo je čisto bacanje vremena i neverovatno kompulzivno.
10. Verovali ili ne, ali vaš mobilni telefon je 18 puta prljaviji od prosečnog javnog toaleta. Od diranja novca, prljavi stvari, znojavih ruku, naš telefon dolazi u kontakt sa svim i svačim, a što ga više koristimo to je sve gore. Kada ste poslednji put očistili telefon i da li uopšte to praktikujete?
11. Svo vreme koje ste proveli koristeći vaš smartfon utiče veoma loše po vas. Za svakih 100 pričanja na mobilnom telefonu, rizik od tumora na mozgu povećava se za pet odsto. Pokušajte da pozive završavate u što kraćem roku, ili zadržite duge razgovore za pričanje uživo.
12. Čak 40 odsto ispitanika jednog istraživanja priznalo je da bi se pre odrekla pranja zuba nego mobilnog telefona na nedelju dana. Sve što možemo da kažemo je fuj. Kako se osećate kada ste pročitali ove činjenice?
Nadamo se da smo vas naterali da se bar malo zapitate, i ukoliko preterano mnogo koristite mobilni telefon, bar na jedan dan ostavite ga po strani.

Zavisnost od sex-a

Šta je ZAVISNOST OD SEXA?

Procenjuje se da je više od 6% populacije zavisno od seksa u nekom periodu svog života; od šest zavisnika jedna je žena, a 5 su muškarci.

Ako pogledate oštećenja i probleme koje u organizmu može da izazove zavisnost od heroina i kokaina onda zavisnost od seksa izgleda kao poptuno drugačija vrsta problema.

Ali zavisnost od seksa takođe ima odlike bolesti zavisnosti. Kao i kad su u pitanju droga ili alkohol, osoba je vođena stalnom potrebom da traži zadovoljstvo i uživa u određenoj vrsti opijenosti koja joj je potrebna, iako to može da izazove ozbiljne poremećaje i da joj čak ugrozi život.

Ako ste zavisni od seksa potrebno vam je značajno više seksualnih odnosa da se osetite zadovoljenim. I možete imati tako upornu želju da ćete provoditi suludo mnogo vremena u seksualnim aktivnostima da bi ste zadovoljili ove hirove ili da biste se oporavili od posledica. Ova zavisnost može da vam smeta u poslu, hobijima i odnosima sa porodicom i prijateljima. Možete se boriti da zaustavite ili kontrolišete ovakvo ponašanje ili nastavljate uprkos tome što se sasvim svesni psiholoških pa i fizičkih posledica koje snosite.

Koji su simptomi?

Naravno, većina ljudi uživa u seksu i to ih zabavlja i voli kada ima vremena da mu se posveti. A kada seks postaje zavisnost?

Jedno objašnjenje koje stručnjaci često koriste kaže da je seksualna zavisnost bilo koje sekusalno ponašanje koje izmiče kontroli. Drugi bitan uslov je da, kao i kod drugih zavisnosti, emocije naglo variraju od „spuštanja“ do „dizanja u visine“.

Posle ushićenja koje donosi seks, dolazi loše raspoloženje. Neki tipični znaci su:

-Stid
-Kajanje
-Griža savesti
-Zabrinutost za sopstveno ponašanje
-Bespomoćno se osećate, zarobljeni ste sopstvenom potrebom.

Jedini način da se oslobodite ovih osećanja je još jedan seksualni odnos, tako da tražite još seksa.

Simptomi seksualne zavisnosti mogu da budu i:

-Izvesni tipovi ponašanja kao što je čest neobavezni seks, veliki broj afera kada ste već u vezi ili viskorizični odnosi.
-Preterano korišćenje pornografije
-Zabrinuti ste za moguće postupke
-Želite da prestanete ili promenite seksualne navike
-Ne možete da prestanete, iako želite
-Koristite seks da biste se izborili sa drugim problemima
-Treba vam više seksa da biste se osetili istu satisfakciju
-Osećate se veoma loše i osećate krivicu nakon odnosa
-Provodite mnogo vremena planirajući ili upražnjavajući seks
– Propuštate važne događaje u društvenom životu da biste imali više vremena za seks

Posledice koje se javljaju zbog seksualne zavisnosti ostavljaju pustoš, mogu upropastiti značajne i veze i odnose, poslovne prilike, a nose opasnost od seksualno prenosivih bolesti i neželjene trudnoće. Depresija je česta među zavisnicima od seksa (može čak da bude i razlog zavisnosti od seksa ili da pogorša problem) a jedna od 5 osoba razmišlja i o samoubistvu.

Pomoć

Može biti veoma teško priznati zavisnost od seksa i potražiti pomoć. Mnogi od ovih zavisnika osećaju veliki stid zbog svog ponašanja i nerado pričaju o tome. Ali malo njih može da promeni svoje navike bez profesionalne pomoći koja može da objasni razloge nastanka zavisnosti i stvori način za izlečenje.

Prepoznavanje problema bi bio prvi korak. Potom razgovor sa lekarom ili psihologom. Takođe postoje i posebne grupe za podršku za seksualne zavisnike.

Bilo da je seksualna zavisnost stvarna zavisnost ili oblik kompulsivnog ponašanja, glavni pristup u lečenju je isti, sastoji se od psiholoških terapija, naročito terapija za kognitivno ponašanje, koje uključuju i proučavanje i razumevanje ovog stanja i načine na koje se može promeniti.

Poznati zavisnici od seksa

Mnoge poznate ličnosti pate od ovog poremećaja i leče se na kliknikama za odvikavanje zavisnosti. Tajger Vuds, poznati golfer i naplaćeniji sportista sveta preko noći je od dobrog momka postao sinonim za preljubnika. Njegove ljubavnice su se jedna po jedna oglašavale po novinama i pričale o njegovim „podvizima“ u krevetu.

Majkl Daglas se lečio na klinici u Arizoni još dok je bio u braku sa svojom prvom ženom Dejdre. Zbog seksualnih problema, njegova druga žena Ketrin Zita Džons je bila opreznija pri sklapanju braka, pa je u predbračni ugovor zapisala da bi joj prilikom razvoda za svako varanje pripalo 1, 7 miliona dolara.

Dejvid Duhovni, zvezda serije „Dosije X“ i „Kalifornikacija“ javno je priznao da je potpuno opsednut pornografskim internet stranicama i erotskim forumima. Njegove navike su suprugu Teu Leoni, takođe glumicu, naterale da mu postavi ultimatum: „Idi na lečenje ili je braku kraj!“ Čarli Šin je poznati holivudski plejboj. Sam potvrđuje da je spavao sa više od 5000 žena, a navodno je potrošio više od 50 000 dolara na prostitutke. Međutim, i pored toga, on negira da je seksualni zavisnik.

Irski srcelomac Kolin Farel je priznao da voli žene „svih veličina i oblika“, ali njegova ljubav prema slobodnim vezama i seksu za jednu noć postala je još interesantnija i očiglednija kada je u javnosti osvanuo snimak njegovog seksa sa „Plejboj“ zečicom Nikol Narain.

Na ovu listu mogu da se dodaju i bivši američki predsednik Bil Klinton, koji je zbog svoje ljubavi prema predigri umalo ostao bez funkcije, kao i glumci Vudi Harelson, Bil Marej, koga je žena ostavila zbog neverstva, Rasel Brend, verenik Kejti Peri, koji kaže da je seks za njega kao droga ili alkohol. Bili Bob Tornton, koji je otišao kod terapeuta na lečenje, pa onda i sa njom spavao okončao je tako brak sa glumicom Anđelinom Žoli, kao i Tomi Li koji se zbog svoje zavisnosti razveo od Pamele Anderson. Zavisnik je i Kanje Vest, koji je poznat po tome da porno-filmove uvek nosi sa sobom, ali i novac, u slučaju da treba da plati za seks. Entoni Kidis, pevač „Red hot čili pepers“ zavisan je od internet pornografije.