„Mrzim te, ne ostavljaj me!“ kao unutrašnji psihološki manir ljudi koji imaju poremećaj ličnosti…
I manir preko koga kako tako preživljavaju oporavljajući se celi život od trauma iz detinjstva…
Pokušavaljući da sastave slomljeno još tada…
I manir koji im oštećuje apsolutno sve odnose u sadašnjosti…
Najpogubnija činjenica je da je procenat ljudi koji imaju poremećaj ličnosti 10 % svuda u svetu…
To je 700000 ljudi u Srbiji…
Sedamsto hiljada (i slovima!) ljudi je oštećeno i traumatozovano u detinjstvu…ili je imalo nesrećnu genetiku kojoj nije trebalo puno da ode dođavola…
Hm…
To dosta objašnjava po pitanju atmosfere u društvu…javnog mnjenja…upadljivih ekstrema pogotovo na tv-u…komentara…hejtovanja i rasprava na internetu…
Ali i po pitanju ljudi na koje je prosto neminovno da kad tad naletimo u svojim ličnim životima…pogotovo ako srećemo puno ljudi…
No dobro…
Šta je tu je…
Hajmo uraditi nešto za nekog ko je tu oko nas…
Stručno ili privatno…
Možda je pravi odgovor na poruku „mrzim te, ne ostavljaj me“ u stvari „neću…iako me nerviraš…razumem te…i sasosećam…i jasno mi je odakle to dolazi…hajde da vidimo šta možemo zajedničkim snagama da uradimo da ti bude bolje…“
Pa ko zna…
Možda u sledećoj generaciji i smanjimo procenat…
PS
Odlomak je iz knjige „Granična ličnost i njena različita lica“ Mirjane Divac Jovanović i Dragana Švrakića…
Kako pišu ovi Ljudi…
Spektakl!