Jako su me nasmešile dve rečenice koje sam skoro čuo na terapiji…
„Lep je taj novi veš…boja…čipka i sve to…ali suštinski problem je u tome što je ispod i dalje moja žena“…
I…
„Onaj moj i dalje pametuje i bistri svetsku politiku…licka se…ide u teretanu svaki dan i sekira se oko svake nove sede…ja se mislim u sebi…idi brate pravi pare…dokle ćeš se zamlaćivati s glupostima“…
Najlepša stvar psihoterapije je što ona ako je dobra nikada nije u rukavicama…i ljudi tu zaista pričaju sasvim iskreno o onome što ih muči…
I to me podseti na onu staru Čerčilovu izreku…“Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi“…
Ništa istinitije od toga…
Problem je samo što se ta izreka može jako primeniti i na to koliko ćemo ostati u nekom braku…na nekom poslu ili u nekoj zemlji…
Ništa nije večno…
I sve je i tu jako promenjivo…
I s ove i s one strane…
Osim naravno onoga zbog čega nam cakle oči…
Ko to shvati…
Neće imati nikakav problem da nas zadrži…
Ili da nas lepo i prijateljski pozdravi dok odlazimo ka svojim Strastima…koja su možda i najmanje promenjiva stvar kod jednog čoveka…
Jer tu zaista ne bi trebalo da bude ljutnje…
Ili možemo nekome zacakliti oči…ili ga trebamo pustiti da odcakli dalje…
Sve ostalo je zaista mučenje…
I za nas…
I za njih…
Simple as that…
Samo ne smemo zaboraviti da i naše lične oči imaju pravo da cakle…
Da je to samo naša odgovornost…
I da na to i trebamo potrošiti najviše vremena i enrgije…
Što je veći stepen tog cakljenja…to će nam i život biti bolji…
Jer i mi sami imamo pravo da ostajemo…ili da odlazimo…
I iz brakova…
I sa poslova…
I iz zemalja…
Kada bi svako našao sebi mesto gde mu je lepo…
I kada bi se okružio ljudima kojima je igrom slučaja tu isto tako lepo…i koji i sami jako žele da budu tu…
I kada bi Cakljenje Očiju postalo standard življenja…i sasvim redovna pojava…
Ovaj svet bi postao pravi Raj…