Sinoć stojim na pasareli iznad autoputa i posmatram kolonu automobila koja ulazi u Grad…
More farova…ksenonskih…halogenih…običnih…slabijih ili neparnih jure ka Prestonici…
Nedelja je…svi se odnekud vraćaju…
U skupim limuzinama…iz raskošnih vikendica…ili vikend spa tretmana …
I u raspadnutim krntijama…na studije…ili lečenje…
Svi dolaze u ovu prelepu (možda i najlepšu) Baru da se bore za svoje snove…
U globalu…većina ljudi u tim automobilima ima potpuno identične zelje…
Svi žele zdravlje…sreću…ljubav…novac…afirmaciju na poslu…ili možda slavu…da budu cenjeni…i da postanu neko i nešto…da imaju lepe živote…usreće roditelje…i postani idoli svojoj deci…
Ima li toga dovoljno za sve u ovome gradu?
Ima li porcije uspeha za svakoga?
Možemo li svi biti bogati i uspešni?
Možemo li svi postati najbolji hirurzi…najlepše glumice…košarkaši Partizana ili bogati privatnici…
Da li naše društveno uređenje garantuje svima uspeh i blagostanje?
Zašto mislite da će se neko odreći svojih želja i snova samo zato da biste vi ostvarili svoje?
Pa makar vi to i najviše na svetu zasluživali…po svim aspektima..
Hajde da budemo za sekund iskreni..
Da li biste se vi sami sklonili sa puta nekome ko je bolji, lepši, mlađi, talentovaniji, kvalitetniji, pametniji i obrazovaniji od vas, ukoliko bi to značilo da vi ostajete bez nečega što vam je mnogo važno?
Bez plate…uloge…mesta u timu…bez momka… pozicije…slave…ili uspeha…ma bilo čega što vas čini srećnim?
Samo zato što je to pošteno i normalno…
Ja ne bih…
Retko ko bi to uradio…
I mislim da je to sasvim normalno…i na neki način fer…
Očekivati… i sa obe strane medelje…
Psi lutalice ispred moje zgrade brane svoju teritoriju…od gladnih usta koje dolaze…
I možemo da potrošimo more psihičke energije na ispravljanje krivih Drina…
I da kukamo do sutra kako je svet nepravedan i zao…
K… b… K…
Ili da prihvatimo pravila igre…
Da mi sami ne odustajemo od naših želja i snova…
Da očekujemo probleme…saplitanja i nedaće…
Padove i neuspehe…
Nepravde i frustracije na dnevnoj bazi…
Da ne očekujemo ništa zdravo za gotovo…
Nikakav crveni tepih za sjajne nas…
Ali da verujemo u sebe…
I da glancamo taj sjaj…
Da ne dozvolimo da nas sruše…
I da ustajemo svaki put kada uspeju…
I idemo napred…
Boreći se svaki Božlji dan…
Za naše mesto pod Suncem…