Da sam juče umro ne bih saznao da mi se komšinica u stvari zove Ljubica…
A ne Lepa…kako sam mogao da se zakunem…
Doduše…
Nije mi ni bilo teško da pogrešim s obzirom da svakodnevno slušam baršunasti bariton njenog muža kako je doziva kroz tanke zidove u našem malom soliteru…
„Te Lepa ovo“…
„Te Lepa ono“…
A pogotovo „ma dođji bre Lepa moja“…
Kad god dođe sa posla…
Kad god mu nešto treba…
Kad god se vole…
I kad god odlazi…
Bar da mu se omaklo Ljubice kad bi se posvađali…
No svađanja nema kog njih…
Kažem vam čudan neki svet…
Lepa joj je izgleda samo radni naziv…
Iako sam mogao da se zakunem da joj to piše u ličnoj karti…
Kad ono…
U stvari…
Mali nadimak…
Titula od milošte…
Stalna pohvala…
Leteći kompliment…
Mali ljubavni začin…
Mala talija spram nesreće…
I mali podsetnik koliko mu znači…
I što je tu…
U njegovoj kući…
U njegovom braku…
I u njegovom životu…
Mala simbolična nadoknada za sve što mu pruža…
Baš mi je to saznanje popravilo dan…
A tako je jeftino…
I lako primenjivo…
Pustite nadrndane…zajedljive…i ogorčene pametnjakoviće…ma kakve titule imali… koliko izvikani bili…i koliko uporno i dobro objašnjavali svoje zamršene teorije…ako izgledaju k’o Crni Gavrani…i samo se ružno oko njih širi…
Umetnost življenja se najbolje uči od ljudi koji su srećni…
Koji su smireni i opušteni…
Koji se smeše…
I koji izgledaju autentično lepo dok to rade…
Sad mi je i mnogo jasnije…
Što stalno deluju tako nenormalno normalni…
Izgleda da se vole…
Da se uvažavaju…
Da su zajedno više od dvoje…
I da se međusobno usrećuju…
Kakva je samo privilegija deliti zid sa njima…
I svakodnevno imati predavanje o tome šta jw bitno u životu…
Engleski je tako zgodan za rimovanje…
A pogotovo…
U onoj iskonskoj…kratkoj…a tako tačnoj životnoj mudrosti…
Od koje nema bolje…i delotvornije na životni vek…i blagostanje…
Prosto je…
I oduvek važi…
Happy wife…
Happy life… 🙂
Komša se izgleda obezbedio…
Kakav mudrac…
Kakav srećnik…