Po ovakvim danima…u Aprilu…i u Beogradu…čoveku je zaista malo potrebno da bi bio srećan…
Ipak…
Kao što po lošim danima uvek može biti gore…
Tako i po ovakvim…uvek postoji šansa da dan postane još bolji…
Upravo mi se to jutros i desilo čim sam zakoračio ispred svoje zgrade…
Nisam se ni navikao na sunce…ni progledao od bjeska..kad me prenu glas komšije od preko puta…“Komšo daj da pomognemo ovom čoveku…eno ga muči se jadan već pola sata“…
Rekoh „Hajde, hajde naravno“…mada još uvek nisam ni znao šta je u pitanju…
I tek tada videh…
Reno megan…dizel…beli…karavan…u cvetu adolescencije…a jednom vrlo verovatno princ pariskih taksista…klinički “mrtav“ na parkingu…
Ćale…na otvorenim suvozačevim vratima…pokušava da ga zaleti…uskoči i upali…proćelav…visok…i preznojen…sa naočarima…i stomakom…intelektualac…koji se verovatno usrećio pre nekoliko godina…sigurnim poslom u nekoj bolnici…sudu…institutu…opštini…ili bilo kojoj državnoj firmi…koga sam bukvalno istog trenutka mogao da zamislim…kako se srećan…u pratnji kuma automehaničara…vraća sa Bubanj Potoka nakon što je uzeo „nov auto“…od trećeg vlasnika…od kad je u Srbiji…i kako se egzaltirano dere…dok jure nizbrdo…uz oblak dima iza njih…“vidi kume kako hvata u trećoj…idemo mi sad na ćevape i pivo…da proslavimo“…
I ćerkica…iza kola…desetak godina…čačkalice umesto nogu…i daj Bože 30 kilograma…kike…i puno različitih nijansi roze u garderobi…natrontana…kao da je zima…onoliko kako samo ćerke i mogu biti natrontane kada ih očevi oblače…ranom zorom dok žure…
Nejaki Duo koji pokušava da upali auto „na gurku“…
Duboko sam ubeđen da samo muka rađa empatiju…
I da možda baš zbog toga Zlo i postoji na ovom svetu…
Jednostavmo…da bi se Dobro imalo rašta i roditi…
I čvrsto verujem u Tajni Kod Svih Nas Koji Smo Vozili/mo Krševe…o uzajamnoj pomoći… kada nekog od nas zakači neminovno…bez obzira koliko u tom trenutku žurili ili bili lepo obučeni…još od one zime kada je po rečima mog majstora akumulator mogao još malo da izdrži…a nikako nije bio po redu…na spisku prioriteta…i svih tih Nepoznatih Diskretnih Heroja koji su me te zime lansirali…na volontiranje…
Dok sam odložio ranac u moj auto…komša je već napravio plan…ćale će sesti unutra…a nas dvojica ćemo ga pogurati…
Ćale je naravno već počeo svoju tužnu priču…kao i svi ljudi koje je sramota…dok im pomažu…„Ma upravo sam krenuo kod majstora…moram da zamenim taj alternator…nego nikako da stignem preko nedelje od posla…hvala vam ljudi…šta da kažem“…
I bilo bi to jedno sasvim uobičajno jutro na Novom Beogradu…i ništa ne bi bilo strašno…da se u trenutku kad smo nas dvojica uprli…između naših ruku na gepeku…nije pojavio još jedan par ruku…nešto manjih…doduše…
Komša i ja se samo pogledasmo…i mislim da od tog trenutka ni celokupni ragbi tim Doroćola ne bi proizveo veću silu od nas dvojice…
Komša uspe i da prozbori „Neka Ćero mi ćemo…idi ti kod tate sedi…“
Ali…
Hajde ti to objasni…
Srpkinji koja je uprla…
Koja odrasta u siromaštvu…
I u svakodnevnim frustracijama…
Kojoj je Inat zalivan od malena…izdašno…i uporno…
I koja se zainatila spram muke…i nesreće…za svoju Porodicu…
Da upali njenog Duška…(uvek sam se pitao da li i bogati imaju lična imena za svoje automobile ili ih…da Bog sačuva…ne smatraju živim 🙂 )…
I tako se Bob Tim Našeg Bloka…zalauflao…
I ova priča bi verovatno i imala uobičajan završetak…da se Reno upalio…da nam je Mala samo mahnula sa zadnjeg sedišta…i da su njih dvoje otišli kod majstora po planu…da ćale lepo ostavi pola plate koju je već odavno i potrošio kao svaki pošten ćovek…i da ga tamo posmatraju onako kako majstori i vlasnici skupih automobila posmatraju ponosne vlasnike krševa…
Međutim…
Megan se već preselio u neki automobilski raj…i počeo da jezdi po nekom Autobanu na Nebu… reanimacija nije urodila plodom…i jednostavno ništa nismo uradili…ni nakon nekoliko pokušaja…te smo ga…na naredbu kormilara…kome je bilo glupo da nas više cima…samo uparkirali…na prvo slobodno parking mesto…
I pozdravili se…
„Hvala vam ljudi…izvinite što sam vas iscimao…sad ću ja da zovem ovog mog majstora“…
„Ništa…ništa…dešava se“..
Promrmljah koju sa komšom o košarci…
I krenuh na posao…
I pomislih…da li u nekoj tamo Švajcarskoj ljudi pomažu komšijama kada ima stane auto?
Ili samo pozovu pomoć na putu?
Ili imaju to uključeno u garanciju iz koje ni ne izlaze nikada…pa neko samo dođe da to reši…nepoznat…i profesionalan?
Ili tamo automobili uopšte ni ne staju?
I dokle ćemo ovako da živimo?
Posmatrajući pristojne ljude oko nas kako se muče i zlopate…
Iz tih misli me prenu zvuk paljenja mog Bamblbija…tako da prosto nisam znao da li da mi bude drago ili da me bude sramota…
Kad začuh…
Iz pozadine…
I onako veselo…kako to samo Srbi mogu…kad je neko sranje…
Ćaletove reči…
„Miškice…promena plana…nećemo danas kod majstora…idemo mi po naše bicikle…da čujem ko je za Adu?“
I Ćerin krik…
„Jeeeeeeee“…
I odjedanput…
Uz Beograd…
April…
Sunce…
I Muzika se odjedanput pojavi…u dušama svih nas iz bob tima…
Svakom na svoj način…
I nekako dan otpoče na jednoj drugoj frekfenciji…
Zdravijoj i boljoj…
I tada shvatih…
Uvek postoji način…
Da se Ludilo osmisli…
Da se Balon Normalnosti oko nas napumpa…
I da se uhvati dan…pa makar i ništa ne išlo kako treba…
I podsetih se da će…
Sve biti u redu…
Da nam Zlo ne može ništa dok god se borimo…
I da možda i ne može biti toliko zlo ukoliko nas spaja…
I ukoliko nas tera da stvaramo Nešto Dobro…
I dok uprkos njemu čuvamo i negujemo ono što je u nama najbolje…
Empatiju…
Snalaženje…
Inat…
Altruizam…
Pomaganje…
Krotkost…
I Dobrotu…
Dok god smo onakvi kakvi smo kroz istoriju vazda i bili…
Za nas nema zime…
Kakve god Krševe vozili…