Kardiologija je kao nauka odskočila svetlosnim godinama u pravcu uspešnosti onog trenutka kada se paradigma lečenja infarkta miokarda pomerila sa lečenja posledica koje nekog snađu kada ga srčani udar već opali na prevenciju toga da se on nikada uopšte ni ne desi…
Mi u psihijatriji još nismo dotle dobacili…
Mi se i dalje depresijom…na primer…bakćemo tek onda kad se ona baš lepo rasbaškari i pusti svoje mračne i lepljive pipke po najudaljenijim delovima nečije duše…kao neki mračni tumor…
Prosek vremena koje protekne od trenutka kad je nekome počelo da bude psihički loše…do trenutka kada će taj neko potražiti stručnu pomoć se obično meri godinama…
A danas makar znamo koliko je svaki dan nelečene depresije neurotoksičan i oštećujuć za mozak…
Bukvalno je u pitanju odumiranje plemenitih delova mozga dizajniranih da stvore radost…zadovoljstvo i čaroliju življenja…ćeliju po ćeliju …nepovratno…
Stoga vas molim/o…
Da nam pomognete…
Samo dok se mi ne snađemo…
Još vek…ili dva…
Da svu svoju energiju usmerite na prevenciju psihičkih oboljenja…
Na trud da se neka psihička bolest uopšte ni ne desi…
I dalje je depresiju najlakše lečiti dok ona još nije ni počela…
A od života sa smislom…
Od nege sebe…
Od stabilnih izvora suštinskih zadovoljstava poređanih baš po vašem sistemu vrednosti…
Od zdravog života…
I od autetničnih ljudskih kontakata sa porodicom…partnerima i prijateljima…
Još dugo neće biti boljih antidepresiva…
Ako se depresija ipak desi…
Borićemo se svim snagama i znanjima koje trenutno imamo…
Zajedno…
I to je za Ljude…
Moj Profa uvek kaže…“kakav je to Čovek koji nikad nije bio depresivan…šta je on?…neki šarlatan?“… 🙂
Ali do tada…
I pre toga…
Iako zvuči potpuno smarački i dosadno…
Od one stare „bolje sprečiti nego lečiti“…kojom su nam roditelji ispirali mozak…verovatno što nas „nisu voleli“…
I dalje nema bolje medicine…
Niti veće mudrosti…