Najfascinantnija stvar koju sam čuo na skorašnjem kongresu u Poljskoj je tzv. „Glass Ceiling Metaphor“…
Šta je zapravo Stakleni Plafon?
Studije medicine na evropskom nivou upisuje 65 posto žena i 35 posto muškaraca…
Specijalizaciju iz psihijatrije upisuje 75 posto žena i 25 posto muškaraca…
Profesori psihijatrije su 85 posto muškarci…
Čoveče…
Poražavajuće…ali istinito…
Što znači da za žene postoji nevidljivi graničnik…Stakleni Plafon…do koga mogu dobaciti…i nakon koga mogu samo posmatrati naviše…zalepljeni za staklo…ali ne i proći…
Fascinatno…
I to u uređenim zemljama…
Zapitajte se koji su to Stakleni Plafoni u vašim životima…
Koje su to nevidljive barijere koje zvanično ne postoje…koje sprečavaju ljude vaših karakteristika da dospeju do određenih nivoa hijerarhije…
Koja su to neprobojna stakla o koje vi možete udarati dok ne poplavite…i dok ne ostanete bez snage u nogama…ali se jednostavno ništa neće desiti…sve dok ne vidite nekoga za koga ta prepreka nije ni postojala…s one druge strane…nasmejanog i srećnog…sa idejom kako je život baš lep…
Koji su to Stakleni Plafoni na vašem fakultetu?
Na vašem radnom mestu?
U vašem biznisu?
U vašem udruženju?
U vašoj rođenoj zemlji?
U vašem gradu?
U vašoj vezi?
Pa čak i u vašoj porodici?
Neobično sam ubeđen da razumete ovo o čemu pričam…
Nažalost na svojim ličnim primerima…
Sećam se…kada sam 2002-te kročio u Beograd…kao Brucoš…kako mi je kao i svakom Do Tada Uspešnom Provincijalcu delovalo da ovaj grad čeka samo na mene…i da je crveni tepih za moju presjajnost odmah tu iza Balkanske…
No Beograd vam vrlo brzo da sve ono što vam je potrebno…
I sjajan je pedagog i edukator…ponekad strog…i oštar…ali zato kada objasni…nikad nećete zaboraviti…
Velika je privilegija saznati da nisi ništa posebno…i da to što misliš da svet mora funkcionisati po pravilima po kojima si ti vaspitavan i za koja misliš da su ispravna…možeš okačiti mačku o rep…
Omudriti se…i uklopiti…
Odvojiti sebe…od svojih postignuća…bila ona izvandredna ili nikakva…
I prestati da se užasavaš oko uobičajnog…
I navežbati trpljenje i otpor frustraciji…zarad dugoročnog uživanja…
Zahvalan sam Beogradu…što sam vrlo brzo shvatio gde su moji lični Stakleni Plafoni…
I to me nije toliko iznenadilo…
Iznenadilo me je to koliko su nisko bili postavljeni…
A ja sam ipak malo krakat…
I to je jednostavno tako…
I u mnogo srećnijim geografijama…
Ono što možemo uraditi kada se razlupamo o nešto neprobojno…je da zastanemo…i da razmislimo…da li nam je to iznad neophodno…i koju je to cenu potrebno platiti…da bi se provukli…kroz iglene uši…
Jer…
Šta smo dobili ukoliko nekako i uspemo da se provučemo…a iskrvarimo…
Ili…
Da možda promenimo Kuću u kojoj smo se zatekli za neku prozračniju i sa salonskim svodovima…gde se nećemo morati toliko grčiti…
Ili da se zapitamo da li smo zaista dali sve od sebe…upirući iz petinih žila…
Da li smo dovoljno trenirali noge i pluća da izdrže te napore?
Da li nam je čelo postalo dovoljno otporno na bol?
Volja za pobedom čelična?
A taktika u očima adekvatna i neodbranjiva…
Suštinski problem je što mi to uvek shvatimo lično i kao dokaz da naša čela nisu dovoljno tvrda a noge dovoljno snažne…i onda tako depresivni spram sebe…i besni spram života…posmatramo ove iznad i zavidimo im…
Trošeći našu energiju na svari koje su nepovoljne i nepromenjive…
Što je potpuno pogubno…samo za nas…
Umesto da se fokusiramo na ono što su naši resursi…i kako da njih maksimalno upregnemo u datim okolnostima…
Čim shvatite šta ne možete…
Postavite sebi pitanje ŠTA možete…ili KAKO možete nešto da postignete…
Ukoliko kažete sami sebi ja to ne mogu postići…mozak jednostavno ode u stand by…što bi se i cimao oko nečega ako već ne može…
Ukoliko mu kažete kako ja mogu nešto da postignem…pali se Čarobna Mašinerija…i potpno je nebitno da li ste Nikola Tesla…emigrant iz Sirije…zaljubljeni mladić…ili nezaposleni Srbin…
Stakleni Plafoni postoje…
Oduvek i svuda…
Život je jednostavno takav…
Resursa…Sinekura i Lagodnih Pozicija Moći i Izobilja…nema neograničeno…
A većina bi ih htela…samo za sebe…
Jedini način da se namestimo u nekom lepom Separeu na spratu je da otrkijemo šta je to što baš nas ispunjava…šta je ta esencija želje…i u kojim se to okolnostima ta želja može ostavariti… i da onda zapnemo iz petinih žila…uz te stepenice… korak po korak…prilagođavajući se otvorima kroz koje moramo proći…a ipak zadržavajući suštinu koja nas predstavlja…ili pak menjajući stepenice…i Klubove…dok ne nađemo neke koji se raduju baš ovakvima…
Mada ponekad nije loše ni dole na Dens Floru…
Stara je istina da se u Klubu najbolje provedu oni koji su došli dobro raspoloženi…koji igraju…koji se smeju na sav glas…koji su u dobrom društvu…koji će se dobro provesti bez obzira na okolnosti…auto kojim su došli…garderobu…količinu novca u buđelaru…i mesto stajanja…
U odnosu na one (Gore) koji su tu samo da bi bili viđeni…