Za razliku od većine drugih lekova u medicini antidepresivi mnogo bolje utiču na srednje teške i teške forme depresije nego na lakše…
Taj neočekivani i paradoksalni efekat (s obzirom da je sasvim logično da će na primer antibiotici najbrže izlečiti najlakšu bakterijsku infekciju) se objašnjava time što su lakše forme depresije predominantno psihološkog i životnog porekla…a teže predominantno genetskog i neurobiološkog porekla…
Stoga su u lečenju blažih formi depresije i dalje neprikosnoveni kognitivna restrukturacija (odbacivanje patoloških načina razmišljanja) i bihejvioralna aktivacija (namerno potenciranje aktivnosti koje će dovesti do pozitivnih efekata na raspoloženje)…
Dok su za lečenje težih oblika uz pomenute metode neophodni i lekovi…
E sad…
Loša vest je da depresija danas predstavlja jednu od najinvalidirajućijih bolesti na svetu…i da njena učestalost od 1945. godine na ovamo konstantno raste…
A dobra vest je da uz šarolikost i potentnost moderne psihijatrije…i uz prosvećeni i emancipovani stav pacijenata prema svim potencijalno dostupnim modalitetima lečenja…danas maltene ne postoje neizlečivi oblici depresija…
Suštinsko pitanje nije više da li će se neko oporaviti od depresije…
Nego kada…
I nakon koliko različitih načina lečenja…
I nakon koliko uloženog truda i volje…
I sa ove i sa one strane…
Koliko me to samo raduje…
Ohrabruje…
Motiviše…
I inspiriše…
I sa ove i sa one strane…