Profesionalni sportisti znaju da ništa nećeš postići ukoliko treniraš samo u onim danima u kojima se osećaš dobro…kada si pun elana…kada te ništa ne boli…kada si odmoran i kada ti se i ovako igra…
To može svako…
Takav način treniranja je više za amatere…i gledaoce…
A na duge staze…količina uloženog truda…upravo od trenutka kada više ne možeš…jasno i razdvaja uspešne od neuspešnih…
Slično je i sa mentalnim zdravljem…
Ukoliko ćemo ga čuvati i paziti i negovati samo kada smo dobro…a sve izokretati naopačke kada nismo…i ubijati sebe u tim danima…pitanje je dokle ćemo dogurati…
Paradoksalno…
Mi smo najbolji prema sebi kada nam je već i ovako dobro i kada već uveliko uživamo…tad nam je nekako logično da još više sebi ugodimo…jer smo to zaslužili…
Ja sam najbolji prema sebi i najviše sebi ugađam kada sam na letovanju…
Za razliku od onih mračnih dana kada nam nije ni do čega…kada svi poroci…navike i rutine koje nas ubijaju deluju tri puta prijemčljivije…a nega sebe ne dolazi u obzir…jer kako da to priuštimo sebi kada nismo zaslužili…a i generalno smo nikakvi…
Pa koji to čovek i kada ne zaslužuje jagnjetinu kleftiko bilo kog dana?
Kakav nonsens…
Nema minimalnih kriterijuma koje treba ispuniti da bismo ugodili sebi…
Osim da dišemo i da pijemo vodu…
To jest da se vodimo kao živa duša…
Tu se možda i krije lek…
Neki dani su tu samo da preteknemo…
Sve je to deo života…
Važno je u njima ne srušiti sve što je dugo građeno…i ne zabrazditi u dekadenciju…
Ali zato svaki dan treba negovati i čuvati sebe…
A pogotovo u danima kada smo loše…
Jasne granice nije potrebno postavljati samo drugim ljudima…
Veoma je važno da ih postavimo i nama samima…
U smislu toga kako ćemo se odnostiti prema sebi…
Čak i onda kada nam nije ni do čega…
Nije to toliko teško…
Samo treba sebi iznova i iznova postavljati pitanje da li je nešto dugoročno dobro za nas…
Ili ne…
Uostalom…
Na muci se i poznaju junaci…
I sigurno nećemo prestati da navijamo za svoj omiljeni klub nakon par vezanih poraza…
Nije u tome suština podrške…
Suština navijanja je uvek bila u tome da se stoički istrajava i ostaje na tribini i kada pljušti kiša…
Da bi se još glasnije slavilo kad jednom krene…
Kada sunce konačno sine…
Zašto taj vid prkosa…odanosti…strpljenja i ljubavi ne bi važio i za nas same…
Stoga…
I ne vidim neku jasnu poentu u posebnom obeležavanju dana mentalnog zdravlja…
Kad je ta prilika svaki dan…
Tako da…
Dame i gospodo…
Srećan vam 10. decembar…
Još jedan dan u kome je naše mentalno zdravlje jako bitno…
Srećno vam bilo…
Čuvajte se…
Uradite danas nešto što vam je važno…
I nađite vremena da ugodite sebi…
Prosto je…
Ukoliko ste dovoljno živi da možete ovaj teskt pročitati…
Sasvim sigurno ste zaslužili…
Tu nema sumnje…