Zamislite da su se u vašoj porodici svi vazda žalili na bolove u predelu sinusa…
Da mamu pamtite po tome kako ide po kući i kuka…sa krpom vezanom oko čela…a da deka nosi šubaru i na plus 30 da ga ne bi uhvatila promaja…
Da ste čitavo detinjstvo proveli u hladnom i vlažnom suterenu gde se uvek štedelo na grejanju…
I da ste za vikend neočekivano pokisli do kostiju i da vas je nakon toga jako izduvao vetar…
Ne bi bilo uopšte čudno što vas jutros ubija glava…što kada je savijete na dole imate utisak da će vam čelo eksplodirati…i što imate temperaturu…sve vas boli i generalno vam nije ni do čega…
Verovatno bi uzeli par dana za sebe…neki sinacilin…malo inhalacija i sledeći put biste se više pazili…
Niko vam ne bi zamerio…
Niti biste se osećali manje vrednim…
Niti bi vas bilo sramota što ste pasovali sinuzitis…
Niti biste to krili…da se ne otkrije da ste slabić…
Zar ne?
A sad zamislite da su u vašoj porodici svi vazda bili tužni…mračni…melanholični…bezvoljni i bez mogućnosti da se raduju…da je mama vazda ležala…širila negativnu energiju i pričala kako joj se ne živi…a da je deda mrzeo ceo svet prepodne…dok se ne napije i postane agresivan prema toj istoj mami popodne…
Da ste odrasli u domu u kome nije bilo ljubavi…podrške…pažnje…sigurnosti i nežnosti…jer ljudi koji su to trebali da vam obezbede…zbog svojih muka i problema…jednostavno to nisu bili u stanju…
I da ste za vikend ostali bez posla…ili vas je ostavila devojka…ili ste pali godinu na fakultetu…ili vam je ponovo preselo što vam apsolutno ništa ne ide od ruke…
Da li bi bilo čudno što ste jutros ustali depresivni…što vam se ne ustaje iz kreveta…što vas ništa ne raduje…i što vam se više ne živi…
Između sinuzitisa i depresije ne postoji apsolutno nikakva razlika…
Oba jako neprijatna…bolna i onesposobljavajuća stanja nastaju u sadejstvu tri grupe faktora…
Genetike…
Odgoja i uslova u detinjstvu…
I trenutnih životnih okolnosti…
Ko ima sve tri okolnosti pozitivne moći će i na Antarktik po ledenoj kiši bez kape…i da izdrži na nogama život sa svim svojim uobičajnim nedaćama…udarcima…smrtima…gubicima…nepravdama…poniženjima i porazima…
Ništa mu neće faliti…
Problem je u tome što retko ko od nas ima sve tri stvari dobre…
Obično svakome od nas nešto manjka…
U manjoj ili većoj meri…
I to nas ne čini manjim ljudima…
Već samo Ljudima…
Ali dobro…
Hvala Bogu…
2022-ta je…
Sve više ljudi je dovoljno emancipovano da ne pravi više ogromnu razliku između telesnih i psihičkih bolesti…
I dovoljno mudro da se leći na moderne načine…
Nemam ništa protiv tople krpe na čelenci…ali ja bez sinacilina na put ne polazim…
Slično bi trebalo da bude i sa depresijom…
Najpre dobra dijagnostika o čemu se zapravo radi…
Pa bolovanje…vreme za sebe…eventualno antidepresiv ukoliko su ispunjeni svi potrebni kriterijumi…pa psihoterapija…bihejvioralna aktivacija…i dugotrajno povišenje kvaliteta života…
Odmor…oporavak…ishrana…spavanje…fizička aktivnost…
Druženje i bilo kakav hedonizam…najpre na silu…uporno i istrajno…dok u jednom trenutku ne počne da prija…
Tona saosećanja…podrške i razumevanja…
Edukacija…emancipacija…i usvajanje bezuslovnog prihvatanja sebe pogotovo kada nam ne ide…jer kad nam ide to zaista svako može i to ne treba ni računati…
Depresija je ionako samo bolest nas…a ne pokazatelj ko smo to mi…
Kvar na motoru…koji treba opraviti…a ne razlog za prodaju automobila…
I eto nas…
Sinuzitisa se maltene niko više ne plaši…
A kamoli stidi…
Svi znaju da se lepo leči…
Ponekad je potrevno vreme…ali će svako uspeti…
Niti sam skoro čuo da neko kaže za sebe da je nikakav zato što ga eto žiga čelo…
Svakom se desi da pokisne…
I da se prehledi…
To je tako ljuski…
Verujem da nas čekaju dani kada ćemo sve to isto moći da kažemo i za depresiju…
Uostalom…
Ja nemam bliskog čoveka na ovoj planeti koji nije bio depresivan…
Uključujući i mene samog…
A kako stvari stoje…biće toga i jos…
Pa šta?
I prošli put smo se izvukli…
Što ne bismo ponovo?
Kako bismo se inače i uzdigli kao ljudi?
I omudrili…
Shvatili šta je suštinski važno…
I šta nam dušu zaista raduje…
Padovi zbog Ustajanja uostalom i postoje…