Jezgrovna sećanja

Tačno mogu da se setim tog trenutka…
Nedelja veče…četrnaest godina bubnji u grudima…kako dva minuta pred početak derbi utakmice za prolazak u drugi krug kadetskog prvenstva Jugoslavije…što je svakako bio jedan od najznačajnijih trenutaka u mojoj kratkoj i sušnoj košarkaškoj karijeri…pred punom salom roditelja…drugova i simpatija…prepadnut dolazim do zapisničkog stola da nešto pitam…kada mi je tata jednog od mojih saigrača…koji je uvek nekako bio tu za nas klince…i volonterski merio vreme na našim utakmicama…naravno uvek suptilno naginjući sekundaru na našu stranu u zavisnosti od toga da li vodimo ili gubimo…rekao…“ajde Đuki daj im ono tvoje…i opalio me po ramenu…onako očinski…“
Tačno mogu da se setim kako nekih dve tri godine kasnije sedimo u bašti našeg smeštaja na moru nas četvorica poslednje veče letovanja…tužni i ubijeni u pojam što opet ništa nismo „navatali“ na moru i jadikujemo nad propuštenim prilikama…kada starija sestra jednog od nas kaže kroz smeh „ajde…ajde dečaci samo vi nastavite da mi bude tako slatki i dragi i da se trudite…biće bolje dogodine…garantujem“
Tačno se sećam kovrdža…cvikera i smejalica koleginice koja mi je na prijemnom pozajmila hemijsku…u fazonu „brate da l’ je moguće da ni hemijsku nemaš…ko će nas da leči kuku majko“…pa mi posle došapnula još dva tri pitanja iz biologije…a dva tri boda gore dole na prijemnom na medicini su vam otpilike dvesta trista mesta na rang listi…i možda jednog sasvim neuspelog košarkaša usmerila na jedan sasvim drugi životni put…gde mu i nije više toliko žao što nije u nba-u…
Tačno mogu da vam ispričam kakva je bila frizura…šminka i ljubičasti komplet za posao…sekretarice ozloglašenog profesora interne i direktora klinike u čijoj sam kancelariji čekao početak ispita…kada mi je nasula koka kolu i ponudila neku mito-čokoladu i rekla „divno kolega što baš danas polažete…profesor je baš dobro raspoložen…znate skoro je dobio unuka…samo polako i staloženo…i biće sve u redu“
Tačno se sećam unezverenog lutanja sa koleginicom po amsterdamskom aerodromu…dok ogromna kazaljka na satu pokazuje da voz koji treba da uhvatimo za Antverpen stiže u stanicu za nepunih 3 minuta…a mi pojma nemamo kuda više da idemo…kada tamnoputa pripadnica obezbeđenja počinje bukvalno mahnito da trči sa nama kroz lavirint stepenica i lifotova…sve dok ne izbijamo upravo na peron koji nam je trebao nepune tri sekunde pre no što će voz uleteti u stanicu…i kako nam ona zadihano maše sa tim raskošnim osmehom i očima kroz prozor dok naš voz bukvalno poleće iz stanice…
Sećam se konobara u kofi drim-u koji mi na 37 stepeni dok u odelu sedim direktno pod klimom i pokušavam da se bukvalno ne istopim pred specijalistički ispit donosi i kofu leda uz treću kafu zaredom sa osehom i u fazonu „iskuliraj brate malo…opusti se…biće sve ok…a i gre’ota bi bilo da te baš sad opali infarkt tu pred kraj…ko će te nositi tolikog na urgentni“
Sećam se medicinske sestre-majke koja je u ubedljivo najstresnijem trenutku u mom životu držala za ruku osobu koju najviše volim na ovom svetu a meni rekla „ne brinite doktore…Profa je rutiner u ovoj intervenciji…na vreme ste došli…to se danas lepo leči…biće sve u redu…videćete…eno ona žena koja je maločas prošla pored vas se kod nas leči od devedes’ pete…ništa joj ne fali…ma aj’te…gospođa i po…tako će biti i kod vas“
I razmišljam…
Koliko je sjajno što ljudi koji su u nekom značajnom mikrotrenutku u našem životu samo bili fini…prostojni…dobronamerni i saosećajni prema nama ostaju zauvek da žive u našem sećanju…kao Jezgrovna Sećanja…
Kao najznačajnije uspomene…
A koliko je tek spektakularno da mi sami možemo zavrediti tako važnu titulu u nečijem tuđem sećanju…i životu ..
Koliko je to fascinantno…
I kakva je to super moć…
Većinu nas muči prolaznost…
I to kakvi smo ljudi…
A Čudotvorni Lek nam je sasvim na dohvat ruke…
Samo ukoliko obratimo pažnju…
Shvatimo šta je zaista važno…
I malčice se potrudimo…
Čoveka ništa drugo ne definiše koliko to kako se odnosi prema drugim ljudima…
A pogotovo prema onima koji mu se ni na koji način ne mogu odužiti…
Pustite titule…pare…lepotu…slavu…i životna dostignuća…
Veliki ljudi su obično loši ljudi…
Za razliku od Malih Ljudi – Diskretnih Heroja…
Kao što su ovi gore pomenuti koji se šepure po mojim sećanjima…i nekako me uvek nasmeše…
Retko gde ćete sresti takve Ljudine…
Prava je sreća da i za nas još uvek ima vremena…
Da porestemo u Ljudskost…
I da se uglavimo u nečiju dušu…
Pa srećno nam bilo…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s