Архиве категорија: Psihijatrija

Ekstazi

U nekoliko navrata u poslednje vreme sam diskutovao o pogubnim efektima ekstazija…kome se nazalost ne poklanja dovoljna paznja..i potcenjuje se ogromna toksicnost istog…cak i nakon pojedinacnih (rekreativnih) uzimanja…

Šta je ekstazi?

Ekstazi (ecstasy) je popularni naziv za MDMA (3,4- metilendioksi-N-metamfetami) – polusintetičku psihoaktivnu supstancu koja ima psihostimulativna svojstva amfetamina i halucinogene efekte meskalina. Pripada A klasi dizajniranih droga (dizajnirane droge su supstance sa psihoaktivnim svojstvima koje se prave izmenom molekularne strukture neke već poznate psihoaktivne supstance ili mešanjem nekoliko PAS koje u novoj kombinaciji stvarajući sasvim novu supstancu, sa novim efektima). Proizvodi se u obliku kristalno belog praha, na tržište se obično plasira u kapsulama, tabletama ili u prahu. Najčešće se konzumira oralno ili ušmrkavanjem, ređe ga je moguće naći i u obliku rastvora za injekcionu upotrebu.
Ekstazi se na ulici još naziva i esker, eks, I, bonbon…
Tablete ekstazija najčešće ne sadrže samo MDMA, nego i/ili MDA, MDE, MDEA, DXM, efedrin, amfetamin, kofein i slične supstance. Jedna tableta je obično težine oko 250 mg, a MDMA-a ima tek 50-80 mg. Velik deo težine odlazi i na vezivne materije.

Termin ekstazi ima šire značenje i obuhvata osim MDMA poznat i kao “Adam”, I MDEA (3,4-methylenedioxy-N-ethylamphetamine) na ulici poznat kao “Eva” , MDA (3,4 Methylene-dioxy- amphetamine), DOB (2,5-Dimethoxy-4-bromoamphetamine), PMA (para-methoxyamphetamine)
Ove droge se razlikuju po svojim efektima.

Na tabletama koje mogu biti raznih boja, utisnuti su raznovrsni logoi: probodeno srce, propnuti konjić ferrarija, mitsubishi, slonić, zec, ptica, Versace, bik, srp i čekić i brojni drugi. Po znaku može se (ne uvek!) znati način delovanja, na primer; ferrari je jak, dugo traje, daje više energije – manje ljubavi i prisnosti.; crveni Versace (može biti i druge boje), kraće traje, ali ima u sebi mnogo MDMA i zato daje mnogo sreće i ljubavi itd

Istorija ekstazija
MDMA je prvi put sintetizovan od strane nemačke farmaceutske industrije 1912. Kao lek sa mogućim supresorskim dejstvom na apetit.
Na njega se ubrzo zaboravlja sve do Drugog svetskog rata, kada ga vojska, uz mnoge druge droge, testira za moguću upotrebu tokom hladnog rata.
Zaključuju da je beskoristan, pa se na njega opet zaboravlja sve do sredine šezdesetih, kada ga u svojoj privatnoj laboratoriji sintetiše Aleksandar Šulgin.

Ovaj hemičar, koji će postati poznat po MDMA, zbog svog interesa za psihodelične droge odlazi iz komercijalne farmacije i tokom trideset godina u svojoj laboratoriji radi na beskrajnom nizu „majnd-altering“ droga. Verovao je da farmakološka istraživanja mogu proizvesti sredstva koja će pomoći proširenju ljudske percepcije i smatrao je beskorisnim da svoj „materijal“ testira na životinjama.Tako je oko sebe okupio krug prijatelja i poznanika, koji su bili voljni da mu pomognu. Oni bi se okupljali kod njega kući, doneli bi hranu, piće, vreće za spavanje i eksperiment je mogao da počne. Posle svakog okupljanja morali su da podnesu izveštaj sa detaljnim opisima efekta droge. Kada je MDMA pokazao svom prijatelju psihologu, droga se proširila zbog svog navodnog terapeutskog potencijala.Od 1970. godine američki psihoterapeuti počinju da ga koriste kao psihoterapeutsko oružje. Godine 1985. proglašen za supstancu koja nema terapijsku vrednost i zabranjen zakonom, ali njegova popularnost na ilegalnom tržištu je nastavila da raste. Svoju ekspanziju doživljava 90tih godina sa nastankom tehno muzike i postaje popularna droga na rejv žurkama, dobija status “plesne droge”. Danas upotreba ekstazija izlazi iz okvira tehno subkulture i širi se rapidno među mladima koji je doživljavaju kao “rekreacionu” drogu

Doziranje

Uobičajena doza varira između 80 i 160 mg (oralno). Standardnom dozom smatra se 2 mg po kilogramu telesne težine (iako reagovanje na ovu drogu nije strogo proporcionalno telesnoj težini). Kad se MDMA uzima oralno, efekti se javljaju oko 30-45 minuta kasnije. Ušmrkavanje i ubrizgavanje uzrokuju brže delovanje.
Primarni efekti obično dostižu vrhunac oko sat do sat i po nakon uzimanja, traju otprilike dva sata, a zatim postepeno slabe.
Sekundarni efekti (tzv. afterglow) mogu se osećati danima.

Kontraidikacije

MDMA uzrokuje povišenje krvnog pritiska i pulsa, kao kod umerenog vežbanja. Zbog toga se izrazito ne preporučuje ljudima sa istorijom bolesti – povišenim krvnim pritiskom, hipoglikemijom, bolestima srca ili moždanog udara.
Isto upozorenje vrijedi i za ljude koji su osjetljivi na lekove i droge (oko 10 % populacije). Problemi s bubrezima i jetrom su takođe kontraindikacija. Naročito je opasna kombinacija s MAO inhibitorima koji se često prepisuju kao antidepresivi, a koja može dovesti i do smrti.
Neki drugi antidepresivi (SSRI, npr. Prozac/Portal), pak, mogu ublažiti potencijalnu štetnost MDMA.

Efekat delovanja

Početak delovanja, “coming up”, korisnici osete kao zatezanje vilica, znojenje, sušenje usta, podrhtavanje i ubrzan rad srca. Dvadeset do 60 minuta nakon unošenja u organizam izaziva provalu oslobođene energije i euforiju. Krvni pritisak raste, kao i telesna temperatura. Može se javiti i mučnina. Dolazi do povećanja budnosti i energije, kao i potiskivanja žeđi, umora i sna. Javlja se živahnost i raste osećaj bliskosti sa drugom osobom ili okruženjem. Zvukovi, boje i emocije izgledaju i doživljavaju se intenzivnije. Visoke doze ove droge dovode do slabije koordinacija ekstremiteta i brzo micanje zenica poznato pod nazivom nistagmus. Mogu se javiti i glavobolja, kao i bezrazložna agresivnost koju je teško obuzdati. Pod uticajem ekstazija moguće je plesati satima. Ovo povećanje fizičke aktivnosti, uz rast telesne temperature koji prati uzimanje ove droge, nosi opasnost od prekomernog gubitka telesne tečnosti i pregrejavanja. Prestankom delovanja javlja se osećaj umora i depresije koji može potrajati satima. Korištenje ekstazija dovodi do razvoja tolerancije, umerene fizičke i psihičke zavisnosti.

Mehanizam delovanja

Najjednostavnije, laički i ukratko: MDMA uzrokuje povećano izlivanje serotonina u mozgu iz stanica koje ga proizvode. Serotonin je neuroprenosnik zadužen za raspoloženje i nastaje iz određene aminokiseline. Što ga je više u mozgu, bolje smo raspoloženi.
Za vrijeme „špica“ njegova je koncentracija najveća, a tri, četiri sata nakon uzimanja MDMA izliveni je serotonin već većim delom potrošen ili razgrađen. U to vrijeme „spuštanja“ dolazi do lošijeg raspoloženja zbog pomanjkanja serotonina i zbog velike razlike u raspoloženju u odnosu na sat ranije.
Mnogi uživaoci ekstazija greše kada u ovim trenucima uzimaju ponovo supstancu. U zavisnosti koliko je serotonina pre proizvedeno u „njegovim“ stanicama i zavisno o tome kolika je prva doza MDMA bila, u drugom uzimanju ima manje serotonina za izlivanje i slanje električnih impulsa koji uzrokuju dobro raspoloženje. Svakom novom dozom MDMA u mozgu ima sve manje serotonina. On se troši daleko brže nego sto se stvara. Istraživanja pokazuju da je potrebno da prođu i do dve nedelje da se serotonin potpuno obnovi. To znači da ako se ekstazi uzima u kraćim intervalima od dve nedelje, nivo seratonina ne može da se podigne na normalan nivo što može uzrokovati loše raspoloženje i depresiju, pa samim time i probleme u svakodnevnom životu.

Moguće štetne posledice

Povišen krvni pritisak, opasnost od infarkta miokarda, gubitak apetita i telesne težine, poremećaji spavanja, moguća pojava psihoze. Osim trenutnog štetnog delovanja, dokazano je da ova droga uzrokuje mutacije i oštećenja na naslednom materijalu, a ima i dugoročne štetne posledice.

Smrtni ishodi su posledica predoziranja, hiperpireksije (povećane temperature, dehidracije (gubitak tečnosti) i otkazivanja rada srca. Psihotično, agresivno i autoagresivno ponašanje (nasilje prema drugima, autodestruktivnost, samoubilačke verbalizacije, nagoveštaji ili ponašanja ) zahtevaju primenu snažnih lekova (haloperidol i dijazepam, čak injekciono ), po potrebi i u kraćim vremenskim intervalima.

Mentalni poremećaji

Po svom sastavu „ekstazi“ je sličan amfetaminu i meskalinu pa su i dominantni farmakodinamski efekti stimulacija mentalne aktivnosti i iluziono – halucinatorne „kreacije“. Supstanca se brzo resorbuje, prelazi krvno – moždanu barijeru i deluje na centralni nervni sustem.
Na zapadu zloupotrebe ove supstance dostiže epidemijske razmere među tinejdžerima. Posledice zloupotrebe ove supstance su na nivou mentalnog funkcionisanja, telesnog zdravlja i poremećaja ličnosti. Reakcije su inividualne, a toksični efekti mogu biti ispoljeni i pri vrlo malim dozama. Među psihičkim simptomima dominiraju:

strah, depresivnost
slušne i vidne halucinacije
toksične ili tzv. deklasirane psihoze kod osoba koje su, u nepovoljnim životnim situacijama ili zbog intoksinacije predisponirane da obole od neke duševne bolesti
Toksične psihoze praćene su halucinacijama, paranoičnim ideacijama i paničnim strahom da su egzistencijalno ugroženi, samoubilačkim idejama i samoubistvima. Brojne su posledice na somatskom planu i zdravlje mladih osoba ozbiljno je ugroženo. Najčešći poremećaji su: zapaljenje jetre i bubrega, insuficijencija bubrega i srca, kardio – miopatije, vaskularna krvavljenja, razna nervna oboljenja (tikovi, poremećaji nalik na parkinsonizam), kao i konvulzije epileptičnog karaktera (kod osoba koja imaju ličnu ili porodičnu predispoziciju).

Značajno je istaći i poremećaje ličnosti korisnika droge. Najčešće to su opsesivno- kompulzivni fenomeni, karakteristčni po prisilnim postupcima, kao i stereotipna ponašanja

Poremećaji rasta

Ekstazi deluje i na endokrini sistem, posebno na štitnu žlezdu i hormon rasta. Zabeleženi su slučajevi zastoja u razvoju u dece koja su koristila neke od od derivata amfetamina. Opisani su slučajevi dramaticnog propadanja mišićne mase.
Smrtni ishodi takođe su zle posledice intoksinacije, posebno u slučajevima kada je droga uzeta u kombinaciji s alkoholom, ili sa lekovima koji smanjuju krvni pritisak, nekim antidepresivima i antimalarcima.

Ekstazi u trudnoći

Ekstazi prolazi kroz placenta novoroćenčeta te je korišćenje ekstazija u trudnoći vrlo rizično, može prouzrokovati usporen razvoj fetusa i abnormalnosti kod novoroćenčeta. Ekstazi se prodire i u majčino mleko te ga ne treba nikako uzimati u period dojenja.

Akutne intoksinacije prouzrokovane prekomernom dozom supstance

Akutna intoksikacija ekstazijem rezultat je prekoračenja doze u kratkom vremenskom intervalu. Manifestuje se somtaskim i psihickim disfunkcijama. Prekomerne doze mogu biti smrtonosne].
Prolongirana intoksikacija posledica je hronične upotrebe ekstazija. Simpotmi variraju u intenzitetu: od blage disforije do paranoidne psihoze. Korisnik droge je euforičan, ali i zabrinut neprijatnim telesnim senzacijama, ili sumnjičav, ostećenog doživljavanja realnosti i okruženja kao ugrožavajućeg. Smanjenje sna i apetita su isto tako karakteristični simptomi.
Indukovana ekstazi ( MDMA) ansioznost objašnjava se mogućnošću da ekstazi sadržaje nesvesnog dela psihe prenese u svest. Osoba nije u stanju da integriše nesvesne i emocionalno bogate informacije. Akutna intoksinacija malom dozom supstance (50 – 150 mg) praćena je blagom anksioznošću, zebnjom, nervozom, griženjem vilice, a iščekivanje posebnih doživljaja može izazvati stanje straha. Intoksiciranog treba umiriti blagim nastupom, podrškom i uveravanjem da je to prolazni efekat unesene droge.

Akutna intoksinacija srednje velikim dozama (250 – 300 mg ) karakteristična je po određenoj psihopatologiji i zavisi od kvaliteta tolerancije na unesenu psihostimulativnu supstancu.
Vizuelne „iskrivljenosti“ manifestuju se viđenjem svetlucavih i sjajnih predmeta, titrajućeg kretanja, geometrijski ulepšanih. Osoba je svesna efekta supstance i zahteva da ostane sama ili, pak, traži pomoć terapeuta. Osoba je uplašena i terapeut mora da raspolaže određenom veštinom da uspostavi komunikaciju. Nekad ispoljavaju naglašenu brigu o drugim osobama koje su takodje pod drogom, tvrdeći za sebe da su „haj“. Mogu se pojaviti paranoidne ideacije, snažna depresivnost, kao i iznenadne promene stanja svesti.

Akutna intoksinacija velikim dozama ( 300 – 400 mg ) zavisi od prethodnih iskustava korisnika droge (upotreba stimulativnih i halucinogenih droga, PCP-a i sl. ), tolerancije i okruženja.
Dominiraju sledeći simptomi :

anksioznost koja često prerasta u paniku ( praćenu ubrzanim srčanim ritmom )
psihotična reakcija
paranoidnost i
agresivnost
Hipertenzivne krize i srčane aritmije mogu ugroziti cerebrovaskularni sistem (mozak i moždane krvne sudove ) i dovesti do pojave „sloga“ ili moždanih krvavljenja (hemoragija). Treba imati na umu da je intoksicirana osoba možda konzumirala i neke druge droge : kokain, amfetamine, marihuanu, alkohol…

Prolongirane intoksinacije gubitak mentalne bistrine

Prolongirane intoksinacije s velikim dozama pogađaju čak i osobe sa naglašenom tolerancijom na ekstazi. Mlade osobe gutaju ogromne količine ove droge i dospevaju u stanje fizičke i psihičke iscrpljenosti.
Treba izdvojiti sledeće simptome:

promene raspoloženja
emocionalnu nestabilnost
anksioznost
depresivnost i
teže mentalne poremećaje tipa psihoza, koje u praćene paranoidnošću i nasilničkim ponašanjem.
Prolongirana intoksinacija malim dozama praćenja je blažom psihopatijom:

gubitak mentalne bistrine i pribranosti
mentalna konfuzija
neraspoloženje
gubitak motivacije
dezorijentacija zaboravnost i
oštećenje pamćenja.
Ukoliko osoba nastavi da koristi drogu, dolazi do gubitka apetita i nesanice.

Predoziranje

Zbog euforije koju MDMA izaziva, često se ignorišu signali tela i zato treba uvek paziti na moguću dehidraciju, grčeve mišića, vrtoglavicu, iscrpljenost i preveliko naprezanje.
Predoziranje s MDMA karakteriše brzi puls, visok krvni pritisak, slabost, mučnina, vrtoglavica, grčenje mišića ili napadi panike. Kod pojave takvih simptoma treba sesti, odmoriti se, po mogućnosti izvan zagušljivog i pregrejanog prostora, i popiti tečnost (ne alkohol).
U slučaju da predozirana osoba izgubi svijest ili ima vrlo jake opisane simptome, svakako treba potražiti medicinsku pomoć.
Osobe, koje uprkos svemu, uzimaju ekstazi treba da imaju na umu da je najvažnije piti puno tečnosti i voditi računa da uvek imaju pri ruci sok ili vodu.

Lečenje akutnih trovanja ekstazijem: sedativi, fizičko rashlađivanje, mirna i tiha sredina, simptomatska terapija, bromokriptin ili dantrolen

Lečenje zavisnosti od ekstazija

Ekstazi je adiktivna droga – izaziva psihičku i blažu fizičku zavisnost, sa karakteristčnim povećanjem tolerancije. Apstinencija bez pomoći lekara je prihvatljiva za one koji su ekstazi koristili u kratkom vremenskom period. Osobe koje su dejstvu ekstazija bile izložene duži vremenski period treba da potraže stručnu medicinsku pomoć. U pojedinim slučajevima nagla apstinencija može da prouzrokuje medicinske komplikacije, te je neophodno obezbediti odgovarajući medicinski tretman. Većina programa lečenja zavisnika od ekstazija podrazumeva detoksikaciju uz korišćenje sedativa, psihoterapiju, bihejvoralne kognitivne terapije, grupne terapije.

Kombinovanje MDMA

MDMA + amfetamini (speed) – mogućnost predoziranja amfetaminima je jako povećana. Izrazito se ne preporučuje jer oboje povećavaju puls i krvni pritisak.

MDMA + kokain – slično kao i kod amfetamina.

MDMA + heroin i ostali opijati – nema izrazito opasnih interakcija, ali stimulirajući efekt MDMA može sakriti sedativni efekt opijata pa je mogućnost predoziranja opijatima povećana. U ovom slučaju, najveći problem leži u vrlo mogućoj zavisnosti o heroinu i opijatima.

MDMA + alkohol – MDMA može sakriti delovanje alkohola, pa je povećana mogućnost trovanja alkoholom. Alkohol doprinosi dehidraciji organizma, kao i MDMA

Kako prepoznati osobu pod dejstvom ekstazija?

Znakovi koji nas upućuju na sumnju da neko možda uzima psihostimulator – ekstazi:

promena ponašanja u pravcu neobične aktivnosti, čini se da osoba sva pršti od snage, što joj inače nije svojstveno, od nje se u društvu odjednom ne može doći do reči, iz nje zrači nekakva neobična i snažna energija, teško joj je da se zadrži na jednom mestu, neprestano pleše i kao da se ne umara;
promena uobičajenog izraza lica, oči plamte, zbog proširenja zenica oči se čine tamnijim nego inače;
Ako je osoba nedavno uzela ekstazi ili spid, vrlo karakteristična je i upečatljiva ukočenost lica, a naročito donje vilice, često praćeno škrgutanjem zuba i iskrivljenim “grimasama”.
promena navika u jelu i spavanju, i to u smislu da se čini kako se osobi nikad ne spava, kako nikad nije umorna, te da joj hrana gotovo i ne treba, čime se često hvali i odaje sebi priznanje;

Tekst preuzet sa sajta Nikad heroin, Ekstazi http://www.nikad-heroin.com/…/vrste-droga-narkotik…/ekstazi…

Advertisements

Prokrastinacija

PROKRASTINACIJA

Prokrastinacija je odlaganje obaveza ili važnih zadataka, odlaganje nečeg što nam u datom trenutku nije najprijatnije da uradimo i umesto toga bavljenje stvarima koje su ili manje neprijatne, ili čak mnogo zabavnije da se rade u datom trenutku. Naime, ovaj oblik ponašanja ima gotovo svako od nas, i ona se može reflektovati u različitim sferama života. Pod prokrastinaciju može da se svrsta i kada ostavimo pranje suda za kasnije, kada odlažemo dan kada ćemo početi da spremamo ispit, kada odlažemo izlazak na dejt iz straha da ne budemo odbijeni, kada odlažemo polaganje diplomskog, započinjanje dijete, vežbanja, itd. Dakle, svako od nas se bar jednom u životu susreo sa prokrastinacijom i ona jeste normalan oblik ponašanja, međutim problem nastaje kada prokrastinacija postaje hronična i kada nas ometa da ostvarimo svoje potencijale, i dovodi do poteškoća u našoj karijeri. Ove osobe obično odlažu neprijatne aktivnosti za sutra, a kada dođe sutra,one ne izvrše zadatak koji su odložile, već ponovo odlože za sutra, i čitav epilog priče je najčešče potpuno odustajanje od izvršavanja obaveze, ili završavanje obaveze u kratkom vremenskom roku.

Najčeće odlažemo obavljanje neke aktivnosti jer procenjujemo datu aktivnosti kao dosadnu, pretešku, komplikovanu, ili na neki drugi način frustrirajuću. Još jedan od uzroka prokrastinacije je činjenica da mi nemamo garanciju da ćemo zaista uspešno obaviti dati zadatak, što doprinosi stvaranju straha od neuspeha, ili mogućnosti izostajanja priznanja i nagrade. Kada odložimo neku aktivnost mi osećamo trenutno olakšanje, ali dugoročno gledano znatno je veća šteta koju smo tom prilikom sebi načinili. Obično je prokrastinacija česta pojava kod osoba koje imaju nisku frustracionu toleranciju, odnosno kako se to u REBT psihoterapiji definiše, u pitanju su osobe koje imaju skrivenu iracionalnu filozofiju da sve što rade u životu mora za njih biti lako, prijatno i zanimljivo i ako nije tako onda je to užasno, grozno i nepodnošljivo.Iako odlaganjem izvršavanja neke aktivnosti, mi doživljavamo trenutno rasterećenje, najčešće nakon što nešto ne uradimo, postajemo besni na sebe, anksiozni, ili prosto imamo osećaj krivice, tj. razvijamo čitav spektar negativnih emocija prema sebi, što vodi daljem odlaganju, i jača averziju prema aktivnosti koju smo inicijalno odložili.

KAKO PREVAZIĆI PROKRASTINACIJU?

Prvi korak- Prepoznavanje prokrastinacije

Ukoliko smo iskreni prema sebi, znaćemo tačno kada odlažemo obavljanje neke radnje ili obaveze, ipak evo nekih indikatora koji mogu biti od koristi za prepoznavanje prokrastinacije:
• Ukoliko nam se dešava da u toku dana izvršavamo zadatke koji su nam od manje važnosti i koji nemaju toliki prioritet, npr. ukoliko smo napravili spisak obaveza, a prvo obavljamo obaveze sa dna spiska, odnosno one najmanje važne, verovatno je reč o odlaganju obaveza, odnosno prokrastinaciji;
• Višestruko iščitavanje mailova bez započinjanja posla koji je pretpostavljan u njima, ili donošenja odluke šta da se uradi sa datim mailovima;
• Jedan od odličnih pokazatelja da je reč o prokrastinaciji je situacija kada sednemo za sto i odlučimo da započemo rad na nekom važnom zadatku, a onda naglo ustanemo, ostavimo zadatak i odemo da spremimo sebi ogromnu šolju kafe;
• Takođe, čekanje “pravog raspoloženja” i ”pravog vremena“ da se obavi važan zadatak.

Drugi korak- Shvatiti zašto prokrastiniramo

Sam povod prokrastinacije može da zavisi od osobe ili od tipa zadatka. Veoma je važno da shvatimo povodom čega se dešava prokrastinacija kako bismo mogli da odredimo najbolji pristup kako bi se prokrastinacija prevazišla.
• Jedan od uzroka prokrastinacije je sama činjenica da je neki posao dosadan, komplikovan, frustrirajući. To je upravo ono što smo gore naveli, prema REBT psihoterapijskom pravcu ovakve osobe imaju iracionalnu filozofiju da sve što rade mora biti lako, zanimljivo i prijatno, i da ne mogu da podnesu ako aktivnosti kojima se bave nisu takve.Kada sagledamo malo širu sliku većina poslova je ili teška ili dosadna, ali jedan od načina da se osoba nosi sa neprijatnošću svog započetog zadatka je upravo predstavljanje da se radi o kratkoročnoj neprijatnosti kako bi se postigla veća dugoročna dobitili kako bi se ostvario mnogo važniji cilj.
• Drugi povod prokrastinacije je taj što su ljudi generalnoprilično neorganizovani. Za razliku od neorganizovanih, organizovani ljudi uspevaju da završe svoje zadatke na vreme jer imaju spisak prioriteta, i tačno utvrđeno koliko je neki zadatak važan, kada je potrebno da bude izvršen, kao i vremensko trajanje samog zadatka. Osnovna odlika organizovanih ljudi jeste upravo ta sposobnost da neki zadak razbiju u niz koraka koje je lakše pratiti i izvršiti.
• Takođe, neki ljudi izbegavaju izvršavanje zadatka jer se osećaju preplavljeni zadatkom, odnosno, smatraju da ne poseduju dovoljno kapaciteta da reše zadatak. Neki ljudi se plaše uspeha skoro podjednako koliko i neuspeha, jer ih uspeh vodi ka potpuno drugim životnim dilemama i poteškoćama. Neko može odlagati završetak studija, jer se plaši konačnog ulaska u svet odraslih i nemogućnosti pronalaženja posla.
• Često se događa da su perfekcionisti prokrastinatori, jer su njihova iracionalna uverenja slična ovom
:“ Ja ne posedujem dovoljno veština, ni resursa da u ovom trenutku uradim savršeno ono što se od mene očekuje, pa je stoga najbolje da to uopšte ni ne uradim.“
• Još jedan od potencijalnih razloga jesu slabo razvijene veštine odlučivanja i donošenja odluka. Ukoliko je tako, osoba ne može da se odluči kojem zadatku daje priortet, pa ostaje zatrpana poslom.

Treći korak- usvajanje anti-prokrastinacijskih strategija

Prokrastinacija je navika i oblik ponašanja, kao i svaka navika ona se gradila tokom dužeg vremenskog perioda, pa ne treba očekivati da ćemo se rešiti prokrastinacije preko noći. Preporuka je svakako dase koristi što više različitih strategija, obrazaca i metoda kako bi se razbili konvencionalni načini ponašanja. Jedan od načina da se motivišemo kako bismo pristupili obavljanju posla jeste:
• Određivanje sopstvenih nagrada, npr. možete obećati sebi da ukoliko završite neki domaći zadatak na vreme, da Vam sleduje čoko-mafin iz Vaše omiljene pekare;
• Zamolite nekog da Vas kontrološe-kontrola od strane vršnjaka pomaže, jer koristi obavezivanje, ovaj pristup je visoko-efikasan i koristi se i u nekim drugim grupama samopomoći;
• Sedite sami sa sobom i identifikujte dugoročne negativne posledice do kojih bi došlo ukoliko ne biste izvršili zadatak, možete i da ih zapišete na papir kako biste imali jasniju sliku;
• U slučaju da je jedan od razloga prokrastinacije dezorganizovanost, svakako bi trebalo napraviti spisak prioriteta na kojem će se nalaziti i neprijatne, odnosno manje zanimljive aktivnosti koje je ipak potrebno uraditi;
• Fokusirajte se na samo jedan zadatak, a tek nakon toga pređite na sledeći;
• Postanite “project manager ” ili ”schedule expert“ , tako da biste znali kada tačno da otpočnete svoje zadatke. Blisko sa ovom stavkom je i postavljanje vremenskog ograničenja za izvršenje zadatka;
• Ukoliko je samo obavljanje aktivnosti neprijatno, pa iz tog razloga odlažemo obavljanje zadatka, možete promeniti ugao gledanja na stvari , i preispitati svoju životnu filozofiju, u smislu, da li sve što radim mora biti apsolutno lako i zanimljivo, i da li ja zaista ne mogu da podnesem da radim nešto dosadno i frustrirajuće?Takođe, treba suprotstaviti kratkoročnu naspram dugoročne dobiti koju postižemo obavljanjem zadatka, i svakako je korisno nagraditi sebe.
Dakle, sledeći put kada krenete da odlažete neku obavezu setite se da u datom trenutku to svakako izgleda kao najbolje rešenje, ali dugoročno gledano za Vas donosi više štete nego dobiti. Uhvatite se u koštac sa zadatkom odmah, i prvo uradite najteži deo. Ukoliko ste u mogućnosti izdelite zadatke na manje celine, i postavite im vremensko ograničenje. Trudite se da budete istrajni u svom poslu, a da same detalje ostavite kao poslednji korak. I uz put sebe nagrađujte i motivišite:…”ukoliko završim dva poglavlja mogu da dobijem svoj omiljeni desert”…; „Ukoliko danas očistim kuću, uveče ću sebe nagraditi izlaskom sa prijateljicama“…; ”Ukoliko diplomiram u roku, častiću sebe putovanjem po Evropi“….

Prevremena ejakulacija

PREVREMENA EJAKULACIJA
(EJACULATIO PRAECOX)

Ukoliko bismo zastupali mišljenje da seksualno ponašanje ima samo biološki značaj, da je oplodnja žene jedini cilj seksualnog odnosa, problem prerane ejakulacije ne bi postojao. Međutim, seksualnost pored biološke ima i psihološku važnost, pa se prerana ejakulacija obično doživljava kao problem, kao što se i tretira u psihijatriji i psihologiji.
Vrhunac zadovoljstva posle pola ili posle dva minuta?
Česta dilema muškaraca je: „da li je normalno dostići vrhunac zadovoljstva posle pola ili posle dva minuta, ili je možda ispravno suzdržavati se deset minuta ili pola sata, ili… možda još duže?

Sve seksualne dileme i problemi su, po pravilu, opterećujući i dovode do nezadovoljstva samim sobom i do komplikovanja odnosa sa partnerom. Veoma često neznanje rađa problem, pa se sasvim normalne navike i pojave tumače kao nenormalne ili se, s druge strane, odstupanja od normale ignorišu. Poznavanje sopstvene seksualnosti značajno je za normalan i zdrav seksualni život, pa ćemo i mi ovom prilikom pokušati da vam približimo i opišemo jedan od mogućih problema seksualnosti muškaraca, a problem se zove prerana ejakulacija.

Uzroci koji dovode do nastanka prerane ejakulacije:
U samom određenju prerane ejakulacije ima različitih mišljenja. Jedni autori smatraju da muškarac koji u pedeset procenata svih odnosa ne uspeva da partnerku dovede do orgazma, pati od ove seksualne smetnje. Po drugima, prerana ejakulacija određuje se prema vremenskom kriterijumu: muškarac koji ejakulira u okviru dva minuta, bez obzira na stanje žene, ima ovu vrstu seksualnih problema. Bilo kako bilo, problem postoji i nameće se pitanje kako je nastao.
U objašnjenju uzroka nastanka ovog problema veliki značaj pridaje se prvom seksualnom iskustvu, ili čestim seksualnim iskustvima u relativno konfliktnim situacijama, kada se čin završava preranom ejakulacijom: kupovinom ljubavi kod prostitutke, seksualni odnos u nepovoljnim uslovima (kola, priroda) i druge situacije koje podrazumevaju neku vrstu prisile da se akt završi brzo, ili je brzina uzrokovana strahom da će se narušiti privatnost odnosa.
Strah remeti sve aspekte ljudskog ponašanja, pa i seksualno ponašanje, koje se lako može narušiti i podložno je potresima. Jednom doživljeni neuspeh, u ovom slučaju neuspeh je prerana ejakulacija, izaziva strah da će se svaki sledeći odnos završiti neuspehom, a napetost uzrokovana strahom stvarno dovodi do ponovnog neuspeha i time se stvara specifični začarani krug.
Međutim, i posle perioda normalnog seksualnog života, moguća je naknadna, sekundarna pojava problema prerane ejakulacije. Kada u već oformljenim odnosima s bračnim partnerom naiđu određene traumatske situacije koje su praćene osečanjem straha, a koje izaziva preranu ejakulaciju, javlja se „strah od neuspeha“ i opet ulazimo u začarani krug. Ponekad i promena partnerke, kada se ponavljaju uslovi prvog seksualnog odnosa, ili osećanja koja prate nedozvoljene veze i koja dovode osobu u stanje hronične napetosti, stvaraju uslove za učvršćivanje prerane ejakulacije.

Terapija
Izlaz iz „kruga“, pobeda straha, uslov je da se reši bilo koji strahom uzrokovani seksualni problem. Bihejvioralni terapeuti to jednostavno čine, složeni problem razdele na više jednostavnih, pa: korak po korak, od najmanjeg straha do najvećeg. U terapiji to znači da se muškarac izlaže strahu postepeno, počev od situacije koja izaziva strah najmanjeg intenziteta, na primer, poljubac, dodir, razgovor o seksu, i ne prelazi se na sledeću situaciju sve dok postoji i najmanja napetost. Poslednja situacija je najstrašljivija, a to je u ovom slučaju sam koitus, koji je zabranjen sve dok traje terapija, odnosno, dok ima straha. Terapija se obično sprovodi u paru, mada se može prilagoditi da je i sam muškarac sprovodi.
Seksualni problem, manifestovan na isti način, kroz preranu ejakulaciju, može biti uzrokovan i slabim seksualnim nagonom, bez prisustva straha. U ovom slučaju, uprnom terapijom i samoterapijom, uz primenu specifičnih tehnika, moguće je produžiti vreme ejakulacije za nekoliko minuta. Specifične tehnike primenjuje muškarac sam, ili uz pomoć partnerke.
Jedna od njih je, takozvana „Start Stop tehnika“, koja se bazira na prestanku aktivnosti u trenutku potrebe za ejakulacijom. Preporučuje se i „Tehnika stiskanja“, pri čemu blagi pritisak na određenom mestu muškog polnog organa, sprečava ejakulaciju.
Činjenica od koje se polazi u primeni ovih tehnika je da od trenutka kada muškarac oseti da će doći do ejakulacije do same ejakulacije ima tri sekunde vremena.
Ponekad, ali ne uvek, problem prerane ejakulacije rešava se uzimanjem leka koji smanjuje napetost, uz obavezni stručni nadzor lekara. Isto tako, kada je osoba mlada, masturbacija dvadesetak minuta pre seksualnog odnosa može, ali ne mora, pomoći.
Retki su, ali ipak mogući, i slučajevi prerane ejakulacije koji su uzrokovani organskim poremećajima, kao što su, na primer, zapaljenje uretre ili prostate. Pod uslovom da nije učvršćen „strah od neuspeha“, terapija je veoma jednostavna, usmerena ka ipotpunom izlečenju zapaljenja. Međutim, s obzirom na to da je seksualnost osetljiva, najčešće dolazi do komplikovanja problema, pojave osetnog straha, pa se pristupa terapiji opuštanja, oslobađanja telesne i mentalne napetosti i straha, tačnije, terapiji „korak po korak“.

Rezime
Napred opisani problem i terapije samo su mali deo znanja koji je rezultat proučavanja seksualnog ponašanja Ijudi. Poznavanje seksualnosti omogućuje da se sruše razni tabui i mitovi vezani za ovaj aspekt Ijudskog ponašanja, čime se rešavaju razne dileme, pa i dilema s početka ovog teksta: prosečno vreme dužine seksualnog akta je tri do pet minuta, a u terapiji se kao seksualni problem tretira nemogućnost muskarca da ejakulaciju odloži za dva minuta. Ipak, ne budimo tako kruti i nemaštoviti, ne gledajmo samo vremensko određenje. Pored kritičnih i famoznih dva minuta, jako je važno da je predigra maštovita, kako bi se vođenje Ijubavi osvežavalo.

Omiljene televizijske serije

Gledanje omiljenih televizijskih serija epizodu za epizodom u jednom nizu loše je za vaše zdravlje, upozoravaju naučnici.
Studija je pokazala da maratonsko gledanje televizije koje čoveku oduzme i po nekoliko sati tokom više dana ukazuje na depresiju i usamljenost.
Osobe koje uglavnom nisu dobrog raspoloženja češće gledaju epizode omiljenih programa epizodu za epizodom, na internetu ili na DVD uređaju.
Tako zapostavljaju posao, odnose s drugim ljudima, pa čak i članove porodice.
Što su se ispitanici u studiji lošije osećali, to su češće posezali za utehom u vidu maratonskog gledanja omiljenih serija.
Vođa istraživanja Juen Hi Sung kaže da bi ova otkrića mogla da predstavljaju poziv na buđenje.
“Iako neki ljudi smatraju da je gledanje televizijskih serija i emisija u dužim periodima samo bezazlena zavisnost, istraživanja pokazuju da usled toga može doći do fizičkog zamora i problema poput gojaznosti”, rekao je Sung.

Kompulzivno prejedanje

KOMPULZIVNO PREJEDANJE:

(BINGE EATING)

O višku kilograma i načinima rešavanja ovog problema se naširoko priča, a često se odlično i bezobzirno na njemu zarađuje. Iako je gojaznost odavno prepoznata kao medicinski problem, daleko veći od popularnijeg estetskog, malo se pažnje obraća na motivacione faktore koji dovode do ovog stanja.

Da uzumanje hrane često nema veze sa osećajem gladi je jasno. Prekomerno jedenje se vezuje za hedonizam i uživanje. Tako neko uživa u čitanju, neko u šetnji prirodom, a neko u hrani. Nekima hrana služi kao instant kompenzacija za razne oblike nezadovoljstva, koja daje trenutno olakšanje i popravlja raspoloženje. Međutim, neki primeri ne mogu da se podupru ovim objašnjenjima. Jedan od takvih je i kompulsivno prejedanje. Iako je zastupljeniji u ženskoj populaciji, procenat muškaraca koji pate od ovog poremećaja je značajno veći nego u slučaju drugih poremećaja ishrane. Savremeni način ishrane i učestala konzumacija brze hrane, podupiru ovaj vid poremećaja ishrane, mogu ga učiniti dramatičnijim i proizvesti teže posledice, ali teško da se mogu okriviti za njegov nastanak.

Kompulzivno prejedanje je ozbiljan poremećaj ishrane koga karakteriše unošenje ogromne količine hrane u kratkom vremenskom roku. Svako će se setiti situacije u kojoj se prejeo ali, kada se govori o poremećaju, bitna razlika je to što se ovakve epizode učestalo ponavljaju, a bar dva puta nedeljno u periodu od šest meseci. Količina hrane koja se unese u toku dana tada može da premaši dnevne nutritivne potrebe i deset puta. Kod osoba koje pate od kompulzivnog prejedanja javlja se osećaj gubitka kontrole nad uzimanjem hrane.

Završetak epizode prejedanja prati velika količina različitih negativnih emocionalnih reakcija kao što su samoprebacivanje zbog takvog postupka, osećaj krivice, bes, depresivnost. Nakon ove reakcije može doći do upadljivog socijalnog povlačenja i pasivne rezigniranosti. Osoba odbija da izađe iz kuće, ne želi da je iko vidi u tom stanju, ne želi da izađe iz kreveta ili da učini bilo šta dobro za sebe i čeka da stvari prođu same od sebe. Javlja se potreba da se stvar ispravi, izbriše, nekako poništi. Za razliku od bulimije koju karakteriše izazivanje povraćanja i uzimanje velike količine laksativa, u ovom slučaju osoba najčešće pribegava rigoroznim dijetama, ekscesivnom vežbanju i iscrpljivanju organizma u želji da popravi stvar. Iako nekad naizgled i počne da uspeva u tome, vrlo brzo nastupa kriza u kojoj opet dolazi do gubitka kontrole nad uzimanjem hrane. Svaki ciklus povlači za sobom veći nivo rezigniranosti i obeshrabrenja i zapadanje u još gore psihičko i fizičko stanje.

Karakteristično za osobe sa ovim problemom je opsednutost svojim fizičkim izgledom i dijetama. Kao i kod drugih poremećaja ishrane i ovde je prisutno stalno nezadovoljstvo svojim fizičkim izgledom. Za razliku od anoreksije u kojij osoba sebe vidi kao gojaznu iako je u stvari opasno pothranjena, u ovom slučaju najčešće je zaista prisutna prekomerna težina. Osoba svoje telesne granice opaža realno, ali je nezadovoljna onim što vidi. Veruje da je neprivlačna, odbojna i da svi njeni problemi imaju izvor u gojaznosti. Time tumači svako odbacivanje, negativne reakcije okoline, loša postignuća i sopstveno nezadovoljstvo. Istini za volju društvo nije blagonaklono prema gojaznima. iako to retko ima veze sa činjenicom da su oni objektivno emocionalno nestabilni i neodgovorni prema svome zdravlju, već sa raznim društvenim konvencijama i subjektivnim imperativima o tome kakvi bi i zbog čega ljudi trebalo da budu. Upravo zbog toga, umesto podrške i podsticaja, često nailaze na podsmeh i poniženje. Iako ovo nije glavni razlog nastanka ni održavanja problema, svakako ne pomaže. Štaviše. ljudi sa poremećajima ishrane su najzadrtiji čuvari takvih imperativa. Čak i onda kada im pođe za rukom da smršaju i da duži period nemaju epizode prejedanja, osobe sa ovim poremećajem nikada nisu zadovoljne svojim izgledom. Nekada, iako retko, ciklus gladovanja i prejedanja je takav da osoba nema prekomernu težinu, ali i pored toga uvek će misliti da bi trebalo da izgleda bolje, da to nije dovoljno, da joj mnogo toga manjka. Za razliku od bulimije kod koje strah od gojenja održava stalnu opsednutost i bavljenje hranom i telom, kod osoba koje pate od kompulzivnog prejedanja akcenat je na perzistentnom nezadovoljstvu sopstvenim izgledom koje ih tera da neprestano misle o njemu.

*Učestalo unošenje ogromne količine hrane odjednom

*Gubitak kontrole nad unošenjem hrane

*Krivica, potištenost, bes, mržnja prema sebi nakon epizoda prejedanja

*Sid od sopstvenog izgleda i socijalna izolacija

*Korišćenje gojaznosti kao univerzalnog opravdanja svih problema

*Opsednutost redukcionim režimima ishrane i fizičkim izgledom

*Telesna neadekvatnost u fokusu samoopažanja

*Depresija

Kompuzivni prejedači se uglavnom stide sebe u naletima prejedanja, pa to obično rade kada su sami i niko ih ne vidi. Epizode prejedanja imaju oblik prinude, pa im je veoma važno da ih u tome niko ne zaustavi. Ove osobe su često povučene i svojom voljom izolovane od drugih bar delimično. U fazama prejedanja, često ne izlaze iz kuće, ne žele kontakte sa drugima i izbegavaju da ih bilo ko makar i slučajno sretne. Neretko se izgovaraju raznim drugim razlozima, zauzetošću poslom, prehladom, putovanjem, zbog čega okolina često ne vidi velike oscilacije, kako raspoloženja, tako i težine, kojima su skloni. Prejedanje gotovo nikad ne nastupa u socijalnom okruženju. Pred drugima vrlo retko i vrlo malo jedu. Zato su često opaženi prosto kao i svi drugi gojazni i na tome se razumevanje okoline završava. Može proći puno vremena dok drugi, čak i oni najbliži, ne shvate da se događa nešto mnogo ozbiljnije od preteranog hedonizma, nedostatka discipline i volje.

Sposobnost nošenja sa stresorima je individualna i delimično zavisi od osobina temperamenta i telesnog sklopa koji su tu od samog početka. Urođenost i nasleđe su jedan od faktora koji utiču na to kako će se osoba boriti sa problemima i koje vrste zdravih i nezdravih mehanizama borbe će upotrebiti. Porodično okruženje i odgoj čine isto tako važan deo slagalice. U porodicama u kojima je prisutna depresija, zavisničko ponašanje odraslih članova, problemi porodičnog nasilja ili odbacujućeg roditeljstva, češće se javljaja ovaj poremećaj. Nekada su to osobe koje su pretrpele snažne traume u najranijem periodu života, kao što su zlostavljanje, nesreće itd.

Osobe koje pate od ovog poremećaja koriste hranu kao način da zatrpaju bolne emocije sa kojima ne smeju da se suoče. Ovo nije samo simbolično. Fiziološki, faza prejedanja dovodi do takvog stanja u kome je zaista nemoguće baviti se bilo kojim drugim problemom osim trenutne pretovarenosti hranom. Slično kao i kod samopovređivanja, fizički bol služi da potisne psihički bol. Depresivne reakcije i krivica koje slede vezuju se za sam čin prejedanja, što je podnošljivije od suočavanja sa bazičnim nezadovoljstvom sobom iz koga ono proishodi. Opsesivno razmišljanje o hrani i fizičkom izgledu obuzdavaju anksioznost koja prati suočavanje sa osnovnim problemom. Kod ovih osoba nezadovoljstvo se ograničava na fizičku neadekvatnost i postoji uverenje da bi sve bilo dobro samo kada bi bili dovoljno vitki. Fantazija da je rešenje tako jednostavno i uporna samosabotaža da se ono dostigne, daju iluziju površnog konflikta kojm je osoba u stanju da se bavi. Kompulzivni prejedači razvili su poremećaj kao način da se odbrane od prejakih negativnih emocija sa kojima nisu bili u stanju da se nose onda kada su se javljale. Iako najčešće imaju prekomernu težinu, fizički izgled je zapravo samo zgodna stvar da se na nju nalepi nezadovoljstvo. Ipak, pošto je osnovni problem nekada zaista ozbiljan kao onda kada je u osnovi reč o poremećajima raspoloženja kakva je depresija, može doći do tačke sloma u kojoj sada sve zatrpavane emocije izlaze napolje u preplavljujućem naletu. Ukoliko se osnovni problem ne prepozna na vreme, posledice takvog sloma nekada mogu biti dramatične i velikim delom nepovratne

Iako govorimo o poremećaju ishrane, u terapijskom radu nije primarno bavljenje ishranom. Štaviše, pokušaji da se putem discipline i nutricionih uputstava razreši problem kompulzivnog prejedanja ravni su pokušaju da se požar ugasi fajtalicom. Samo kada potražimo svrhu ovakvog ponašanja koje je zapravo samo simptom, imaćemo dovoljno čvrsto postolje za rad na problemu. Nisu svi spremni da se upuste u istraživanje svojih bolnih emocija i stupanje u kontakt sa traumatičnim iskustvima. Zato i razvijaju poremećaj koji ih od toga štiti. Oni koji se obrate za pomoć, nažalost, često su već prešli tačku sloma ili im je egzistencija toliko ugrožena ovakvim životnim stilom, da im ništa drugo ne preostaje. Katkad bliske osobe primete problem, pa imaju šansu da izvrše konstruktivni pritisak za traženje pomoći. Socijalni pritisak ima efekata samo ako je propraćen prihvatanjem i razumevanjem, kao i pružanjem podrške tokom tog procesa. Psihoterapijski rad se mora sprovoditi oprezno, korak po korak, sa svešću o tome da pribegavanje ovakvom načinu odbrane zaista može da prikriva veoma ozbiljne emocionalne deficite. Zbog toga što se osobe veoma često obraćaju za pomoć tek onda kada se razvije niz propratnih psihičkih i zdravstvenih problema, često je potrebno udruženo delovanje koje uključuje psihoterapijski, psihijatrijski i nutricionistički pristup.

Zavisnost od mobilnog telefona

Mobilni telefon je vec zamenio toliko drugih uredjaja…nemojte da vam zameni i porodicu i prijatelje…
Tekst koji sledi govori o NOMOFOBIJI…zavisnosti od mobilnih telefona…

Ove činjenice će vas zaprepastiti, zavisni smo od mobilnih telefona!
Veliki broj ljudi ne ispušta mobilne telefone iz ruku. Ova pojava može da prozrokuje veliki broj problema, a kako prepoznati zavisnika od ovih uređaja saznajte u nastavku.
Kada nam smartfon nije u rukama osećamo se kao da veliki deo nas nedostaje, kada nemamo mreže osećamo nervozu, a ukoliko nešto ne postavimo na Instagram isto je kao da se i nije desilo. Prema mišljenju psihologa, naša opsesija ovim uređajem je van kontrole, i potpuno smo zavisni od njih.
Činjenice koje slede u nastavku sigurno će vas uplašiti i naterati da bar na jedan dan ostavite vaš telefon kod kuće.
1. Naše telefone koristimo na najčudnijim mestima. Čak devet odsto Amerikanaca telefon koristi tokom seksa. Istraživanje koje je sprovedeno prošle godine otkrilo je da 12 odsto koristi pomenute uređaje u kupatilu, dok 19 odsto njih ih koristi na mestima bogosluženja (crkva, džamija…) 2. Zavisnost od mobilnih telefona dobila je zvanični naziv, i postoje tretmani pomoću kojih se ona leči. Ukoliko se plašite da nećete moći da koristite moderne tehnologije, onda imate nomofobiju. Naziv je stvoren 2008. godine u Velikoj Britaniji.
3. Istraživanje koje je sprovedeno na Indijana univerzitetu, otkrilo je da 89 odsto studenata ponekad doživljava “fantomske vibracije”, odnosno pričinjava im se da telefon zvoni ili vibrira. Kada se telefon poigrava sa umom i percepcijom stvarnosti, znajte da ste zavisnik.
4. Psiholog Dejvid Šefild sproveo je studiju u Velikoj Britaniji, a ono što je otkrio zaprepastilo ga je. Naime, oko sedam odsto ispitanika otkrilo je da ih je korišćenje mobilnih telefona dovelo do toga da izgube posao ili vezu.
5. Od oko sedam milijardi ljudi koliko postoji na planeti, njih šest poseduje mobilni telefon. Prema podacima Ujedinjenih nacija, samo 4,5 milijarde ljudi poseduje toalet. Pored toga, više ljudi poseduje telefon nego pristup tekućoj vodi. Nešto je ovde definitivno pošlo naopako.
6. Svako peto dete u Južnoj Koreji oseća anksioznost, depresiju i insomniju kada su odvojeni od svojih mobilnih telefona, piše “Wall Street Journal”. Vlada Južne Koreje sada mora da uloži vreme i novac kako bi se izborila sa zavisnošću od mobilnih telefona i njenih negativnih efekata.
7. Potvrđeno je da u Južnoj Koreji ljudi ubrzano gube društvene veštine. Deca više ne uspevaju da “pročitaju” izraz lica ili prepoznaju intonaciju. Možda bi svi kompletno trebalo da prestanemo sa korišćenjem smajlija i emoji-a, i nađemo se sa pravim ljudima.
8. Korišćenje telefona tokom vožnje je velika opasnost, kako za vozača tako i za okolinu. Za vozače između 16 i 19 godina, 21 odsto fatalnih udesa direktno su povezani sa korišćenjem mobilnih telefona.
9. Istraživanje je pokazalo da prosečna osoba telefon otključa 110 puta dnevno. Međutim, postoje i oni koji to rade 900 puta dnevno. Ovo je čisto bacanje vremena i neverovatno kompulzivno.
10. Verovali ili ne, ali vaš mobilni telefon je 18 puta prljaviji od prosečnog javnog toaleta. Od diranja novca, prljavi stvari, znojavih ruku, naš telefon dolazi u kontakt sa svim i svačim, a što ga više koristimo to je sve gore. Kada ste poslednji put očistili telefon i da li uopšte to praktikujete?
11. Svo vreme koje ste proveli koristeći vaš smartfon utiče veoma loše po vas. Za svakih 100 pričanja na mobilnom telefonu, rizik od tumora na mozgu povećava se za pet odsto. Pokušajte da pozive završavate u što kraćem roku, ili zadržite duge razgovore za pričanje uživo.
12. Čak 40 odsto ispitanika jednog istraživanja priznalo je da bi se pre odrekla pranja zuba nego mobilnog telefona na nedelju dana. Sve što možemo da kažemo je fuj. Kako se osećate kada ste pročitali ove činjenice?
Nadamo se da smo vas naterali da se bar malo zapitate, i ukoliko preterano mnogo koristite mobilni telefon, bar na jedan dan ostavite ga po strani.

Zavisnost od sex-a

Šta je ZAVISNOST OD SEXA?

Procenjuje se da je više od 6% populacije zavisno od seksa u nekom periodu svog života; od šest zavisnika jedna je žena, a 5 su muškarci.

Ako pogledate oštećenja i probleme koje u organizmu može da izazove zavisnost od heroina i kokaina onda zavisnost od seksa izgleda kao poptuno drugačija vrsta problema.

Ali zavisnost od seksa takođe ima odlike bolesti zavisnosti. Kao i kad su u pitanju droga ili alkohol, osoba je vođena stalnom potrebom da traži zadovoljstvo i uživa u određenoj vrsti opijenosti koja joj je potrebna, iako to može da izazove ozbiljne poremećaje i da joj čak ugrozi život.

Ako ste zavisni od seksa potrebno vam je značajno više seksualnih odnosa da se osetite zadovoljenim. I možete imati tako upornu želju da ćete provoditi suludo mnogo vremena u seksualnim aktivnostima da bi ste zadovoljili ove hirove ili da biste se oporavili od posledica. Ova zavisnost može da vam smeta u poslu, hobijima i odnosima sa porodicom i prijateljima. Možete se boriti da zaustavite ili kontrolišete ovakvo ponašanje ili nastavljate uprkos tome što se sasvim svesni psiholoških pa i fizičkih posledica koje snosite.

Koji su simptomi?

Naravno, većina ljudi uživa u seksu i to ih zabavlja i voli kada ima vremena da mu se posveti. A kada seks postaje zavisnost?

Jedno objašnjenje koje stručnjaci često koriste kaže da je seksualna zavisnost bilo koje sekusalno ponašanje koje izmiče kontroli. Drugi bitan uslov je da, kao i kod drugih zavisnosti, emocije naglo variraju od „spuštanja“ do „dizanja u visine“.

Posle ushićenja koje donosi seks, dolazi loše raspoloženje. Neki tipični znaci su:

-Stid
-Kajanje
-Griža savesti
-Zabrinutost za sopstveno ponašanje
-Bespomoćno se osećate, zarobljeni ste sopstvenom potrebom.

Jedini način da se oslobodite ovih osećanja je još jedan seksualni odnos, tako da tražite još seksa.

Simptomi seksualne zavisnosti mogu da budu i:

-Izvesni tipovi ponašanja kao što je čest neobavezni seks, veliki broj afera kada ste već u vezi ili viskorizični odnosi.
-Preterano korišćenje pornografije
-Zabrinuti ste za moguće postupke
-Želite da prestanete ili promenite seksualne navike
-Ne možete da prestanete, iako želite
-Koristite seks da biste se izborili sa drugim problemima
-Treba vam više seksa da biste se osetili istu satisfakciju
-Osećate se veoma loše i osećate krivicu nakon odnosa
-Provodite mnogo vremena planirajući ili upražnjavajući seks
– Propuštate važne događaje u društvenom životu da biste imali više vremena za seks

Posledice koje se javljaju zbog seksualne zavisnosti ostavljaju pustoš, mogu upropastiti značajne i veze i odnose, poslovne prilike, a nose opasnost od seksualno prenosivih bolesti i neželjene trudnoće. Depresija je česta među zavisnicima od seksa (može čak da bude i razlog zavisnosti od seksa ili da pogorša problem) a jedna od 5 osoba razmišlja i o samoubistvu.

Pomoć

Može biti veoma teško priznati zavisnost od seksa i potražiti pomoć. Mnogi od ovih zavisnika osećaju veliki stid zbog svog ponašanja i nerado pričaju o tome. Ali malo njih može da promeni svoje navike bez profesionalne pomoći koja može da objasni razloge nastanka zavisnosti i stvori način za izlečenje.

Prepoznavanje problema bi bio prvi korak. Potom razgovor sa lekarom ili psihologom. Takođe postoje i posebne grupe za podršku za seksualne zavisnike.

Bilo da je seksualna zavisnost stvarna zavisnost ili oblik kompulsivnog ponašanja, glavni pristup u lečenju je isti, sastoji se od psiholoških terapija, naročito terapija za kognitivno ponašanje, koje uključuju i proučavanje i razumevanje ovog stanja i načine na koje se može promeniti.

Poznati zavisnici od seksa

Mnoge poznate ličnosti pate od ovog poremećaja i leče se na kliknikama za odvikavanje zavisnosti. Tajger Vuds, poznati golfer i naplaćeniji sportista sveta preko noći je od dobrog momka postao sinonim za preljubnika. Njegove ljubavnice su se jedna po jedna oglašavale po novinama i pričale o njegovim „podvizima“ u krevetu.

Majkl Daglas se lečio na klinici u Arizoni još dok je bio u braku sa svojom prvom ženom Dejdre. Zbog seksualnih problema, njegova druga žena Ketrin Zita Džons je bila opreznija pri sklapanju braka, pa je u predbračni ugovor zapisala da bi joj prilikom razvoda za svako varanje pripalo 1, 7 miliona dolara.

Dejvid Duhovni, zvezda serije „Dosije X“ i „Kalifornikacija“ javno je priznao da je potpuno opsednut pornografskim internet stranicama i erotskim forumima. Njegove navike su suprugu Teu Leoni, takođe glumicu, naterale da mu postavi ultimatum: „Idi na lečenje ili je braku kraj!“ Čarli Šin je poznati holivudski plejboj. Sam potvrđuje da je spavao sa više od 5000 žena, a navodno je potrošio više od 50 000 dolara na prostitutke. Međutim, i pored toga, on negira da je seksualni zavisnik.

Irski srcelomac Kolin Farel je priznao da voli žene „svih veličina i oblika“, ali njegova ljubav prema slobodnim vezama i seksu za jednu noć postala je još interesantnija i očiglednija kada je u javnosti osvanuo snimak njegovog seksa sa „Plejboj“ zečicom Nikol Narain.

Na ovu listu mogu da se dodaju i bivši američki predsednik Bil Klinton, koji je zbog svoje ljubavi prema predigri umalo ostao bez funkcije, kao i glumci Vudi Harelson, Bil Marej, koga je žena ostavila zbog neverstva, Rasel Brend, verenik Kejti Peri, koji kaže da je seks za njega kao droga ili alkohol. Bili Bob Tornton, koji je otišao kod terapeuta na lečenje, pa onda i sa njom spavao okončao je tako brak sa glumicom Anđelinom Žoli, kao i Tomi Li koji se zbog svoje zavisnosti razveo od Pamele Anderson. Zavisnik je i Kanje Vest, koji je poznat po tome da porno-filmove uvek nosi sa sobom, ali i novac, u slučaju da treba da plati za seks. Entoni Kidis, pevač „Red hot čili pepers“ zavisan je od internet pornografije.