Ali šta će reći ljudi?

Čini mi se da ne postoji rečenica koji je unesrećila veći broj ljudi od one, starosrpske, „ali šta će reći ljudi?“
Koliko je samo žena, da bi sačuvalo neku, bog zna kakvu, čestitost odbilo toliko prilika da budu iskonski srećne…koliko su godina ostajale negde gde im uopšte ne prija…gde su možda bile i zlostavljane i ponižavane…samo da ne bi izabrale tu najstrašniju opciju…da ne bi bile same i raspuštenice…da ne bi pokupile neku etiketu…koju bi im zlobnici/e jedva dočekali/e da nakače…i iskoriste…
Koliko se samo muškaraca propilo i upropastilo samo zato što je to „neuporedivo“ više muški nego da ih neko smatra slabićem, promašajem i neuspehom…nekim ko je potpuno nemoćan…i ono najgore…slab i nesposoban…neko ko je žensko…
Koliko je samo devojčica provelo beskrajno dosadne noći na kožnim sedištima besnih Audija, buljeći u iPhone 12, samo da bi „crkao komšiluk“ kada bude dovežena kući tom metalik Bundevom… iznurena i fiziči i psihički…samo da bi goreo Instagram zbog njenog lažnog osmeha klovna…iznad napućenih usana…a ispod tužnih očiju…
Koliko je samo dečaka provelo potpuno promašene noći u jurenju devojaka koje istinski i ne žele i uopšte nisu za njih… samo da bi bili „frajeri“…i „pravi muškarci“…koji mogu da imaju svaku…uvek novu…svako drugo veče…
Koliko je samo homoseksualaca provelo čitav život krišom u senci…uz neizdrživ teret na plećima… „samo da bi bili normalni“…doduše i da im niko ne bi naudio… počev od njihovih ličnih roditelja…pa do navijača….
A sve to sa ciljem da bi se ispoštovali i zadivili neki tamo nepoznati ljudi…
Neka baba Mica ili ne znam ni sam ko…neki imaginarni sudija koji procenjuje „šta je dobro a šta loše“…šta je za ponos a šta za osudu…
Neko ko je možda i sto puta gori od nas…pa nas baš zbog toga i boli kada nas taj neko gleda sa visine…
I sve to samo da bi se ugodilo nekome…
Nekom javnom mljenju…
Nekom prosečnom Srbinu…
Nekom ko nikad neće biti srećan bog toga što smo mi srećni…ali će se vrlo obradovati kada nam crkne krava…
A sve što bi čovek zaista trebalo da uradi…je da posluša sebe…neki svoj unutrašnji glas…eventualno ljude koji ga izistinski i provereno vole…
I da se potrudi da ugodi sebi…i svojim privatnim moralnim i životnim principima…svojim ličnim pravilima i sitemom vrednosti…svojim pravim željama i nadanjima…
Da na kraju krajeva ispoštuje svoj lični hedonizam…da teži da on bude dugoročan…jer to ne može niko drugi…
Da prihvati činjenicu da ga ne moraju svi voleti…jer niti hoće…niti je to moguće…
Da pokuša da impresionira sebe…a ne druge…
Da se trudi da zavredi svoju sopstevnu ljubav prema sebi…a to se postiže samo iskrenošću i hrabrošću…i donošenjem teških odluka…raskidima…i preseljenjima…izlaženjem iz zone komfora…i donošenjem, ne kratkoročnih, već na duge staze ispravnih odluka…
I to je i jedna od ključnih osobina zrelosti…sposobnost da se radi ono što vi mislite da treba a ne ono što misli većina…ili što je popularno…
I jedna od osnovnih osobina života u uređenim zemljama… iliti…slobodan si da radiš šta god želiš samo dok ne ugrožavaš nečiju drugu slobodu…
Ako želiš da nosiš mačku na glavi…ili hoćeš da se istetoviraš kao kostur…i ako to tebe čini srećnim…samo izvoli…meni stvarno ne smeta…
Takođe…to je i jedna od najvećih prednosti života u velegradu…jer vas to more nepoznatih ljudi…ta gustina populacije koja vas ne poznaje… opušta i olakšava da vi budete baš vi…a ne ulepšana, fensi verzija sebe… da budete vi verzija 1.0 a ne vi 1.1 (apdejt za dopadljivost)…
Sposobnost…
Da se ne šutne taj mučenik na zemlji kada ga svi šutiraju, no da mu se pruži ruka da ustane…
Da se živi zdravo, u zemlji gde je najveća pohvala rečenica „ja nikad u životu nisam bio kod lekara“…
Da se izabere partner koji se vama dopada…a ne vašim roditeljima, kolegama, komšiluku ili Gloriji…
Da se razvede ako ste nesrećni…
Da se potraži stručna pomoć ako vam je teško…
Da se razmišlja široko i otvoreno…
Da se menjanju mišljenja…i odbacuju predrasude…
Da se bude Čudak…
Sposobnost da mi budemo mi…
A ne oni…

Advertisements

One thought on “Ali šta će reći ljudi?

  1. Svetlana

    Procitala sam clanak nekoliko puta. I da ja to znam i da cini mi se bas sam to umela i ja da kazem, tako ili nekim slicnim recima…ali, gle cuda, da li sam ja sacuvala sebe sebi, ili sam negde podlegla tome „sta ce reci…“. Naravno, opravdala sam se nekim „uzvisenijim“ razlozima i dok sam se okrenula, dosle su neke zrele godine, moji „uzviseni“ razlozi su zapoceli svoje zivote, a ja… da li cu umeti da pronadjem onu pravu sebe i sto je jos vaznije DA LI SAM VIRUSOM „STA CE RECI…“ZARAZILA I SVOJU DECU!?! Molim se da nisam

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s