Sećam se kad je moja rođena baba…koju sam jako puno voleo…i kod koje sam živeo dok sam studirao…bila vinovnik prave pravcate pljačke u našoj lokalnoj pošti…sve sa lezanjem na podu…rukama iza glave…suzama i kricima okolo…i policijskim uviđajem posle…
Kako sam ja posle toga bio duboko ubeđen…kao neko ko je dobio desetku iz psihijatrije na studentskom ispitu par meseci ranije…da će potpuno izvesno razviti teški PTSP – posttraumatski stresni poremećaj…i spremao se da je svi porodično maksimalno podržimo…posebno tetošemo…pazimo i mazimo…razgovaramo o nesreći koja ju je zadesila…saosećamo i pokušamo da joj pomognemo u oporavku koliko god je to u njenim godinama moguće…
I sve bi i bilo tako da je nisam sledeće jutro zatekao…kako sve držeći cigaru u svojim osamdesetogodišnjim prstima…pregledava stvari u kojima je ležala u pošti…i razmišlja se da li da pali veš mašinu zbog toga…kako mi je na moje pitanje izgovoreno najsaosećajnijim glasom „Baba…šta radiš to…jesi li dobro?“ odgovorila sa „Idem do pošte sine…po penziju…sreća ona omladina je naišla pre no što sam je podigla“…sa sve osmehom „al’ sam ih zeznula“… 🙂
Eto toliko je otprilike i trajao babin PTSP…
Što i nije toliko čudno s obzirom da je sa 16 godina pobegla od kuće u partizane…živela u najgorim mogućim uslovima i ozbiljno učestvovala u ratu sve do samog kraja…sa sve ranjavanjem…zarobljeništvom i logorima…
Ali i sa prvom ljubavlju…od koje smo se posle i svi mi izrodili…
I to me podseti…
Kako je naša psihička rezilijentnost ponekad u stvari pitanje pređene kilometraže….
Baš će se neki šleper sa tri miliona kilometara istresirati zbog puknute gume na auto putu…
Ma aj’te molim vas…
Sve je to deo života…
Njegovo je sa bude težak i neprijatan…
A naše da očvrsnemo…da se ne slomimo…da se omudrimo…i da otkrijemo ono što je baš nama zaista važno…
Gde smo se zaputili…
Šta je naš smisao…
Za šta vredi i poginuti ako treba…
Kao što je uostalom i moja baka tog dana po povratku iz pošte – mesta zločina…pokucala na vrata moje studentske jazbine…a ja bio potpuno ubeđen da će baš u tom trenutku rasplakati…jer joj se sve skupilo…promolila svoje dobre oči i osmeh u moju sobu i rekla…“evo Vlajo sine…uzela sam ti od penzije onu tvoju krempitu što voliš…da ima mozak od čega da ti radi…ponosu babin“… 🙂
Ponekad kad nam je teško…važno je da imamo nekoga ko nam je uzor…
Ko nam je svojim primerom pokazao kako treba…
Tačno mogu da zamislim…kako bi mi pala krempita na glavu sa neba…ukoliko bih se predao…poklekao…i ukoliko ne bih nastavio da se trudim i borim za stvari koje su mi apsolutno najvažnije…
Prosto mogu da je vidim kako puši tamo Gore…nalakćena na Oblak…smeši se…i posmatra me u fazonu „ajde diž’ se sine…šta si ti mislio da će biti lako…sve je to život…nismo mi od ovih što odustaju…glavu gore…biće sve u redu…znam da ti to možeš…voli te baba“…
I da znate da neću…
Kako bih samo i mogao…
Kad znam ko nada mnom stražari…
Osmatra i drži palčeve…
Samo se ti Bakice opusti…
Zavali se negde fino…zapali i uživaj u pogledu…
Ja sam na tebe povukao…
Tako da ništa ne brini…
I hvala ti…