Eto…
Još se nisam čestito oporavio ni od Sinanovog odlaska…
A ode i Džej…
Baš sam se nešto rastužio u nedelju…
I to baš u nedelju…
Kao u pesmi…koju sam toliko voleo…i jedno milion puta pustio u povratku iz grada…i u onom posebnom dert raspoloženju…
No…
Takav je život…
Smrt je samo njegov sastavni deo…
Pravila igre su jednostavno takva…
Ono što me nekako drži spokojnim je način kako je živeo…
Džeki je bio pretalentovan u tome što je radio…i uspeo je svojim stvaralaštvom da obeleži jedno lepo i nostalgično vreme…
Džeki je bio dobrodušan…i isti prema svima…od cara do prosjaka…kao i svi ljudi sa teškom sudbinom…koji razumeju kurvinjsku prevrtljivost života…
Džeki ga je vala i živeo…kao i svi majstori života…koji su shvatali kako ta igra funkcioniše…šta je zaista važno…i kako vreme brzo proleti…i ovako i onako…
Smrt je neminovna…
Privilegija da možemo malo i živeti pre nje je neviđena prilika da ostavimo neki trag…
Da se uselimo u duše nama važnih ljudi…ili ako smo baš posebni i u duše ljudi koje ne poznajemo…
U njihovo sećanje…što je možda i jedini pravi antidot prolaznosti i ništavilu…
I da iskoristimo to pozajmljeno vreme da se malo i zabavimo…jer čemu sve ako nema i mrvice radosti…
Prosto je…
Ljudi će apsolutno sve zaboraviti o nama osim toga kako su se osećali povodom nas…
Tako jednostavno milionima godina funkcionišu sisarski delovi našeg mozga …
Nema tu puno palamuđenja…
Neko te raduje…
Ili ljuti…
Neko ti olakšava bivstvovanje na ovoj planeti…
Ili ti otežava…
Džej ne mora da brine…
Uvek sam se zbog njega osećao manje loše…
I nekako je lepše i lakše bilo biti tužan…
Pa malo li je…
Slavu mu!
I hvala brate Džeki!