Simpatični Čikica sa slike je Profesor Stirling Moorey…
Doajen i Legenda evropske psihoterapije i psihijatrije…dugogodišnji direktor Instituta za Psihijatriju…na Kraljevskom Kolendžu u Londonu…
Imao sam tu privilegiju da ga upoznam i da od njega učim još pre dve godine na Letnjoj školi psihoterapije u Strazburu…a i sada sam bio na njegovom kursu u Varšavi…
U prinicipu…kada bi držao predavanje o automatskim menjačima kod traktora…ja bih se prijavio…koliko ga gotivim…i cenim…
Tokom tih pet dana U Francuskoj…gde smo imali bukvalno sve pa čak i plaćenu glumicu koja je glumila psihijatrijske poremećaje…a on i još trojica drugih Profesora Čarobnjaka nam pokazivali kako bi oni te seanse uradili…i kako bi joj pomogli baš u tom stanju i i u tom trenutku…imao sam utisak kao da sam Hari Poter koji je upravo zakoračio u Hogvorts…
Mislim da je me je glava bolela tih dana jer mi je mozak bukvalno porastao…
Tako zaliven…
Uostalom takve škole su mi zaista prioritet…jer za razliku od mog automehaničara koji je zimus uložio 20000 eura u neku dijagnostiku za turbine…ja ionako ni nemam u šta spolja ulagati…
Celu svoju ordinaciju nosim unutra…
I sa sobom…
Ipak…
Od svih profesora koji su tamo bili…Stirling Moorey mi je bio posebno upečatljiv…jer je ekspert upravo u psihoterapiji koju ja učim…i koju pokušavam dobro naučiti…i zbog toga što je on neko po kome se svi mi početnici možemo pravnati…i zbog toga što je jednom rečju Genije…
Međutim…
Razlog za ovaj post je situacija koja se odigrala drugog dana Škole…kada sam ja…(u svom stilu…rekli bi dušmani)…nešto zamišljen i zaintrigiran…postavio neko „čudno“ pitanje…koje mi je tada palo napamet…
Više iz nehata…
I onda dobio odgovor koji me je jako iznenadio „Doktore Djuric…NE ZNAM ODGOVOR na to pitanje…hajde dajte mi vremena do kraja škole da pregledam literaturu…pa ćete dobiti odgovor…hvala vam na izazovu…“
Ja se prvo zbunih…
Jebote…
Ja završih fakultet…pola doktorata i pola specijalizacije i još uvek ne čuh da neki naš profesor kaže da nešto ne zna…(osim naravno mojih Rol Modela i Učitelja koji su to baš zbog toga što su suprotni i ispravni…i zbog kojih sam i ja baš ovo što jesam)…
A ovde mi čovek koji je u top tri kognitivno bihejvioralnih psihoterapeuta na svetu odgovora da nešto ne zna…
Zabagova mi mozak u trenutku…
I sledećih sat vremena sam mislio samo o tome…
I onda shvatih…
Sasvim je ok biti Profesor Univerziteta i nešto ne znati…
Veličina je u skromnosti…
Veličina je obrnuto proporcionalna Sujeti i Taštini…
Ljudi koji sve znaju…ne znaju još uvek ništa…
Savršenstvo ne postoji…
Slagati da nešto znaš je greh…
A pogotovo raditi nešto u šta nisi siguran…
A što može nekome da naudi…
I da je sasvim ok nešto ne znati…priznati sebi to…ali i drugima…i potruditi se da to što pre ispraviš…da naučiš…
Toliko sam bio fasciniran tim trenutkom…
I naravno…
Tokom svečane večere poslednje noći je samo došao za moj sto…sa sve čašom vina u ruci…i dao mi odgovor na pitanje…koje naravno nikad neću zaboraviti…ne zbog odgovora…već zbog tog njegovog gesta i načina kako me je posmatrao kao sebi ravnog…jer smo svi mali pred Naukom…
Samo Rudari pred Podzemnim Lavirintima Psihoterapije…
Kao neki dobroćudni Deka koji svog unuka podučava Životu…u nekom dvorištu…po sunčanom danu…
Dobronamerno…skromno…tiho…ali premudro…i za ceo život…
I od tada znam…
Šta je to savršeno u prirodi?
Beograd je najlepši grad na svetu osim kada je temperatura preko 30 stepeni…
Krit je božanstven ali prevelik…
Da bi ste prisustvovali Aurori Borealis morate se malko smrznuti…
Koja životinja je savršena?
Vilin konjic…paun…panda…ili slon…
Da li je osoba u koju ste se zaljubili najlepša na svetu…
Ili je to vaša majka…koju obožavate…sa nekim navikama koje vas jako nerviraju…
Ili je to vaš najbolji prijatelj sa sto mana…
Majkl Džordan je bio težak baksuz van terena…nakroman…alkoholičar i kockar…omražen od svih…koji su ga privatno upoznali…
Zašto bismo onda mi morali da budemo savršeni?
Osim ako nam to nije iracionalni i nemogući način da zavolimo sebe…
Kao…ako postanemo savršeni onda ćemo postati ok…pred tim strašnim sudom naših merila…
A na taj način nikad nećemo uspeti…
Perfekcionizam je poguban po vlasnika…
Kao neki Živi Pesak koji sami održavamo…i zalivamo…odozdole…
Ali zato…
Ukoliko shvatimo šta su naše Mane…odbacimo Taštinu…i okrenemo se Rastu…bezuslovno prihavtajući to da smo samo Obična Ljudska Bića…
Bilo da smo psihoterapeuti…
Ili manekenke…
Ili fudbaleri…
Ili violinisti…
Ili roditelji…
Ili muževi…
Ili braća…
Ili obični Građani Sveta…
Put je doslovce popločan da postanemo Veliki…
I da se usrećimo…
U onome što je nama zaista važno…
Hvala Profo!