Uvek mi se jako dopadao onaj fazon koji vam dekan isprica na uvodnom predavanju prvog dana kada upišete medicinu…i koji vam tada deluje simpatično i smešno…jer još uvek ne znate u šta ste se uvalili…i mislite se u sebi…“ma ne može to biti toliko teško koliko pričaju…pametan sam ja…“
Naravno…bez ikakve uvrede prema drugim fakultetima koje ja svakako nikad ne bih završio jer jednostavno nemam taj tip inteligencije i imaginacije…a svaki je težak na svoj način…i prosto se divim mom advokatu kada krene da priča napamet naučene članove zakona…ili mom drugu inženjeru koji je pokušao da mi objasni kako u stvari radi procesor…gde sam ja ostao na tome da se jako greje…i da im je to problem u daljem razvoju…
Naime…fazon zvuči otprilike ovako…
Dođe jedan dan profesor i kaže studentu ETFa, studentu prava i studentu medicine da treba da nauče telefonski imenik…
Student prava se odmah pobuni i zapita: “ Možemo li da naučimo samo imena?“…
Student ETFa se na to nadoveže i zapita: „Možemo li da naučimo samo brojeve telefona?“…
A student medicine unezvereno i polunadrndano zapita – „Za kad to treba da se nauči?“… 🙂
Eto…
Čisto da znate što ne pišem ovih dana…
I sporo odgovaram na poruke…
Učim jedan vrlo specijalizovani i ogromni imenik…
I ne bi me začudilo da sretnem samoga sebe na stepenicama kad se budem vraćao iz šetnje…koliko sam rasejan…i zanesen…
Ali dobro…
Sve je to deo puta…
Intenzitet Radosti koju ćemo osetiti kada nam se neka želja ostvari vazda zavisi od lične važnosti koji taj cilj ima za nas…od količine muke…vremena čekanja i nivoa tenzije koju smo nagomilali pokušavajući da ga ostvarimo…
Kako sada stvari stoje…
Vala ću se radovati… 🙂