Месечне архиве: април 2019

Profa

Simpatični Čikica sa slike je Profesor Stirling Moorey…
Doajen i Legenda evropske psihoterapije i psihijatrije…dugogodišnji direktor Institura za Psihijatriju…na Kraljevskom Kolendžu u Londonu…
Imao sam tu privilegiju da ga upoznam i da od njega učim još pre dve godine na Letnjoj školi psihoterapije u Strazburu…a i sada sam bio na njegovom kursu u Varšavi…
U prinicipu…kada bi držao predavanje o automatskim menjačima kod traktora…ja bih se prijavio…koliko ga gotivim…i cenim…
Tokom tih pet dana U Francuskoj…gde smo imali bukvalno sve pa čak i plaćenu glumicu koja je glumila psihijatrijske poremećaje…a on i još trojica drugih Profesora Čarobnjaka nam pokazivali kako bi oni te seanse uradili…i kako bi joj pomogli baš u tom stanju i i u tom trenutku…imao sam utisak kao da sam Hari Poter koji je upravo zakoračio u Hogvorts…
Mislim da je me je glava bolela tih dana jer mi je mozak bukvalno porastao…
Tako zaliven…
Uostalom takve škole su mi zaista prioritet…jer za razliku od mog automehaničara koji je zimus uložio 20000 eura u neku dijagnostiku za turbine…ja ionako ni nemam u šta spolja ulagati…
Celu svoju ordinaciju nosim unutra…
I sa sobom…
Ipak…
Od svih profesora koji su tamo bili…Stirling Moorey mi je bio posebno upečatljiv…jer je ekspert upravo u psihoterapiji koju ja učim…i koju pokušavam dobro naučiti…i zbog toga što je on neko po kome se svi mi početnici možemo pravnati…i zbog toga što je jednom rečju Genije…
Međutim…
Razlog za ovaj post je situacija koja se odigrala drugog dana Škole…kada sam ja…u svom stilu…rekli bi dušmani…nešto zamišljen i zaintrigiran…postavio neko „čudno“ pitanje…koje mi je tada palo napamet…
Više iz nehata…
I onda dobio odgovor koji me je jako iznenadio „Doktore Djuric…ne znam odgovor na to pitanje…hajde dajte mi vremena do kraja škole da pregledam literaturu…pa ćete dobiti odgovor…hvala vam na izazovu…“
Ja se prvo zbunih…
Jebote…
Ja završih fakultet…pola doktorata i pola specijalizacije i još uvek ne čuh da neki naš profesor kaže da nešto ne zna…(osim naravno mojih Rol Modela i Učitelja koji su to baš zbog toga što su suprotni i ispravni…i zbog kojih sam i ja baš ovo što jesam)…
A ovde mi čovek koji je u top tri kognitivno bihejvioralnih psihoterapeuta na svetu odgovora da nešto ne zna…
Zabagova mi mozak u trenutku…
I sledećih sat vremena sam mislio samo o tome…
I onda shvatih…
Sasvim je ok biti Profesor Univerziteta i nešto ne znati…
Veličina je u skromnosti…
Veličina je obrnuto proporcionalna Sujeti i Taštini…
Ljudi koji sve znaju…ne znaju još uvek ništa…
Savršenstvo ne postoji…
Slagati da nešto znaš je greh…
A pogotovo raditi nešto u šta nisi siguran…
A što može nekome da naudi…
I da je sasvim ok nešto ne znati…priznati sebi to…ALI I DRUGIMA…i potruditi se da to što pre ispraviš…da naučiš…
Toliko sam bio fasciniran tim trenutkom…
I naravno…
Tokom svečane večere poslednje noći je samo došao za moj sto…sa sve čašom vina u ruci…i dao mi odgovor na pitanje…koje naravno nikad neću zaboraviti…ne zbog odgovora…već zbog tog njegovog gesta i načina kako me je posmatrao kao sebi ravnog…jer smo svi mali pred naukom…Rudari pred Podzemnim Lavirintima Psihoterapije…
Kao neki dobroćudni deka koji svog unuka podučava Životu…u nekom dvorištu…po sunčanom danu…
Dobronamerno…skromno…tiho…ali premudro…i za ceo život…
I od tada znam…
Šta je to savršeno u prirodi?
Beograd je najlepši grad na svetu osim kada je temperatura preko 30 stepeni…
Krit je božanstven ali prevelik…
Da bi ste prisustvovali Aurori Borealis morate se malko smrznuti…
Koja životinja je savršena?
Vilin konjic…paun…panda…ili slon…
Da li je osoba u koju ste se zaljubili najlepša na svetu…
Ili je vaša majka…koju obožavate…bez nekih osobina koje vas jako nerviraju…
Ili je to vaš najbolji prijatelj sa sto mana…
Džordan je bio težak baksuz van terena…nakroman…alkoholičar i kockar…omražen od svih…koji su gra privatno upoznali…
Zašto bismo onda mi morali da budemo savršeni?
Osim ako nam to nije iracionalni i nemogući način da zavolimo sebe…
Kao…ako postanemo savršeni onda ćemo postati ok…pred tim strašnim sudom naših merila…
A na taj način nikad nećemo uspeti…
Perfekcionizam je poguban po vlasnika…
Kao neki Živi Pesak koji sami održavamo…i zalivamo…odozdole…
Ali zato…
Ukoliko prihvatimo koje su naše Mane…odbacimo Taštinu…i okrenemo se Rastu…bezuslovno prihavtajući to da smo samo Obična Ljudska Bića…
Bilo da smo psihoterapeuti…
Ili manekenke…
Ili fudbaleri…
Ili violinisti…
Ili roditelji…
Ili muževi…
Ili braća…
Put je doslovce popločan da postanemo Veliki…
I da se usrećimo…
U onome što je nama zaista važno…
Hvala Profo!

Advertisements

Road Trip Efekat

Suštinska razlika između dvadestih i tridesetih godina je…makar po mom miušljenju…I u mom slučaju…u ROAD TRIP Efektu…
Neobično sam srećan zbog toga…
A još više zbog toga što mi se čini da postaje sve jači…
I da mu se sve više povinujem…bez obzira na okolnosti…
Ili možda zbog toga što je suludo žaliti za vremenom koje je prošlo…
O čemu se zapravo radi…
Sećam se žurbe da se završi fakultet…da ne bi neko pomislio da sam glup…
Jurcanja kolima do Budve…da bih mogao kumu da kažem da sam stigao za 8 sati…i da nisam ugasio levi migavac…jer tako voze pravi muškarci…
Nervoze prilikom obilazaka nekih turističkih gradova…”da bi se sve videlo”…I da bi slike za facebook bile savršene…
Vinjaka…i vrućeg piva…brutalnih pijanstava…i sasvim kratkih I solidnih mamurluka…jer su ujutru predavanja…i ko da propusti ogovaranja u Luiju (kafiću na fakultetu)…i da ne sazna ko je sa kim otisao…a ko se zakačio…(uostalom najveća je istina da zaista I nema boljeg leka za mamurluk…od toga da imate ispod 25 godina… 🙂 )
Pritiska i jurnjave da se nešto kresne…da bi se osetilo muškarcem…
Brze hrane…još bržeg jedenja…I brzog osećaja pretovarenosti…(I tadašnje neumiruće mršavosti doduše  )
Grube muzike…preglasne…sa MP3 playera na kajšu…više u vidu anestetika…za gradski prevoz…
Jednom rečju…
Fokusiranosti na destinaciju…
Na brzinu…kojom se stiže na cilj…
Na nešto što će tek doći…
Bez suštinskog prisustva u trenutku…
I onda malo ostarite…
Malo se namučite…
Malo vidite koliko može da bude ružno…
Pa se omudrite…
Postavite sebe samog na prvo mesto…
Odvojite Svoju Celokupnu Vrednost od vaših pojedinačnih uspeha…I još važnije neuspeha…
Odgovorite sami sebi na neka pitanja koju sa vas dugo mučila…o vama samima…I o životu…
Shvatite šta su prave vrednosti…baš po vašoj meri…
Fokusirate se na Vaše Male Stvari…
Koje su jedino I uvek…SADA I OVDE…
Razumete da je život surov I kratak…
I da nema mogućnost premotavanja unazad…
I ponovnog snimanja…koliko god se ljutili I trudili…
Sve se snima iz prve…
I shvatite…
Da je na svakom kongresu…makar govorili I Nobelovci…najbolje uložiti svoje vreme I pažnju u ljude sa kojima sedite dok ih slušate…I sa kojima posle bazate po gradu…slušajući njihova iskustva I razmišljanja…o tome što ste čuli…I ovako o životu…koji žive…uz sijaset glupiranja…
Shvatite da do Budve ako vozite brzo stignete za 9 sati I 45 minuta…nadrndani I umorni…a da ćete ukoliko vozite sporo stići za 10 sati I 15 minuta…nadahnuti prirodom…I počastvovani što živite baš na planeti koja ima takvu geografiju…I da ćete izgubivši pola sata u putovanju dobiti jedan dan više na letovanju…
Shvatite da je najvažnija stvar na putovanju osetiti atmosferu tog mesta…u nekom malom kafeu ili baru nadomak centra…gde sede lokalci…ili sedeti na pločniku na nekom trgu…I posmatrati kako hodaju *****-ci…pa makar I ne videli svaku katedralu…I ne opalili baš svaki selfi za facebook…I da je suština u mirisima…osećajima…zvukovima…I Mentalnim Zabeleškama koje ćete napraviti…
Otkrijete svet vina…i naučite kako da od alkohola uzmete sve najbolje…a da vam on ne uzme ništa…I napravite sebi ugođaj…od svakog gutljaja…I svakog razgovora koji ćete voditi tako socijalno lubricirani…I dezinhibovani od foliranja…nakon što ste odabrali ljude kojima ćete posvetiti vase dragoceno vreme…jer to zaslužuju…
Otkrijete da je nekada bolji osećaj zasmejavati Neke Plitvička Jezera Oči koje su zagledane u vas…I uživati u Flertu…tom suptilnom nadmudrivanju čvrsto suprotstavljenih polova…koji žele apsolutno isto…u smejanju na novouspostavljene interne fore…u prilagođavanju na tuđi sistem razmišljanja…ili saznavanju da imate u stvari potpuno isti…da ste Obični Građani Sveta…o običnom ovlaš dodiru…I zagrljaju…koji automatki oduzima titulu Neznancima…I pretvara ih u Ljude Koji Su Bliski…no lupiti recku…koja će naše komplekse slagati da ne postoje…
Otkrijete da I glad treba polako gasiti da bi duže trajala…da bi više uživali kada je konačno namirimo…da je čulo ukusa jedno od najboljih čarobnjaka…I da može zaista da vas facinira svojim čudima…ukoliko mu priuštite čaroliju…tako što ćete probati novo…I jesti hranu koja potiče sa mesta na kome se trenutno nalazite…umereno…I polako…
Otkrijete da postoji muzika za svaku priliku…I da je treba ispoštovati ambijetnom…a da će vam ona dati uspomene…I mogućnost da se do kraja života nasmešite kada čujete neku melodiju…kada osetite pesmu koja je uz neki trenutak zauvek impregnirana u vaš mozak…bio to Šopen Ili Cobi…
Ozbiljna je umetnost življenja I ultimativna mudrost…fokusirati se na Trenutak u kome smo…
I koji je uvek neponovljiv…
I zaslužuje da se ispoštuje…
Obratiti pažnju na te Čarobne Trenutke Putovanja…
Kada potpadnemo pod Road Trip Efekat…
Kada je suština življenja u tome da se…
Vozimo…
Da su nam spušteni prozori…
Da osećamo vetar na licu…
I da povremeno ovlaš osetimo Tu Kosu Pored na našem ramenu…
Dok glasno ide Neka Naša Muzika…
Dok je sunce…
Dok red vožnje ne postoji…
Kao ni vreme…
Jer je potpuno nebitno kada ćemo stići…
Jer smo već tu…
U suštini…
Voleo bih da u onoj retrospektivi pred umiranje…
U onom trenutku kada kažu da će nam se prikazati ubrzani siže našeg življenja…
Moj lični film bude Šareni Mozaik Road Trip Momenata…

Prave prilike

S obzirom da je Ponedeljak…
Pa još i prvi u mesecu…
I da je proleće maltene tek počelo…
Mislim da nema važnijeg citata za ovo jutro od onog Laure Vanderkam koji kaže da…
„Umesto što kažeš „nemam vremena za to“, pokušaj reći „to mi nije priotritet“, i vidi kako ćeš se osećati nakon toga…“
Koliko genijalno…
I koliko samo Intimni Dijalog sa samim sobom može biti moćan…i plodonosan…
I koliko nam ponekad samo male promene u načinu razmišljanja mogu promeniti kvalitet čitavog života…
Znam…
Nenadoknadiv je ovaj sat koji smo izgubili ovog vikenda…
I džabe nam je da se durimo…što vreme leti…
Tako je jednostavno kalibrisano…
Najbolji način za odbranu od te neumitne i bolne istine je živeti u skladu sa Sopstvenim Vrednostima…
I trošiti tu zaista Najveću Dragocenost…na Prave Prilike…