Koliko je samo ovo istinito…
Borkovecu…imaš piće… 🙂
Prava je šteta što ovo nisam pročitao još te 2004-te godine…
Prosto možda ne bih hiljade i hiljade sati proćerdao sekirajući se bezveze…
I razmišljajući ŠTA AKO…
I šta ću onda…jadan ja…ako me baš ta muka snađe…
Jer zaista…
Kad dođe to famozno šta ako…
Uvek postoje dva puta…
Ako je rešivo…rešiće se…
Ako je nerešivo…prihvatiće se…
Što bi onda trošili dragoceno vreme u ovom trenutku na hipotetičko sutra…
A ne smem ni da vam kažem da se 99% mojih sekiracija nije ni obistinilo…
Izgleda da sam prekreativan u samoprestrašivanju…
Bezveze sam lupao glavu i pripremao se za nešto što se nikad neće ni desiti…
Naravno…
Desile su se gluposti i muke koje uopšte nisam predvideo…
Kao i obično…
I da vam kažem…
Ništa mi suštinski nije falilo…
Opet sam imao sebe…
U tom trenutku…
I snalazio se…
Kako znam i umem…
Pa što ne bih opet?
Briga ne pomaže…
Samo troši…umara i mrači…
Rast…u svim pravcima u kojima jedan čovek i može porasti…svakako da…
Prosto je…
Prvi korak u izlečenju je da shvatimo da se budućnost ne može u potpunosti iskontrolisati…makar dubeli na glavi…
Jednostavno je takva po difoltu…
A i nije rešenje u tome da se problemi nikada ne dese…
Već da mi znamo da ćemo ih preteći…
Bez Obzira Na Sve…
Jer smo postali vični…
Za život kakav jeste…
A ne onakav kako bi bilo lepo da bude…
Stoga…
Pustimo mi život da tera svoje…
Naše je da vidimo kakvi smo to Mi…
I kakvi možemo postati…
Spas je krije jedino tu…