Jako mi se dopao fazon koji mi je ispričao kolega koji je emigrirao za Bergen na moje pitanje kako se adaptirao na vreme u Norveškoj…
Vic ide otprilike ovako : “Pitali momka iz Bergena da li je ikada video dan bez kiše…a on na to odgovori – Nisam…ali dobro ja imam tek šesnaest godina“… 🙂
Drugi podatak koji me je fascinirao je činjenica da Bergen ima najveći broj servisa kišobrana po glavi stanovnika na svetu…
Sve u svemu Bergen nije grad za nekoga kome smeta kiša…
S obzirom da smo potom diskutovali o strahu od bolesti i o smrti pade mi na pamet jedna analogija…
Kao što Bergen nije dobro mesto za život ako je nekome lepo samo kada je sunčano…i kada ne pada kiša…tako ni ovaj svet nije baš zgodno mesto za život za nekoga ko je jako plaši bolesti i smrti…
Jednostavno su pravila na ovoj planeti takva kakva su…
Nema potrebe preterano se jediti i fokusirati se na pitanje „a šta ako se razbolim ili šta ako umrem“…s obzirom da će jednostavno sve nas koji smo imali tu vrašku privilegiju da se rodimo bolest kad tad zakačiti…srećnije kasnije…a manje srećnije ranije…i da ćemo apsolutno svi umreti…sasvim sigurno…
Možda je stoga mnogo pametnije fokusirati se na zahvalnost i na neslućene mogućnosti kako sve možemo živeti…ukoliko imamo tu neviđenu privilegiju i toliki smo srećnici da smo danas…samo igrom slučaja…živi i zdravi…
Prava je sreća da Norvežani imaju još jednu izreku…“da nema lošeg vremena već samo loše garderobe“…i svuda ćete ih prepoznati po onim nepromočivim jaknama i suvim čizmama…i začuđeno će vas pogledati ukoliko vam padanje kiše nešto remeti u planovima…(sećam se jednog kongresa u Pragu kad sam pokušavao kolegi Norvežaninu da objasnim da će umreti od zapaljenja mozga…jer mu je mokra kosa…a promaja je u tramvaju…i njegovog bledog pogleda…na mene kome su samo oči virile ispod kape i kapuljače i šala…ps živ je i dalje…mada ga i dalje proveram s vremena na vreme na fejsu…zna promaja da presudi kasnije…kad se čovek opusti)… 🙂
I to je otprilike to…
Ukoliko pada kiša…
Naše je da se dobro obučemo…da smanjimo verovatnoću da se skvasimo…i da ne dozvolimo da nam kiša pokvari planove…i da jednostavno krenemo tamo gde smo se zaputili…da se zabavimo i doživimo nešto lepo sa ljudima koje volimo…pa nek pljušti koliko hoće…
Slično je i sa bolestima…i sa smrću…
Ne pitamo se mi tu previše…
One su datost ovog univerzuma…za svakoga ko diše na ovoj planeti…
Naše je da smanjimo verovatnoću da se razbolimo…tako što ćemo živeti kao emancipovani prosvećeni ljudi…čuvati se i koristiti privilegije medicine 21 veka…i tako što ćemo živeti u skladu sa našim vrednostima…
Ukoliko neko pronađe planetu na kojoj se ne razboljeva i ne umire…eto mene i svih mojih Đurića u redu za tamo…ne pitamo koliko je karta…i kakvo je vreme tamo…
Do tada…
Pravila su ovakva…kakva su…džabe se ljutimo na sudije…
Suština racionalnosti je u prilagođavanju na realnost…
A ne u traženju posebnih prava…jer bi nam bilo tako lakše i lepše…kako smo mi zamislili…
Uostalom…
Kažu smi moji poznanici koji žive na Moru da u jednom trenutku prestaneš da ga primećuješ i da mu se raduješ…
Ničemu se nisam kao dečak više radovao nego Soniju iznajmljenom na 24 sata…kakvo crno spavanje…
Pitanje je da li bi bez crne bela uopšte i vredela…što bi rekao dobri Đole…kome verujem da je i Gore dobro…kao i svim dobrim ljudima…
Suština je u tome šta možemo naslikati dok još imamo Kičicu u rukama…i sve moguće Boje…
Uzgred…
U Bergenu postoji i ronilački klub…
Pod vodom vam kiša ionako uopšte ne smeta…
A Ugođaj je potpuno nestvaran…

Maločas pročitah da su opsežna naučna istraživanja pokazala da postoji direktna statistička povezanost između nesanice i siromaštva…
U smislu što manje para to manje i sna…
A s druge strane…
Svaka mudra starina će vam reći da ne postoji bolji hipnotik na svetu od mirne savesti…
Što bi značilo da ako želimo da lepo spavamo treba da budemo bogati i da imamo mirnu savest…
Kakva nezgodna kombinacija…
Pogotovo spram geografije na kojoj smo se zatekli…
Izgleda da nam je jedina preostala opcija Učenje…
Bilo čega što nas interesuje…u čemu možemo postati dobri…i nečega što je ljudima potrebno…pa će želeti i da plate za to naše znanje…
I vredan i pošten Rad…koji sluti na dostojanstvo…koji će nam obezbediti mogućnost da imamo privilegije…manje sekiracije i zaslužene ugođaje…
A što je najvažnije…alternative…da ništa ne moramo…što je već pola puta do toga da se ne moramo ni stideti…
Jer…
Ništa ne uspavljuje tako dobro kao ideja da smo vala i zaslužili da se odmorimo nakon svog tog truda…
I da je svo to odricanje imalo smisla…
Jer nas sutra kad se probudimo čeka neki Bolji Život…pošteno zarađen…

Svi postupci i terapije koje se primenju u dečjoj i adolescentnoj psihijatriji se mogu podvesti pod aktivnosti koje će potenciranjem zaštitinih i stimulativnih faktora a smanjivanjem i isključivanjem riziko faktora omogućiti detetu da razvije maksimum svog biološkog potencijala…
I ne bih sad dužio o tim pojedinačnim faktorima…
Oni su većini normalnih i pristojnih ljudi sasvim poznati…
I ovi dobri…
A pogotovo oni loši…
Ono na šta bih se fokusirao je jedna neumitna činjenica koje je svestan svaki profesionalac koji se bavi tom tematikom…
Ma koliko dete imalo nesrećnu genetiku…nepovoljnu porodičnu atmosferu… teške trenutke u odrastanju…i prokletu sudbinu…jedan jedini autentični…črsti… dobrobamerni…sigurni…i posvećeni Ljudski Odnos pun ljubavi…pažnje…nežnosti…i dobrote…može to dete spasiti…
Jedan Ujak…
Jedna Tetka…
Jedan Đed stric…
Jedna Baka od strinine sestre…
Jedan Komšija…
Jedan Učitelj…
Jedan Trener…
Jedan Sveštenik…
Jedan Posvećeni Profesionalac u nekoj od institucija…koji još uvek nije izgubio nadu i elan…
Jedna jedina osoba koje će iskonski voleti to dete…podržavati ga…govoriti mu istinu…čuvati ga i paziti…i biti tu za njega…
Koja će mu dati priliku da se razvije…nadahnuti ga na sve moguće plodonosne načine…a omogućiti mu da ima gde da se vrati kada postane čupavo…
Koliko je to samo lepo…
Obožavam one klipove sa usvojenim psima…kad ih uzmu traumirane i prepadnute…pa ih posle snimaju srećne…kad se opuste i razgale po nekom porodičnom dvorištu….
I psi imaju neviđenu sposobnost rezilijentnosti spram ružnog…
A kamoli deca…
Naravno ukoliko im damo i mrvicu lepog…podsticajnog i sugurnog…
A najlepša stvar je da ne postoji niko od nas ko se tome ne bi mogao posvetiti..već danas…
Svi mi imamo kome to pružiti…i kome se posvetiti…
Kažu da bi bilo dobro da budemo promena koju želimo da vidimo u svetu…
Ne vidim u šta bi sigurnije bilo uložiti…
Zamislite taj grad…zemlju ili planetu…za dvadesetak godina…
Možda baš kad mi onemoćamo…
I kada naša sposobnost rezilijencije padne na minimum…
Kakva je to samo Ušteđevina…
I kakav bi to samo Raj bio…

Prvo kašnjenje u razvoju deteta koje zahteva neodložnu konsultaciju kod dečjeg psihijatra je potpuno odsustvo osmeha…i aposolutno nepokazivanje topline i zadovoljstva sa 6 meseci starosti…
Ukoliko se dete autentično osmehuje…99% je u potpunosti psihički i neurološki zdravo…
Koliko je to samo fantastično…
Ta činjenica da je Osmeh najeklatantniji miljokaz normalnog mentalnog razvoja…
Uostalom…
Situacija se bitno ne menja ni kasnije…kada ostarimo…
Potpuno odsustvo osmeha u poslednjih šest meseci je svakako potpuno legitiman razlog da posetimo stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja…
I da se pozabavimo kvalitetom sopstvenog života…
I za odrasle je Osmeh fantastičan lakmus papir za mentalno zdravlje…
I vrlo bitan dijagnostički parametar…koji uvek treba proveriti…potražiti…i stimulisati…
Ko još uvek može da se autentično osmehuje…ne treba puno da brine…svanuće kad tada…
Od vajkada nema puno boljih i zrelijih koping mehanizama spram života od humora…i neuzimanja stvari suviše lično i ozbiljno…
Sposobnost šegačenja je ultra brzi skrining za ljudskost i normalnost…
Uostalom…
Odavno verujem da od Osmeha nema puno bolje Lozinke za Ljude…

Jedna od najvećih zabluda koju često možete videti na psihoterapiji je duboko uverenje koga se čvrsto drže ljudi koji pate od anksioznosti a koje postulira da „ukoliko se stalno brinem oko nečega što me jako plaši…to se onda neće desiti“…
Zbog koga i u dobrim i blagoslovenim danima…kada se ništa ružno ne dešava…a samo zbog toga što se nešto potencijalno može desiti…oni pate kao da je već uveliko počeo smak sveta…ili neki najmračniji scenario…
Ako ne i više…
Bilo bi zaista divno da ta magija važi…
I ja bih…u tom slučaju…svoj život posvetio brizi…makar za moje Najvažnije…
Međutim…
To pomaže koliko i moje čvrsto uverenje da sam na moru potpuno bezbedan ukoliko plivam do bova…a da će me…ukoliko mi makar i jedan jedini delić tela pređe jedan centimetar nakon bova…nešto momentalno pojesti…
Eto toliko neprestana briga pomaže spram nepovoljnih događaja u budućnosti…
To su potpuno nezavisni parametri…
Naravno da treba obratiti pažnju na to kako plivamo…kakvi su vremenski uslovi…koje je more u pitanju…i ostale stvari koje su zaista važne po pitanju verovatnoće da nam se nešto desi…
Ali trošiti imaginaciju i energiju na zamišljanje toga kako bismo se osećali dok nas glođe neka ajkula…je sasvim iracionalno…pogrešno…i zaista nema nikakvog smisla…
Briga ne pomaže…
Ona samo kvari Lepo koje imamo u nekom trenutku…
Biće ono što će biti…
Suštinsko pitanje je vredi li biti tu?
Vredi li plivati?
Gde?
Koliko često?
S kim?
I ima li veće radosti za nas kontinentalce od mora?
I da li je obala uopšte toliko i bezbedna…koliko se zavaravamo da jeste…
Najlepše more je vazda tamo gde uopšte ni nema bova…
A ukoliko ih već i ima…
Prave lepote i ugođaj su tek nakon njih…
Pravi lek za strah je fokusirati se na zahvalnost što uopšte možemo i biti u moru…
Eksploatisati tu privilegiju do poslednjeg atoma snage…
Zaokupiti se nestvarnim lepotama koje su u tom trenutku oko nas…
I stvoriti uspomene za zimu…
Znate sigurno već onu staru koja kaže da je brod siguran u luci…
Ali nije on za luku pravljen…
Potpuno je isto i po pitanju Čoveka…