Poziv

Juče razgovaram sa prijateljem koji mi objašnjava pravi rolerkoster emocija koji je iskusio pre neki dan dok je silazio niz stepenice Klinike neposredno nakon što je položio svoj specijalistički ispit…i kako se osećao kada je izašao ispred…na sunčani dan…raspoložen i srećan…uhvatio se za džep i shvatio da ne može da pozove svoju majku da joj javi da je položio…
Kako je inače radio…svaki put kad se nešto baš važno i radosno desi…čitavu prethodnu deceniju studiranja…
Te linije nažalost još nisu uvedene…
Majka nije više dostupna na ovim predelima…
Čvrsto verujem da se preselila u Ložu…da se odatle sladi…bude ponosna…i autentično srećna zbog njegovih uspeha…
I razmišljam kako možda i nije problem u našim anksioznostima i samim telefonima…pa se uvek naježimo kad zazvone…sa onim zloslutnim „šta li je sad?“…
Možda je suštinski problem u manjku Dobrih Vesti…koje saopštavamo i primamo…
I u manjku zahvalnosti…jer takvih uvek ima…
I u tome što ne koristimo tu Privilegiju veću od svih što imamo koga pozvati…dok još to imamo…
Ako smo kojim slučajem i dalje Neviđeni Srećnici…da imamo i dalje prisutnog Nekog Našeg ko nas voli…i ko će se radovati našim uspesima…i biti ponosan na nas…
Ne vidim kako bi se ovo prolećno prepodne moglo bolje iskoristiti…
A najbolja okolnost je što…ako nas taj neko zaista voli…ne moramo imati apsolutno nikakav poseban uspeh…da bi to danas uradili…
Ponekad je sasvim dovoljno da se igrom slučaja zovemo baš isto kao i to ime što svetli na telefonu…dok se taj neko smeši…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s